Srpska vojska ne sme biti zatvorena u kasarnama

Nije nam potrebna nova „militarizacija“, niti vraćanje „hladnoratovskim rešenjima“, no ne sme se ni izbegavati uključivanje vojnih institucija u donošenje (političkih) odluka

Jedan stari profesor Univerziteta u Beogradu, danas u penziji, a prethodno armijski oficir, na originalan način objašnjavao je uzroke raspada našeg „sistema“.

Po njegovom mišljenju, to je počelo u prvim mesecima jugoslovenskog građanskog rata, kada su njegove kolege odbijale da izvršavaju naređenja i uplašeni – jednostavno su pobegli u sektor unutrašnjih poslova ili civilnih struktura. Umesto na ratištu, završavali su u nekim drugim upravama, gde su potom, kao najveštiji, još i napredovali.

„Država koja nagrađuje dezertere mora propasti“, zaključio je.

Mnogo više u simboličkoj ravni (nego na konkretnom primeru koji je, uostalom, pre svega poznat neposrednim učesnicima tih dešavanja) ova konstatacija ima smisla.

Inače, spor između vojske i policije ili vojnih i civilnih organa star je koliko i država, uvek je tu bilo podozrivosti i nepoverenja, a u našem primeru bejahu prisutni i neki istorijski i politički razlozi.

Uostalom, vojska bejaše jugoslovenska, a većina ministarstava i policija sa resorom državne bezbednosti – republička!

Jasno je na koju stranu se „prelivalo“ poverenje republičkih rukovodstava tokom rasplamsavanja unutardržavnog sukoba.

„Razvlašćivanje vojske“

Sa raspadom nekadašnje velike države, čiji je suverenitet garantovala JNA, problematizovano je i pitanje statusa vojske, to jest odnosa vojnih i civilnih vlasti, mesta i uloge vojnih struktura u „sistemu“. Iz prizme političara, vojsku je trebalo držati podalje od centara odlučivanja, zatvoriti je u kasarne. Vojnom rukovodstvu obraćalo se u trenucima krajnje nužde, da izvršava svoje ustavne i zakonske obaveze, kada drugog rešenja nije moglo biti.

Inače, fenomen svojevrsnog „isključivanja“ vojnih struktura iz sistema upravljanja državom primetan je na celom istočnoevropskom prostoru. Pa čak i šire.

Gomila teoretičara, po pravilu američkih i britanskih, od početka devedesetih godina dvadesetog veka promoviše koncepte demilitarizacije društva.

Samo demilitarizovano društvo može biti slobodno društvo! Ukidanje struktura građenih tokom hladnoratovskog perioda u zemljama istočnog bloka preduslov je demokratizacije. A sa demokratizacijom, jelte, dolazi i tržišna ekonomija, individualna inicijativa, visoki životni standard, tehnološki razvoj i sve ostalo što se podrazumeva.

Uobičajena ocena kako je do „razvlašćivanja vojske“ u Srbiji došlo nakon 2000. godine usled pritiska NATO i zahvaljujući „domaćim izvođačima radova“, iako je delimično ispravna, nije do kraja tačna.

„Razvlašćivanje vojske“ predstavlja trend u ogromnom broju evropskih država, posebno na „kontinentalnom istoku“, a taj proces je na jugoslovenskom prostoru počeo još tokom poslednjih godina trajanja jedinstvene države.

Otuda je i rečenica Milomira Marića, izrečena javno, slučajno ili namerno, kako su „oficiri vojske primitivni ljudi“, te da u vojsku „idu najgluplji“, deo frazeologije bezbroj puta ponovljene u čaršijskim debatama za ovih četvrt veka.

To je onaj kliše: ispod šlema – mozga nema!

Uloga vojske u društvu

Međutim, slučaj je hteo da se, pored burnih reakcija koje je ova rečenica s pravom izazvala, zadene i rasprava, makar ona bila ograničena i internog karaktera, na temu: šta je uloga vojske u budućnosti?

Opet delimično, više tokom stručnih seminara i okruglih stolova, a manje u javnosti, o tome se diskutovalo i ranije, a pogotovo kada se potegne pitanje vraćanja služenja obaveznog vojnog roka.

Treba li vojska ostati „zatvorena u kasarne“ ili je njeno mesto u društvu i državi nešto šire?

Prvo, što se tiče „jugoslovenskog iskustva“, treba reći da za nove, dolazeće generacije taj period predstavlja pluskvamperfekat. I posmatrajući tekuću transformaciju svetskog političkog sistema, ukupne međunarodne odnose i položaj Srbije, „jugoslovensko iskustvo“, iako značajno, u ovoj konkretnoj stvari takođe je jedna „etapa“.

Srpska vojska ima daleko dužu tradiciju, njen značaj – ne samo za državotvorni, već i narodotvorni proces – bio je ogroman, to se ne sme zaboravljati niti se može zanemariti. Narod je uvek bio uz svoju vojsku, isto kao što je vojska uvek bila uz svoj narod.

Bez obzira što se „mešanje karata“ u našem političkom sistemu početkom devedesetih godina odigralo nauštrb uticaja vojske, bez obzira što se posledice toga osećaju i danas, poverenje naroda u vojsku ostalo je visoko.

Koji to još „sistemski sektor“ ima toliko poverenje?

Koliko, na primer, ispitanika u istraživanjima javnog mnjenja veruje policiji ili pravosudnim organima vlasti, a koliko vojsci?

Političari najčešće zaziru od vojnih struktura, ali je u Srbiji, za razliku od brojnih drugih slučajeva, poverenje naroda u vojsku veliko, te se zbog toga i ono što je posledica „jugoslovenskog iskustva“ nužno mora menjati, pošto će, u suprotnom, pre ili kasnije, prerastati u ono tiho i dubinsko nepoverenje građana prema civilnim vlastima.

Drugo, kada je reč o transformaciji strukture svetskog političkog sistema i ukupnim međunarodnim, samim tim i regionalnim odnosima za koje smo najzainteresovaniji, u kontinualnim analizama bezbednosnog okruženja vojne naučno-analitičke institucije uopšte ne zaostaju za civilnim. U nekim segmentima i prednjače!

Razmatranje širokog spektra tema, od energetske bezbednosti, preko geopolitike do religijskog fundamentalizma i političkog ekstremizma, takođe je u delokrugu rada. Čak su ove teme „ušle“ u delokrug rada i pre nego na nekim drugim institucijama, koje su prioritet davale istraživanjima politički korektnih tema, valjda ne želeći da se zameraju kome ne treba.

Treće, vezano za obrazovni sistem, vojni deo ostao je jedna od „najzdravijih grana“ u našem „aparatu“. Razne reforme, od „banalizacije“ u srednjoškolskom, preko derivata „bolonjizacije“ i „privatizacije“ u visokoškolskom obrazovanju, ili nisu primenjivane ili su primenjivane u manjoj meri i zakasnelo u vojnom obrazovnom sistemu, te je on sačuvan od pogubnih implikacija.

Iz tih škola danas nam izlaze kadrovi sa sistematizovanim i sveobuhvatnim znanjem, osposobljeni kako za rad u vojsci tako i na drugim poslovima. U svakom pogledu, neuporediva je kadrovska struktura vojnih institucija sa onom u javnim preduzećima ili drugim ministarstvima u kojima partokratija i izbegavanje konkursa proizvode dramatične ishode.

Zaposleni u vojnom sektoru upozoriće kako i tu ima propusta, nepotizma, mobinga, karijerizma, što je rđavo i što se mora ispravljati, ali ovde je reč pre svega o poređenju – sagledavanju stanja kroz prizmu komparacije sa ostalim sistemskim sektorima.

Četvrto, iza obećanja o demilitarizaciji društva, ispostavilo se, nisu koračale slobode i ljudska prava, već puzajuća desuverenizacija. Namesto vojske, koja se pitala o mnogim stvarima civilnog karaktera (nekada se sve moralo razmatrati i sa bezbednosnog aspekta, bilo da se radilo o izvozu žitarica ili eksploataciji ruda) došle su nevladine organizacije, samoproglašeni eksperti i predstavnici različitih međunarodnih organizacija.

Dok je vojska u kasarnama, belosvetski savetnici su nam po ministarstvima, pišu nam strategije, usvajaju budžete, usmeravaju politiku. Naravno, u interesu onih koji ih finansiraju, bez obzira da li se radi o izvozu žitarica ili eksploataciji ruda.

O nametanju ideoloških okvira, od političke korektnosti do rodne ravnopravnosti, te angažovanja prateće medijsko-propagandne mašinerije zadužene za objašnjenja kako je sve to normalno, ne treba posebno govoriti.

Ne treba posebno govoriti ni da se u Srbiji taj fenomen uočava i na kosovskom pitanju.

Odricanjem od Kosova postaćemo jači, bezbrižniji, priznatiji u svetu, stabilniji. Takvom demilitarizacijom nije samo vojska „izbačena“ iz procesa odlučivanja, već se ismeva svaki pokušaj ukazivanja da većina stvari o kojima se odlučuje ima i bezbednosnu dimenziju. Zato nam je bezbednost ugrožena, po više osnova.

Kao najbolji ilustrativni primer onoga što nam se dešava može poslužiti događaj iz 2019. godine iz vranjske gimnazije.

Pripadnici Nacionalne garde Ohaja držali su predavanje đacima o humanitarnom radu i humanitarnim misijama. Koliko bi se nevladinih organizacija i „ljudskopravaša“ podiglo na noge da su pripadnici srpske vojske držali predavanje gimnazijalcima? A ne, ne! Ne može tako! To je militarizacija! Za razliku od američkih vojnika, koji to čine zarad demokratizacije!

Vojska nije samo šlem

Poslednjih godina, usled sve većih „turbulencija“ u bezbednosnom okruženju, češće se priča o vojsci, materijalnom statusu njenih pripadnika i naoružavanju, nešto se tim povodom i čini. I to je dobro. Nema odbrane suvereniteta bez savremene, osposobljene i motivisane vojske.

Ali, baš zbog svih tih „turbulencija“, kao i zbog loših iskustava koja imadosmo, o ulozi vojske u društvu i mestu u „državnom sistemu“ mora se razmišljati na drugačiji način nego što bejaše slučaj poslednje tri i kusur decenije.

Političari će, podrazumeva se, pružati otpor ovakvim predlozima. Ne treba ni sumnjati, otpor će jačati uz aktivnu podršku nevladinih organizacija, samoproglašenih eksperata i međunarodnih organizacija. Medijsko-propagandna mašinerija takođe će odraditi svoj deo posla. Ništa novo pod kapom nebeskom.

Istovremeno, vojni vrh se sam neće usuđivati da bilo šta u ovom smeru pokrene. Malo zbog sklonosti ka samoograničavanju, malo zbog „straha od talasanja“ i zameranja političarima, malo zbog „psihologije zatvorenosti u kasarne“ koja dugo traje i čini svoje.

Svakako, nije nam potrebna nova „militarizacija“, niti vraćanje „hladnoratovskim rešenjima“. No, ne sme se ni izbegavati uključivanje vojnih institucija i vojnog rukovodstva u donošenje (političkih) odluka.

Vojska treba da izađe iz kasarni.

Stvari vojnog karaktera imaju i političku i društvenu dimenziju. Za početak, prilikom oblikovanja i primene različitih državnih strategija, ali i kroz osmišljavanje učešća u obrazovnom, zdravstvenom, naučnom sistemu.

Za dalje, ideja ima, ali njihova implementacija zavisi od toga koliko „prvi korak“ bude čvrst i siguran.

U procesu resuverenizacije, to je neizbežno. Vojska nije samo šlem. Niti se vojni sistem može ograničiti isključivo na kasarnu.

Između ostalog i zbog toga što su izazovi, rizici i pretnje danas sasvim drugačijeg karaktera nego što su bili pre samo četvrt veka. I što se dobar deo tih izazova, rizika i pretnji otklanja preventivnim akcijama, diplomatskim inicijativama, zakonskom regulativom kojom se uređuje unutrašnji poredak, obaveštajno-analitičkim radom, a što iziskuje tesnu saradnju vojnog i civilnog sektora. Zato, da se manemo plasirane frazeologije i čaršijskih debata, veselih doskočica i grubih kvalifikacija.

U neposrednoj budućnosti biće mnogo velikih lomova, pozornica za takve rasplete već dugo se postavlja, svedoci smo porasta napetosti kakve nisu postojale još od Drugog svetskog rata. Ti lomovi odraziće se kako na geopolitički poredak tako i na unutrašnju stabilnost svih zemalja, svih „sistema“.

I zbog odbrane i projektovanog unapređenja položaja u novom, transformisanom geopolitičkom poretku, i zbog unutrašnje, društveno-političke stabilnosti, uključivanje vojske u veći broj aktivnosti svakako je potrebno. U velikoj meri i neizbežno.

Nema drugih institucija, čak ni onih bezbednosnih, koje mogu kompenzovati odsustvo ili ciljano limitiranje vojnog elementa u tom poslu. Osim ako neko ne veruje da će nam položaj u geopolitičkom poretku i društveno-političku stabilnost dugoročno osiguravati nevladine organizacije, samoproglašeni eksperti i međunarodne organizacije, upareni sa stranačkim potrčcima, starletama i ostalim botovima pozapošljavanim po raznim upravama ministarstava, agencijama i javnim preduzećima od strateškog značaja.

Ako se tako nastavi, onda u dogledno vreme više neće ni biti potrebe da se bilo ko, u trenutku krajnje nužde, obraća vojnom rukovodstvu da izvršava svoje ustavne i zakonske obaveze. Uprkos tome što se nešto čini i na popravljanju materijalnog statusa vojnika i oficira i na naoružavanju vojske.

Uostalom, slučaj iz Republike Srpske ili BiH, neka uzme u razmatranje ko kako hoće, najbolje govori o tome da sa vojskom ili bez nje nije isto! Isto kao što sa vojskom „isključenom“ iz procesa donošenja odluka i uključenom u tu stvar nije isto.

Naslovna fotografija: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

autor:Dušan Proroković

https://standard.rs/