Zamislite gradonačelnika grada Prištine, ili Đakovice, ukoliko još postoji, kao ,,izabrano lice“ koji živi na Dedinju, ili svejedno u Beogradu ili nekom drugom gradu u Srbiji, i koji je primao platu više od deceniju, koji ima sekretaricu,sekretara, možda šefa kabineta,činovnike nekih službi, možda postoje i odbornici i, iako virtuelni, gradonačelnik je dugo primao platu iz budžeta Republike Srbije, zajedno sa celom svitom, koji predstavljaju virtuelnu vlast, ne samo u ova dva grada već i u drugim u kojima odavno nije kročila srpska noga. Niti zna, virtuelni gradonačelnik šta radi, niti za koga radi, niti zna koji su njegovi činovnici, ni gde žive, niti sme da uđe u Prištinu, nezamislivo u svoj kabinet, niti da donese bilo kakvu odluku…Ili sazove sednicu Skupštine grada u renoviranoj sali, sada u vlasništvu Republike Kosovo. Ništa od toga. Jedino što je stvarno je, da je on sa svojom svitom, donedavno primao platu. Koliko ima takvih gradonačelnika gradova i opština sa Kosova i Metohije, koliko ima takvih pojedinaca koji su na budžetu, mislim da malo ko zna u Srbiji. Zamislite gradonačelnika Podujeva ili Srbice u istoj poziciji. Ili, zamislite predsednika nepostojeće opštine na Kosovu i Metohiji u kojoj pored predsednika rade njegovi prijatelji, tetke, zetovi, snaha, i svi oni egsistiraju na praznom budžetu Srbije. Ili, šta su uopšte godinama radili načelnici Kosovskih okruga. Tako je bilo doskora, a ko je sve bio na platnom spisku, teško je da znaju u Srbiji oni koji ,čuvaju“ budžetski novac. Jer, ako se ne zna tačno koliko činovnika ima Srbija, kako bi se znalo, ko šta radi i na Kosmetu. Tako je bilo dugo godina, a da li je tako ostalo, još uvek javnost ne zna.
Ovo mi je teško da kažem, ali Evropska unija čini uslugu Srbiji kada se zahteva da se rasformiraju razne službe Republike Srbije, koje egzistiraju na teretu budžeta, odnosno građana ostalog dela Srbije, koji i zbog toga moraju da se silom odriču plata, ili penzija, koje su inače stečeno pravo. Ali, takva integracija u kosovske institucije, je čini se za vlast manje bolna, iako to čini svojom voljom. Ali zbog činjenice da niko do danas nije imao hrabrosti, da rešava sva ova pitanja. Briselski pritisci i Nemački zahtevi, u kombinaciji sa prevelikom željom da se približimo i nekada budemo članovi Evropske porodice, kako bi nama nekada bilo bolje, želja Brisela, pretočena je u praksu.
Već je poznato da je za finasiranje Kosova i Metohije iz Budžeta Srbije, za proteklih dvanaest godina, kako je to utvrdio Anketni odbor, izdvojeno 2,8 miljardi evra, a danas, dve godine kasnije, to je sigurno više od tri milijarde, ili prosečno dnevno 53.102.503,29 miliona dinara. Pitanje je da li će se uopšte utvrditi gde su te pare išle, iako je utvrđeno da je bilo nepravilnosti, korupcije i kriminala. Novac je išao za razne potrebe, kao na primer za saniranje posledica zemljotresa, preko firme iz Bujanovca, kupovinu stanova od Albanaca za Srbe, opet posredstvom Albanaca, za zdravstvo, zatim su se isplaćivale razne štete po sudskim presudama, nenamenski su se trošila sredstva čak i za porodilje. Novac je odlazio na protivzakonite isplate ličnih dohodaka KBC Priština u Kosovskoj Mitrovici. Zavod za transfuziju krvi u Prištini, nije imao žiro račun, finansirani su Zavod za javno zdravlje Prištine, Peći, Prizrena, Dom zdravlja u Orahovcu, a kako je to bilo ,,malo“, na platnom spisku našli su se i radnici sa ugovorom Domova zdravlja Prištine, Peći, Orahovca i Prizrena.
Tu je zatim Apotekarska ustanova Priština i Peć, zdravstveni centar u Đakovici, specijalna bolnica u Peći, koji je etnički čist, zatim Prizren. Dragaš, koji ne obavljaju zdravstvenu delatnost, a u Dragašu su plate primali ili još uvek primaju i iz Srpskog budžeta i Kosovskog budžeta.KBC zdravstvenu delatnost obavlja u Gračanici, gde je i Dom zdravlja, a u Goraždevcu je ZC Peći, a onaj iz Prizrena je u Orahovcu. Ukupno je zaposleno 2275 radnika, od toga blizu 300 radi u drugim zdravstvenim ustanovama u već, Republici Kosovo, koji mesečno primaju 150 odsto plate. Oko 730 zaposlenih u zdravstvu je angažovano u 30 ustanova u Srbiji, dok još 1288 radnika je radno angažovano i živi van Kosova i do pre nekoliko meseci je primalo minimalne zarade, dok 100 njih živi na Kosovu i takođe već mesecima ne prima minimalac, uvećan zbog života na Kosmetu za 30 odsto. Oni koji su angažovani u Kosovskoj Mitrovici primaju i po 262,5 odsto mesečne zarade, a pojedinci za sedam dana rada u mesecu imaju 112,5 odsto zarade, a pojedinci koji su angažovani na Medicinskom fakultetu u Prištini, primaju plate 100 odsto, uvećane još za 50 procenata.
Zaposleni u obrazovanju bili su, ili su još uvek i na budžetu Srbije i Kosova. Oni na budžetu Srbije primaju 150 odsto plate a iz budžeta Kosova po 210 do 280 evra…U najtežoj situaciji su zaposleni u fabrikama i ustanovama koje su na Kosovu privatizovane, koji primaju minimalac od blizu 8500 dinara, koliko su primali i oni medicinski radnici širom Srbije. Mnogi od prvih, pomenutih primaju ako se, bez obzira gde živeli redovno javljaju ustanovama za nezaposlene, koji će to ubuduće morati da čine svakih 45 dana. Radnici mnogih privatizovanih preduzeća na Kosovu, koje su bile u državnoj svojini,takođe su bili na minimalcu, a oni koji su imali sreće kao nekada zaposleni primili su kao akcionari i po 3000 evra, kao na primer nekada zaposleni u preduzeću ,,Sloga“, kojem je pripadao i hotel “Grand“ u centru Prištine, a koji je privatizovan.
Novac je dakle odlazio, prosto rečeno tamo gde je bilo potrebno i tamo gde nije trebao da se daje, ne samo ustanovama već i pojedincima, koji nikada nisu ni radili, a koji su često delili i zaduženi koordinatori, ili ,,poštari“. Ispostavljao se spisak ljudi i na osnovu toga delile plate, ponekada i godinama nepostojećim ljudima. Teško je da će to neko u Srbiji da raspetlja…
Kao što niko nikada neće saznati ko sve na primer sa Kosmeta prima penzije, ko prima dečje dodatke, socijalnu pomoć, ko sve ima zdravstveno osiguranje i to na teret građana Srbije. Iz Republike Kosovo mnogi se zdravstvenim legitimacijama Fonda Srbije leče, podižu lekove na recept, operišu i na druge načine im se pruža zdravstvena usluga, iako ne priznaju Srbiju, imaju Republiku i ježe se i pri izgovoru slova ,,S“. Malo je verovatno da neko zna, koliko je Albanaca sa Kosova prijavljeno u ustanovama za nezaposlena lica, koji imaju fiktivne adrese stanovanja, kod rođaka, prijatelja, kojih Albanci imaju u mnogim gradovima Srbije. A oni imaju sve uslove da to urade. Da bi se dokazalo, pre Briselskog sporazuma, kao jedne od tekovine otopljavanja odnosa između Srbije i Kosova, da se radi o građanima Srbije, da Albanci ,,priznaju Srbiju“iznet je podatak da je blizu 750 hiljada Albanaca iz Republike Kosovo dobilo i lične karte i pasoše Srbije…
Kada već imaju lične karte što ne bi iskoristili Ustavno pravo Srbije, da kao i građani ostalog dela Republike dobiju ona prava koja imaju oni koji zaista žive u Srbiji i tako ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu, socijalna i druga davanja, dečje dodatke, možda čak i porodiljske nadoknade. Za dokazivanje nečega što realno ne postoji, dakle ne postoji vlast Srbije na Kosmetu, zanemaruju se trošenje ogromnih milijardi na teret ostalog dela Srbije. U Titovo vreme, Albanci kojima je maternji jezik Albanski, dobijali su nadoknade zbog toga što znaju Albanski jezik. Tako je bilo i u vreme Miloševića, a tako je i danas, već punih četrnaest godina. Da su se Albanci suprotstavili otcepljenju Kosova, a pre toga bombardovanju, a zatim i proterivanju svojih komšija, moglo bi da se shvati. Ali u situaciji kada je 99 odsto Albanaca za svoju državu, kada više od 200 zemalja sveta priznaje Republiku Kosovo, otvara svoje ambasade, pregovara o pridruživanju u Evropskoj uniji, kada nas Evropa tera na normalizaciju odnosa sa Kosovom, glasa po kosovskim zakonima, Kosovo ima svoju policiju, carine, lične karte, pasoše, svoje ambasade, Ustav, svoju himnu,utvrđene granice sa susednim državama, u Srbiji niko ne izvodi računicu ogromnih troškova, koji moraju delom da se nadoknađuju od penzionera, plata i drugih siromašnih građana, pa i onih bogatih, svejedno.
Srbija i pre i sada, kao da se čuva optužbi za ugrožavanje ljudskih prava, a Evropa se pravi slepa kada Srbija još uvek troši ogroman novac na ,,svoje“ građane na delu teritorije koji je voljom Evropskih ,,prijatelja“proglašen novom državom. Kako to Srbija nije mogla da spreči neuputno je govoriti o suverenitetu i teritorijalnom integritetu na Kosovu, kada to ne postoji ni stvarno niti je moguće realno očekivati neku promenu u korist Srbije. Ako je istrajavanje na ovome, ugađanje Evropi i dokazivanje da su svi građani na Kosmetu jednaki , onda je to potpuno pogrešno i veoma skupo, ne samo kada je reč o mogućim Albancima, građanima Republike Kosovo, već i nealbancima, ali i Srba, od kojih su se mnogi integrisali u Kosovsko društvo, na čijem su platnom spisku mnogi, pa i oni koji primaju plate i iz budžeta Srbije.
„Kosovo je Srbija“ nije uspelo, kao ni „i Evropa i Kosovo“. Nije uspela ni čuvena fusnota, niko više ne ustaje sa stola na raznim međunarodnim skupovima gde su predsednica ili predsednik vlade Kosova i predstavnici Srbije, Kosovo je prikazalo svoju kulturnu u Beogradu, srpski predstavnici učestvuju ili su u žiriju međunarodnog filmskog festivala u Mitrovici, uskoro će u Beograd možda doputovati i predsednica Kosova Atifete Jahjaga ili ministar spoljnih poslova Kosova na međunarodni skup na kojem će se možda i vijoriti zastava Kosova, sa ili bez fusnote.
Srbija, odnosno vlast, koja je sve učinila Briselskim dogovorom, doduše pod ogromnim pritiskom iz EU, da Kosovo bude država, i dalje će insistirati na integritetu i suverenitetu, što povlači izdvajanje ogromnih sredstva za razna davanja svojim građanima, investirati i graditi, bez da se utvrdi kome se daje, ko sve koristi sredstva, ko prima plate, a ko je na kazanu u kolektivnim centrima. To nije težak posao, ako postoji volja da se obavi i izdvaja samo za one potrebe koje su stvarne i potrebne. Ovako kako se sada radi, kao da se daje za milion građana Kosova radi nekih viših ciljeva, od kojih se neki neće nikada ostvariti, a neki će trajati predugo.
Srbiji što se Kosova tiče, a na putu u Evropsku uniju, tek predstoje teška vremena. Ona podrazumevaju donošenje i veoma teških odluka, na koje će biti primorana. Prvo sledi nastavak pregovora u Briselu, a zatim i potpisivanje sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. I to kao i čitav paket mera koje se moraju preduzeti, predstaviće se sa naše strane kao ,,statusno neutralne“a država kao da je cela sa Kosovom i Metohijom u šta, danas, sasvim sigurno malo ko veruje. Kako država radi i ono što je tajna diplomatija i ono što je za javnost, bar dok se sve ne reši a zatim saopšti potrebno je kroz veliko sito protresti kome se daje, šta i koliko. Evropu to ne brine, možda joj čak i odgovara. Ukoliko se to uradi i te kako će se smanjiti razna davanja bilo kroz plate, zdravstvo, osiguranje i drugo. Treba učiti na drugim državama. Slovenci su na primer tek nedavno počeli da daju penzije onima koji su nekada tamo živeli i radili i to od dana kada je takva odluka doneta. Oni koji primaju penzije iz Hrvatske moraju svakih šest meseci da dostavljaju potvrde da su živi. Srbiji takve odluke tek predstoje, baš po pitanju Kosova.
Uostalom, sada kada je Srbiji predat izveštaj o tome koliko je Srbija napredovala na putu Evrope, pored pohvala za reformske zakone i neke odluke o platama i penzijama, u izjavama zvaničnika EU, dominiralo je Kosovo, normalizacija odnosa, regionalna saradnja, sprovođenje Briselskog sporazuma, a i promena danas važećeg Ustava, što će reći moguće izbacivanje Kosova i Metohije iz Preambule Ustava Srbije, a tu i tamo i izgradnja Južnog toka. Ako se ima u vidu i to da će se razgovori otvoriti naredne godine i to poglavljem o Kosovu, onda postaje jasno, da Evropa pitanje normalizacije odnosa Srbije i Kosova smatra prioritetom i svojom utvrđenom obavezom. Na Srbiji je samo da ispunjava uslove…A reforme, to je valjda unutrašnje pitanje Srbije.
Zejnel Zejneli
(Vidovdan.org)
