Marija M.(34) živi u okolini Leskovca. Ima troje dece. Zbog skaradnog zakona naše Srbije, ona je bila prinuđena da se odrekne svoje dece. Ovo je njena priča:
-Prekršila sam i ovozemaljski i Božiji zakon, odrekla sam se svoje dece…A volim ih više od ičega, kao i svaka majka. Morala sam, zbog njih. Da ne plaču od gladi, da ne plaču zbog hadnoće, da ne plaču… – Marija gubi glas i prigušuje jecaje koji naviru.
Za njen težak slučaj nije ona kriva, već naš zakon.
Marija (ime i adresa poznti redakciji) bila je samohrana majka dvojice dečaka od kojih jedan sada pohađa osmi razred, drugi peti, i jedne devojčice koja je učenica trećeg razreda. Živela je sa njima kao podstanar od dečijeg dodatka i socijalne pomoći, ali 12-tak hiljada mesečno bilo je premalo.
-Skoro polovina novca je odlazila na kiriju.Beda, sirotinja…Najgore je bilo uveče. Deca gladna, kažu ’’Mama, daj nešto za jelo’’, a ja plačem. Plaču i oni kad me vide iako sam se krila. Pa onda kažu ’’Nismo gladni’’, a plaču i dalje. Bili su mali…- govori Marija.
A onda je saznala za najveću bruku našeg zakona.
-Prijateljica mi je ispričala slučaj svoje rođake koja živi u Beogradu. Rešila sam, nakon neprospavanih noći, da isto učinim. Bilo je to pre pet godina – kaže ova mlada žena.
Prema zakonu, deca koja nisu adekvatno čuvana (roditelji alkoholičari, zlostavljanje, nebriga…) država je preko Centra za socijalni rad oduzimala i davala u hraniteljsku porodicu.
-Hraniteljske porodice se detaljno biraju. Prolaze psihološku procenu, gleda se njihovo materijalno stanje, uslovi u kojima bi dete odrastalo – saznajemo u Centru za socijalni rad.
Hraniteljska porodica, koja dobijeno dete čuva do njegove 18. godine, dobija oko 25.000 dinara od države na ime izdržavanja tog deteta. Ima hraniteljskih porodica koje brinu o više dece, i za svako dete dobijaju po 25.000 dinara.
-Da bi moja deca živela u toplom, bila sita, imala pristojnu garderobu, imala uslove za školovanje, rešila sam da ih Centar meni oduzme kao nepodobnoj majci i dodeli hraniteljima. Bilo je to pre pet godina. – priča Marija.
Ona je ostavila decu samu u kući tokom zime bez grejanja, zaključala ih i pozvala Centar za socijalni rad. Predstavila se kao komšinica i prijavila da su deca sama. Ljudi iz Centra su došli, obili bravu i zatekli promrzlu uplakanu decu. Marija je prilikom razgovora ’’priznala da nije obišla mališane od sinoć jer je bila sa svojim momkom’’.
-Izlagala sam, mogu me i zakonski kazniti, ali sada su moja deca zbrinuta u tri različite hraniteljske porodice. Imam pravo da ih viđam. Ljubim ih i grlim, kažem im da poštuju staratelje, ali samo ja znam kako mi je u srcu. Plačem svake noći, stisnem jastuk pa grcam u njega, boli me što ne odrastaju zajedno kao braća, što možda nikada nće razumeti moj postupak. Kakva je ovo država? Zašto meni, majci, nisu materijalno pomogli? Da na vlast dođe nepismen čovek, pošten, domaćin, promenio bi ovaj zakon istog momenta… – gotovo kroz šapat kaže Marija.
Prema našim saznanjima do kojih smo došli od dobrih ljudi iz nekoliko Centara za socijalni rad, na desetine majki u Srbiji se odreklo na ovaj način svoje dece. Mnoge majke su se poverile radnicima Centra. Ali, običan čovek je nemoćan…
Kraj I dela.
Nastavak: Slučaj bake Gordane
Za Korene
Suzana Božinović
