U prilično pregrejanoj atmosferi, slabo se primetilo registrovanje „Srpskog glasa“ od strane nekoliko poznatih intelektualaca. Kao i ranije u vreme početka višestranačja kod nas, imenom i programom obnavljanje postojećeg pre rata. Možda baš zbog pomenute atmosfere, zaslužuje osvrtanje! Uostalom, u „novoj“ Jugoslaviji normalno ga nije bilo, mada je i te kako bilo onih koji su mislili da je trebalo. U „staroj“ je imao smisla, inače se ne bi ni pojavio. Ostalo je sporno zašto, jer u njoj ni pre ni u vreme Dragiše Vasića koji ga je osnovao, teško da se „srpski glas“ nije čuo ili da je „preglasavan“. A ako i jeste stvaranjem Banovine Hrvatske, „srpski glas“ pritom je bio glasan…
Šta se dobija „Glasom“, a dosad i sada se nema? Afirmacija „velikog Srbina“, slabo će koga zanimati. Afirmacije Srbina koji je otkrio ili stvorio nešto veliko pa preko njega afirmišu Srbi, svakako ima! Od Tesle, Milankovića…, mnogo citiranih današnjih naučnika, do Novaka Đokovića, košarkaške ili vaterpolo reprezentacije, strelaca i skakača oba pola… Samim osnivačima i ostalim stvaraocima nije neophodan, za njih važi isto što i dosad i za ostale, bez obzira na etničku ili političku pripadnost. „Reference“, priznatost u odgovarajućoj svetskoj intelektualnoj zajednici! Ako budu nastupali kao građani, onda će „Srpski glas“ biti samo još jedan u političkom raznoglasju. Svakako je namenjen i „svetu“ van Srbije (ne samo Srbima u svetu!), a taj svet, onaj zvanični i važniji, kao „glas Srbije“ uredno sluša glas njenih legalnih predstavnika. Tako da će, hteo ne hteo, ovaj da tretira kao glas još jedne opozicione grupacije, ili nevladine organizacije. Ako će se, kako ističu osnivači, zalagati „Za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, nacionalne, kulturne i prosvetne vrednosti i zaštitu ljudskih prava“, pretenciozan je pa i uvredljiv za ostale.
Zar vladajuća stranka nije „srpska“, pa i njen glas, „srpski“? Glas Srpske pravoslavne crkve, takođe je „srpski“. Kao i Srpske akademije nauka i umetnosti, odgovarajućih srpskih staleških društava. Tako da se otvara novo i neprijatno pitanje: čiji je glas, kojeg pojedinca, koje grupe ili institucije…, „srpski glas“? Koji ili čiji glasovi u Srbiji, nisu „srpski“? Normalno i na prvi pogled, ne-Srba. A tada je ovo poziv njima da budu još „glasniji“, a zvaničnom „svetu“ da na to obrati više pažnje…
Ostaje ono verovatnije, nije „srpski“ glas Srba koji imaju mogućnost da govore, ali im glas „nije srpski“. Rečnikom koji je stekao pravo građanstva: „nacionalno neosvešćenih intelektualaca“. S obzirom na njihov broj i reputaciju, neželjeno umanjivanje značaja „srpskog glasa“. Prisutno i bez toga, kao glas Srba u Hrvatskoj ili na Kosmetu, imao bi smisla. Ali opet, kojih od tamošnjih Srba? Nije to rešeno, zbog čega se glas Srba u Hrvatskoj, u Srbiji slabije čuje nego u Hrvatskoj. A ne vidi se ni neki rad, da tako ne bude…
