Svi smo mi primorani na neku vrstu jezičke mimikrije koja glasi “spasavaj se, spasi živu glavu, unutar sebe uguši svoj jezik“
Ono što nisu završile trojke koje su slušale kojim jezikom vi govorite na nekoj gradskoj ulici na Kosovu i Metohiji, sada dovršavaju institucije. Institucije žele da zadovolje formu a da pritom unište jezik koji je u zvaničnoj upotrebi.
Velika je opasnost da srpski jezik nestane sa prostora Kosova zbog institucionalne represije koja je zamenila strah od upotrebe maternjeg jezika, ali i Srbi i njihov jezik će preživeti, rekao je u intervjuu za GračanicaOnlajn, književnik i novinar Živojin Rakočević. Po Rakočevićevom mišljenju Srbima treba podrške da sačuvaju svoj život, da prežive velike stresove i da ne dožive bilo kakva razdvajanja i razgraničenja od ukupne državne, jezičke i duhovne celine svoga naroda.
DANAS JE MULTIETIČNOST BIZNIS
Gospodine Rakočeviću, podsetiću da je prof. dr Mitra Reljić, predstavljajući svoju knjigu o stanju srpskog jezika na Kosovu i Metohiji, rekla da je još u srednjem veku multijezičnost bila normalna, a danas se na to gleda kao na čudo. Da li je i zašto je multijezičnost na Kosovu čudo?
— Ona je čudo, zato što je današnja multietničnost i multijezičnost podmićivanje, ideologija i društveni koncept. Tada je bila prirodna i tada je bila uslovljena prirodnostima i životom. Danas je multietničnost čist biznis.
Šta da rade Srbi da im se ne bi dešavalo ovakvo karikiranje jezika? Na primer: “Nacrt zakona o antidampinškim i kompenzatornim merama”, “Uzgoj ptice za gojaznost”, “Uloga i značaj minerala u pošumljavanju teladi i drugih kategorija životinja i živine”? Ovo što sam citirala, teško je i izgovoriti. Dakle, srpski jezik se kao službeni ne poštuje, ne upotrebljava se adekvatno u institucijama, nema prevoda, a ako i postoji prevod, on je nerazumljiv i nepravilan.
— Postoji kratka istorija uništavanja srpskog jezika na Kosovu i Metohiji od 1999.godine. Mi smo na primer u Peći imali kaznu od 100 maraka, a u Kosovskoj Kamenici od 20 maraka zbog upotrebe srpskog jezika. Sećate se da je u Prištini ubijen službenik UN jer se slušaocima učinilo da on priča srpskim jezikom, tako da je jezik postao sredstvo identifikacije i ono protiv čega se treba boriti. Srpski jezik nije bio poželjan i imali smo trojke koje su išle ulicama i slušale kako ko govori. To je prvi put u istoriji ovog prostora i te trojke su zatim eliminisale ljude. Mnogi su izgubili glavu ako bi progovorili reč na maternjem jeziku i onda smo se povukli u geta.
U tim getima smo mogli slobodno da govorimo srpski jezik. Međutim, desio se i dešava se jedan fenomen i to je nešto što je fascinantno. Recimo, ako ovde izađete na gračaničku ulicu, ili u neku ulicu u Orahovcu ili možda nekog drugog našeg geta i deci školskog uzrasta kažete jedno prosto “Dobar dan”, proći će nekoliko delića sekunde dok vam se na pozdrav uzvrati. To se ne dešava u drugim normalnim sredinama. U tim delićima sekunde, onaj ko sluša želi da zna ko ste vi, da bi mogao da vam uzvrati na svom maternjem jeziku. U tih nekoliko delića sekunde, krije se strah od upotrebe maternjeg jezika.
REPRESIJA PRESELjENA U INSTITUCIJE
Da li je najveći problem upotrebe srpskog jezika na Kosovu i Metohiji pokušaj albanizacije, nedostatak političke volje za poštovanje dvojezičnosti ili nešto treće?
— Represija koja je bila prvih godina, zbog koje smo gubili glave i zbog koje su se gubile glave zbog upotrebe maternjeg jezika, preselila se u institucije i ono što nisu završile trojke koje su slušale kojim jezikom vi govorite na nekoj gradskoj ulici na Kosovu i Metohiji, sada dovršavaju institucije. Institucije žele da zadovolje formu a da pritom unište jezik koji je u zvaničnoj upotrebi. Zbog toga mi danas imamo albanizovani srpski jezik, imamo albanizovana imena mesta, ako ne i potpuno promenjena. To je realnost sa kojom se suočavaju oni čiji je srpski jezik maternji na Kosovu i Metohiji. Posebno su u problemu ljudi koji su u kosovskim institucijama, koji imaju problem kako da se odbrane od te navale albanizovanog jezika, kako da izbegnu tu terminologiju za koju mi nikada nismo čuli, kako da se zaštitimo od “pošumljavanja teladi”, “oglasa za likvidaciju”, raznih poziva za poslove. Imali smo i jednu čuvenu publikaciju o zaštiti jezika čije je ime apsolutno nemoguće ponoviti, a bavila se zaštitom srpskog jezika.
Spomenuli ste da moramo da se borimo za svoj jezik. Kako da se borimo, ako novinari koji bi trebalo u tome da imaju vodeću ulogu zajedno sa ljudima koji se bave kulturom, u institucijama nemaju prevod na srpski jezik? Možda paradoksalno zvuči, ali jedini odgovor na srpskom jeziku dobijamo od Ramuša Haradinaja. U Skupštini Kosova nemamo prevod, a želimo da izvestimo ljude o odlukama koje odlučuju direktno o njihovim životima.
— Jezička diskriminacija je vrh opšte diskriminacije i kada vi osetite da vam neko ugrožava jezik, to je gore nego da vam je upao u porodicu kao razbojnik. Vi ste onda suštinski iznutra potrešeni jer znate da se taj čovek bori, ne protiv vas, nego protiv vašeg jezika i svega onoga što on nosi. Nažalost, mi nemamo neku vrstu adekvatnog odgovora, osim profesora srpskog jzika. Najbolji odgovor je kada u naša geta i naše sredine dođe neki važan pisac i bila bi prava sreća kada bi se naselio ovde neki novi Milan Rakić, kao što se naselio pre sto i više godina ili Branislav Nušić ili Vojislav Ilić. To je bio tada prirodni ljudski odgovor na ugroženost života, jezika i nasleđa na Kosovu i Metohiji. Danas su takvi ljudi samo gosti, ako ih i imamo.
KNjIGE NA SRPSKOM JEZIKU ČEKAJU DA IM SE VRATIMO
Spomenuste Milana Rakića, pa mi je pala napamet Narodna biblioteka u Prištini u koju Srbi ne zalaze i pitanje je da li u njoj još postoje srpske knjige. Međutim, na ulici može da se kupi komplet knjiga Ive Andrića ili Milana Rakića za samo deset evra. Kako to tumačite?
— U našoj biblioteci u Prištini ima oko 800.000 bibliografskih jedinica na srpskom jeziku. Jednom prilikom sam dobio poziv, čini mi se od Štefana Filea, za neki skup koji se održavao u toj biblioteci. Tada sam shvatio svu suštinu svog ličnog poraza i nedostatka grada. Odgovorio sam mu: “Izvinite, ne mogu da dođem u tu biblioteku, pitaće me 800.000 knjiga na mom jeziku zašto nas ovoliko godina niko ne otvara i ne čita.” U osnovi, te knjige nas čekaju da se mi njima vratimo. Što se tiče knjiga na ulici, postoje Albanci koji su krišom skupljali te knjige i pravili svoje velike biblioteke i čuvali knjige. Jedan od njih mi je rekao da je spasio kamion srpskih knjiga. Ne smem da mu kažem ime, ali doći će trenutak kada će on moći da kaže: “Da, ja sam spasio 15.000 srpskih knjiga”.
Matija Bećković, naš veliki književnik koji nas posećuje, iako je u poznim godinama, rekao je da čovek ne može da zaboravi samo dve stvari, a to je svoje ime i svoj jezik. Da li smo mi na putu da zaboravimo svoj jezik, ali i svoje ime, s obzirom da nam se imena u ličnim dokumentima vrlo često pišu nepravilno, sa slovima koja ne postoje u našoj azbuci?
— Opasnost postoji, ali mi smo svedoci svoga jezika, svoga nasleđa, svoje vere, svoje državnosti i svoje duhovnosti. Kao svedoci smo neprestane mete i stalno mora da postoji borba protiv nas i onda se najčešće srećete sa prostim ljudskim problemom da morate nešto da kažete, da nešto progovorite. Tog trenutka kada ste progovorili, iz vas progovara vaše nasleđe, vaši simboli, vaš identitet i sve ono što nosite. Tog trenutka vi postajete meta i tog trenutka vi krećete u borbu za sopstveni jezik, odnosno za sve što imate.
SRPSKI JEZIK JE UPISAN U TEMELjE KOSOVSKIH GRADOVA
Osim svakodnevnih problema koje imamo u kosovskim institucijama u kojima su Albanci ogromna većina i nedostatka političke volje, zavisimo i od toga koliko je neko na šalterima raspoložen da progovori našim jezikom. Ali, koliko smo mi sami, odnosno koliko se Srbi bave svojim jezikom i koliko su stručni da pomognu da sačuvamo normirani i standardni srpski jezik?
— To su procesi, ta borba će trajati i ta borba traje. Osećaj slobode koji vam se oduzima zabranom maternjeg jezika je dramatičan i ne možemo da preživimo na taj način, osim ako unutar tih svojih geto zajednica neprestano ne izgrađujemo visoku svest o upotrebi i standardima maternjeg jezika. Vi možete da osetite, recimo kod srednjoškolaca, to ozbiljno kolebanje, taj strah od upotrebe maternjeg jezika koji je uslovljen odsustvom norme i agresivnom navalom tuđica, jednstavno tom bojazni. Zamislite da u jednoj sredini postoje ljudi koji izađu iz granice geta i intenzivno razmišljaju da li u ovom trenutku smem da kažem nešto na svom jeziku?!
Da li očekujte da će uskoro da dođe taj dan kada ćemo normalno da govorimo svojim jezikom, ne samo u Prištini, nego i u Đakovici, Uroševcu, Peći?
— Dan će sigurno doći. Da li će on da se dogodi za deset godina, ja to ne znam, ali ovakvo neprirodno stanje se ne može održati i ne možete držati u getu jedan jezik, ne možete taj jezik izbaciti iz gradova, jer taj jezik je zapisan u temeljima tih gradova, u temeljima tih institucija, u bibliotekama koje niko ne otvara, u bibliotekama koje su spaljene, uopšte u kulturu ovog prostora. Kultura ovog prostora je nemoguća i neće postojati bez srpskog jezika, šta god da urade oni koji ga progone. On je nestao sa ogromnog prostora, on je sveden na geta, ali ovo je Evropa i zamislite da nigde na evropskom kontinentu ne možete biti dovedni u opasnost zbog upotrebe maternjeg jezika, ma koji on bio, sem na Kosovu i Metohiji. To je vrh diskriminacije a najopasnije je onog trenutka kada pomislite da je sve u redu i kada taj unutrašnji osećaj da vam je jezik ugrožen prestane i kada pristanete na publikacije u kojima se govori o “pošumljnoj teladi, o belim medvedima na Šar planini, o likvidaciji i poslu za likvidaciju, agenciji za inteligenciju i još milion čuda.
Naša profesorka Mitra Reljić je izdala sjajnu knjigu koja se zove “Srpski jezik na Kosovu i Metohiji danas” sa bezbroj primera, ali nije samo naš jezik ugrožen. Ugroženi su govori Goranaca, govor Albanaca u Orahovcu koji govore u kući srpski jezik i zovu ga ravački, ugroženi su Romi i njihov jezički osećaj, muslimani u zaleđu Prizrena. Svi smo mi primorani na neku vrstu jezičke mimikrije koja glasi “spasavaj se, spasi živu glavu, unutar sebe uguši svoj jezik“. Najopasnije je kada svoj duboki osećaj za jezičku lepotu, nasleđe i simbole i ono o čemu jezik svedoči, negde daviš u sebi, ćuteći i grizući usne da ne dovedeš u opasnost goli život”.
Nemci imaju Geteov institut, Španci imaju Servantes institut koji se bave očuvanjem jezika. Šta imaju Srbi na Kosovu i Metohiji?
— Srbi na Kosovu i Metohiji imaju sve, imaju važne kulturne tekovine ovoga naroda, imaju važne stvarajuće savremene pisce, imaju svoju kulturu i njima samo treba podrške da sačuvaju svoj život, da prežive velike stresove, da ne dožive bilo kakva razdvajanja i razgraničenja od ukupne državne, jezičke i duhovne celine svoga naroda i preživećemo.
Anđelka Ćup
Izvor: gracanicaonline.info
