Sve što Srbima nije trebalo da se desi, a desilo se, bilo je u martu. Mart je tako postao mesec srpskih usuda.
Počelo je daleke 1941. godine, 27. marta. Iz tog vremena ostale su parole: „Bolje grob , nego rob“ i „Bolje rat, nego pakt“! Da je rat bolji od pakta, za Srbe nije nikakva novost. Oni su od vajkada držali oružje, i u svakom ratu su bili na pravoj strani, na onoj gde se gine i krv proliva. Za slobodu su uvek stavljali glavu pod hipoteku.
Posle nam se dogodio NATO-vski „Milosrdni anđeo“, opet u martu. Bogati Zapad darovao je siromašnom srpskom narodu osiromašeni uranijum. Vidljive i nevidljive gvozdene ptičurine sejale su smrt, strah, suze i jauk sedamdeset osam dana i noći. Darove nemilosrdnog milosrđa i dan – danas čuvamo na onkologiji, a Srbija koja je vazda bila na brdovitom Balkanu sada je na osiromašenom uranijumu. Narod srpski od tada nije pasivan, radioaktivan je.
U martu je ubijen i premijer, prvi postpetooktobarski, demokratski izabran. Zašto?!… Pa, srpska posla.
Samo godinu dana posle atentata na premijera, opet u martu, desio se pogrom i proterivanje Srba sa kosovskog ognjišta, i paljenje i uništavanje srpskih svetinja od strane nečastivih ovekaovaca. Nečastivi su zlokobnu operaciju izveli uz blagoslov i sasluženje evropskih prodanih duša iz Brisela. Dužnost glavnog instrumentara bila je poverena Havijeru Solani, najpoznatijem jahaču aviona – ubice F 117 – A. Tako su nam naši zakleti prijatelji, evropejci, stavili so(lanu) na kosovsku ranu.
Mic po mic, dođe i ovaj mart. Samo što smo zakoračili u mesec prevrtljive Baba Marte, dogodio nam se predsednik. Dobro, događa se on nama punih dest godina. Često i po nekoliko puta dnevno. A kad nam se ne događa, onda nam se priviđa.U frižideru, špajzu, autobusu, brzom vozu, muzeju, fabrikama ( otvorenim i neotvorenim ), auto – džadama, seoskim sokacima, gradilištima…
Ceo svet se urožnjao, pa i mi Srbi, iako smo van sveta, a sve češće i van sebe. Uzmuvali se svi kao da će rat. Doduše, rat i jeste, ali za divno čudo nije kod nas, već tamo u Ukrajini.
E, zato je tu predsednik, da stavi situaciju pod kontrolu, da uzme stvar u svoje ruke, da umiri usplahirene, da urazumi uspaničene i nerazumne.
Kaže ne treba praviti rezerve jer imamo svega dovoljno: nafte, gasa, uglja, struje, žita, kukuruza. Nabavljeno je mleko u prahu, ulje, sardine – nekoliko konzervi po glavi stanovnika. Ej, čoveče, zamisli koliko je to obezglavljenih ribica po gladnoj srpskoj duši! Kupljena je so, jodirana valjda, pasulj, grašak…
– Nama grašak, njemu pekinška patka! – pući usta moj mali komšija Ignjat, koji upravo ima obavezno zasedanje na plastičnom nokširu dok mu ne izađe zlotvorić kroz analni otvorić.
Hm, deca ne veruju u bajke, zato i nemaju biračko pravo.
Sve što je obelodanio predsednik je dokumentovao slikama, iz magacina – naravno. A slike, uveličane i u koloru, kao stvorene za opsenu ispranih mozgova, svesti u pelenama i šupljih biračkih glava.
Prosečni Srbin, onaj koji razmišlja svojom glavom, naslućuje da su nabavljene i veštačke suze radosnice. Deliće ih, kapom i šakom, stradalnicima zlatnog doba, boljeg sutra i svetle budućnosti. I dok plaču od sreće, biće puštena veštačka magla u boji. Šarena maglovitost je najveća tekovina naše ničim izazvane zlatne revolucije I tigraste ekonomije. Ne znam zašto, tek meni padoše na pamet guske u magli?!…
Srećom, magla nije kupljena, to je poklon od brata Sija. ili donacija nekog LGBTI pokreta. E, kad je tako da zaigramo kolo! Kozaračko ili užičko, svejedno, oba se uklapaju u ratno stanje…
autor:Ljubomir Ilić, satiričar
