Mnogo je primera i načina na koji pacijenti bivaju oštećeni, obično zbog ljudskog faktora: zbog javašluka kao tipičnog segmenta nacionalnog mentaliteta i karaktera, prisutnog i prosečnog lekara koji se u radno vreme ponaša mimo propisa i etike, a na štetu pacijenata. Širok je spektar razloga, zbog čega pacijenti bivaju vraćeni bez pružene usluge ili im nije pružena blagovremeno i adekvatno.
Ako izuzemo sve one „objektivne“ faktore kada ne funcionišu medicinski instrumenti, a često iza toga stoje i subjektivni ljudski faktori kao što su loša organizacija, neodgovornost i slično, koji su manje očigledni i teže dokazivi, puno je primera kada se prava pacijenata krše zbog očigledno ljudskih faktora. Od čega pre poći?
Da pođemo od samog početka: od dolaska na posao. Nije sasvim neoubičajeno da naši lekari znaju i da kasne na posao, pogotovu u isturenim i zabačenim ambulantama (gde je to neretko i redovna praksa), koje nisu pod direktnim nadzorom direktora. Ali, i kada dođu na posao prvo što urade ponekad je da pristave džezvu za kafu jer ispijanje kafe doživljavaju kao elementarni uslov za rad (početak i nastavak), ako ne i na život. Koliko puta smo čuli od službenika ono tipično “još nisam popila ni kafu“. Zatim, pored redovne pauze samovoljno određuju pauze za kafu. Prosto, pacijenti često trpe zbog nečije i neke privatne potrebe ili poroka sa kojima lekari dolaze na posao. Ispijanje kafe se za sada se ne kvalifikuje i klasifikuje kao bolest zavisnosti, ali ja bih je stavio na tu listu jer zbog lekareve zavisnosti od kofeina trpe pacijenti.
Dalje, van pauze vode dugačke privatne razgovore telefonom, ili kad obave pregled pacijenta, inače svog poznanika, nastavljaju privatna i neobavezna ćaskanja dok pacijenti čekaju. Na prvi pogled, to ne pogađa (drastično pacijente), ali bio sam svedok da se dešava da ponekad nekima ne bude pružena usluga pri kraju radnog vremena upravo zbog ovakvih „praznih hodova“ i traćenja službenog vremena na privatne stvari.
Takođe, čest je običaj da lekar neopravdano ne proziva pacijenta i kad nema nikoga u ordinaciji, pa se pacijent pita da li ima nekog unutra ili ne. To sam poslednji put doživeo ove godine, odmah posle Nove godine, kada u pretpraznične i postpraznične dane opada radna disciplina i raste praznična euforija. Pošto nije bilo prozivke užao sam na svoju ruku. Unutra me je dočekalo nezainteresovano kompletno dežurno osoblje koje je bilo zauzeto, izgleda, razmenjivanjem prazničnih čestitki i želja, i iskustava. Na mene su obratili pažnju tek kad sam im se obratio ali dosta nerado, više kao na nekoga ko ih prekida u nekom važnom poslu nego kao na pacijenta. Ali, to nije jedini takav slučaj koji sam doživeo. Ranijih godina nailazio sam na scene da mi lekari pišu uput okrenuti leđima dok razgovaraju sa svojim prijateljima koji su im došli u ordinaciju u posetu, a nakon toga znaju i da šetnjom isprate svoje „goste“ iz ordinacije.
Ali, bilo je ozbiljnijih slučajeva da sam bukvalno vraćen bez pregleda usred radnog vremena zato što se radno vreme, koje je predviđeno isključivo za pružanje zdravstvenih usluga, obavljaju neki sanitarno-tehnički i organizacioni poslovi sekundarne prirode. Naime, prošlog leta vraćen sam sa „ušnog“ (sa onim tipičnim „dođi sutra“), iako sam tamo stigao oko 18 sati, (2 sata pre kraja radnog vremena), a jer se sprovodila dezinsekcija i sterilizacija instrumenata i prostorija. A, to je svojevremno bila redovna praksa stomatologa u mojoj ambulanti koji, iako smena traje do pola 2, negde oko podneva, ako ne i ranije kad nema pacijenata, zubar stavlja instrumente na sterilizaciju, a kad se naprasno pojavi pacijent sa zuboboljom sa žaljenjem konstatuje da je sada kasno i da nije do njega već je u pitanju viša sila, a valja i odmoriti noge za poslepodnevni rad u privatnoj ordinaciji.
Ovo su tipični slučajevi javašluka iz mog iskustva sa niškim zdravstvom čiji se raznovrsnost verovatno ne završava sa ovim. I, ovo nije priča o stručnosti lekara ili generalizacija o lošim lekarima već o takvom sistemu, bilo zdravstvenom ili drugom, uopšte društvenom, koji omogućava onome ko je loš, tj. neodgovran, da bude takav jer mu se tako može. Naravno da i druge ustanove ne mimoilaze ovakve zloupotrebe i neodgovorno ponašanje, ali zdravstvo je oblast sa kojim najčešće imamo posla, a i pacijentima najteže pada čekanje u bolesnom stanju, naročito neopravdano, i nepružanje (adekvatnih) usluga koje im pripadaju. I na kraju, što je najvažnije, takva nesavesnost ne vodi samo ugrožavanju zdravlja pacijenata već i života, što nam je poznato iz medijskih napisa.
Žikica Simić
www.gradjanin.rs / foto: kurir.rs
Sve sam pročitala i sve razumela;zdravstvo je urušeno! A kako da bude samo jedan segment društva zdrav kada je sve oko njega buđavo? Gde je to uspostavljen red? Pacijenti se žale na lekare, profesori mogu i batine da dobiju, stalno čitamo o pokvarenom mesu koje inspekcija ne povlači iz prodaje, banke čerupaju klijente, o pravosuđu i da ne govorim-ne dao ti bog da imaš s njima posla, Nisam lekar, sestra jesam ali ne medicinska, nisam ni šalterska službenica u zdravstvu. Znam samo da je sve loše, a valjda ni mi svi zajedno nismo bolji. Znam i to da sam u jednoj bolnici KBC bila izuzetno zadovoljna – u drugoj bolnici lekar ne razgovara sa pacijentima , samo preko glavne sestre! A bube rusi šetaju oko tanjira ili se baškare izumeđu dva parčeta hleba. Ko je na čelu naših institucija? Sve je jasno – članovi partija ili vezaroši po drugim osnovama. Ali ima i ovo; Prijemnog dana doktorka uđe u ordinaciju, primi preko 60 pacijenata, ne izađe ni da pije kafu, ni da doručkuje, (ni do toaleta)Od jutra sam čekala i došla na red u 13 časova i sve sam snimila… Ujutro red od 5 sati pacijenata iz okolline Beograda, eto to mi utvrđuje uverenje da sve zavisi od onoga ko rukovodi ustanovom. A to važi za sve segmente društva. Ali otići će i oni koji još odluku nisu doneli, pa ćemo tek videti da je ovo bilo bolje. ma kakvo da je.
Poštovani, to što lice ima svoje naličje u vidu neadekvatnog ponašanja pacijenata(pametovanja, otpora i nepoštovanja uputstava lekara…), koja su mi takođe dobro poznata, ne negira i pravda javašluk lekara. Uostalom, i Vi sami ste se poneli kao takvi pacijenti jer ne komentarišete temu koja se bavi očiglednim i značajnim problemom u zdravstvu i društvu (koji niko iole objektivan ne može negirati) već iznosite ono što Vas kao lekara muči i „leži na srcu“. Znači, i Vi ste kao ti pacijenti skloni sličnim digresijama i bežanju od teme u stilu „što je babi milo to joj se i snilo“
Nemam nameru da pravdam kolege, niti saradnike i verujte da bih o tome mogao mnogo da govorim, ali čemu to vodi. Možda je i bolje da ne znate neke stvari. Sebe, razume se, ne izuzimam, jer u tom slučaju nikakva razmišljanja ne bi imala vrednosti. Tačno je da sam sklon bežanju, kao što rekoste. To se zove eskapizam. Valja preživeti. Ja sam govorio o nečem drugom, što Vi ne prihvatate kao temu, o raspamećenosti ljudskoj sam govorio, o pohlepi koja je principijelno ista kao kod tzv. elite, jer znam koliko je ljudi neopravdano tražilo „tuđu pomoć i negu“, koliko ih je neopravdano dobilo, dok čekaju i često ne dočekaju oni kojima zaista treba, znam šta traže od mene, kakve laži da potpisujem, zarad koristi svoje iluzorne, pri tome se krevelje, prenemažu, glupare, budališu i izmotavaju, do emetičnosti. Ne može nam niko dati dostojanstvo ako sami ne znamo šta to znači, šta podrazumeva ta reč. Takav mi je posao da svakodnevno sve to gledam. Ili kako nedavno reče jedan čika koji je tražio da mu isperu UŠI : „Sad jasnije VIDIM“.
Priča ima i svoje naličje.Zdravstveno osiguranje kod nas je na solidarnom principu. Zaposleni ne uplaćuju, nego im se odbija od plate za osiguranje i ljudi su, razume se, srećni dokle god im nije potrebno da ga koriste. S druge strane, od tog novca se finansira osiguranje onih koji nikada ništa nisu radili (iz bilo kog razloga) i nikada ništa nisu doprineli tom zajedničkom fondu. Veliki broj ljudi posećuje ordinacije rutinski, iz dosade, da bi lečio usamljenost ili zamišljene bolesti. Za mnoge je odlazak kod lekara društveni događaj. Ima mnogo slučajeva kada lekar proziva pacijenta, a neka bakica mu kaže, radi ti dalje, ja ću da popričam sa poznanicom, nismo se odavno videle. U kontaktu sa lekarom, naročito primarne zaštite, ima mnogo mudrovanja, pametovanja, nadmudrivanja, oni koji jedva znaju da se potpišu čitaju uputstva za korišćenje leka, dovode u pitanje ono što im lekar govori, malo emancipovaniji se pozivaju na internet (to je veliki problem sada a biće sve veći) ili najčešće na ono što su čuli od komšija. Tako nešto nećete naći u Švedskoj. Tamo se antibiotici daju retko, u kesicama sa napomenom za doziranje i u količini za tačno određeni broj dana terapije. Ovde sam viđao decu koja „žicaju“ pare u čekaonici, ili se jednostavno greju, zatim uzimaju od lekara antibiotske sirupe i odmah zatim ih bacaju u kontejner. Nije mali broj pacijenata koji uzimaju komandni, naredbodavni stav tretirajući lekara kao izvršioca njihovih ideja; pri tom većinom traže skupe dijagnostičke procedure van razumnih indikacija a često i van zdravog razuma (recimo „ultrazvuk želuca“ – to ne postoji, ili skener mozga jer mu je „vinska mušica“ ušla u uvo odakle je dospela u mozak, itd) Zahtevi su često groteskni a očekivanja nerealna. Jedna doktorka iz beogradske hitne pomoći objavila je čitavu knjigu tih bisera („muž mi boluje od vagine pektoris, opet su mu radili KGB“).Lekar ima prilike da vidi ljude sa jedne sasvim drugačije strane što navodi na pesimizam do očajanja. Komunikacija je poremećena, ponekad je to razgovor gluvih. Ljudi ne čuju (čest izgovor) a u stvari ne slušaju, osim samih sebe, dragocenog, najpametnijeg sebe. Desilo mi se da sam pitao pacijenta ima li povišenu temperaturu, a on mi je odgovorio da ima sinovca u Švajcarskoj. Gledao sam kako se na šalterima prepiru zbog participacije od 50 dinara (famozna rečenica „ja ne plaćam ništa“) a onda u apotekama kupuju eliksire od nekoliko hiljadarki, skinute sa Pinka. Tipično je da se sa elementarnim dijagnostičkim postupkom, npr. laboratorijom okleva, zbog raznih izgovora, a kada to pacijenti traže sami, najčešće je besmisleno. Tako se leči onaj ko ne treba, a drugi umiru, pri čemu se nekakva fatalna zakašnjenja pripisuju lekarima. U našim ljudima ima nečeg od neodgovorne bebice a malo od razumnog odraslog čoveka. Mislim da je članak nisko intoniran i bavi se marginalnim stvarima, da ne kažem tričarijama. Ima u zdravstvu daleko većih problema, uključujući i one nerešive. Politika se meša u zdrvastvenu delatnost više nego 45.-te zato što je sistem ostao isti, samo su se vladajuće garniture smenjivale. Pedesetih godina predsednik upravnog odbora bolnice u Č. bio je šuster. Puriša Đorđević je snimio film o njemu („Prvi građanin male varoši“). Danas je svemoćni zamenik direktora u K. takođe šuster.
Šta nam ostaje nego da ispijamo kafe u društvu gde svi znaju sve, samo lekari ne znaju ništa.