Ovo je godina kada smo osvojili Ameriku – piše naš stalni dopisnik iz Njujorka Milan Lučić.
Mladi muzičari iz Srbije oduševili su Čikago, Klivlend, Vašington i Njujork
Beogradska filharmonija je pravo muzičko čudo.
Orkestar koji je bio pred raspadom, orkestar koji je davao oglase da svira po kućama, za malu nadoknadu – da bi preživeo, orkestar koji je preživeo rat, bombardovanje i sankcije – digao se kao Feniks iz pepela i bukvalno osvojio Ameriku.
U beogradskom orkestru svira preko stotinu muzičara i svi su visoko obrazovani. Mnogi od njih završiili su čuveni njujorški konzervatorijum “Džulijard” – desetak njih ili čak i više, a mnogi drugi studirali su u Beču, Budimpešti, Pragu…Eto oni su se vratili u Beograd i u njemu našli svoje mesto…Usudio bih se da kažem – PRAVO.
Beogradska Filharmonija je mlad orkestar, prosečne godine starosti članova su ispod četrdesetih, svi su nekako hrabri, “drčni” i lepi…
Prva violina ili koncert majstor orkestra je žena, mlada i lepa i hrabra – slikala se za “Plejboj” –
Alal vera.
Bivši direktor filharmonije, a sada ministar kulture, Tasovac, kaže slikao bi se i drugi koncert majstor ali u Srbiji još nema novina koje objavljuju slike nagih muškaraca, ne postoji neki “Plejgirl”…
Šalu na stranu, nije lako izdržavati filharmonijski orkestar, nije lako nigde a pogotovu ne na Balkanu, konkretno u Beogradu, gde caruju folkeri i turske filmske serije i dive.
Skupa je to rabota, brajko moj.
“Skupa ali se isplati” kažem ja i pokazujem njujorške novine. U “Njujork tajmsu” veliki članak i piše sve onako “crno na belo” da Beogražani sviraju po svetu da bi napravili novu koncertnu salu za svoju Filharmoniju…Piše lepo da je orkestar preživeo ratne godine i Slobodana Miloševića i sankcije i ekonomsku krizu…Piše da Beogradski orkestar opstaje i pravi svetsku turneju baš sada kada čuvena Njujorška Opera ostaje bez krova nad glavom i kada se gase mnogi čuveni orkestri – pogotovu ovako veliki i skupi.
“Opstajemo jer smo mladi, jer volimo to što radimo, a pomalo i iz inata, kaže jedan trombonista koji je magistrirao u Njujorku na “Džulijardu” i namigujući šeretski dodaje: “Idemo dalje.”
Drugi se smeju i pričaju kako su se lepo družili sa našim ljudima u Cikaću i u Klivlendu a treći dobacuju da ih je u Vašingtonu gladalo pola članova američkog kongresa. Nije šala!
Svaka čast, mislim, tako i treba.
Ovde u Americi prolazi samo ono što je najbolje ali mora biti i dobro servirano ili spakovano, a ovo sa Beogradskom filharmonijom bilo je pravo otkrovenje.
U subotnjem izdanju Njujork tajmsa dat je još jedan prikaz završnog koncerta Beogradske filharmonije, u Karnegi Holu. Ovaj prikaz je imao nekoliko manjih kritičkih osvrta na samo izvođenje. Tu i tamo bilo je robusnijeg izvođenje pojedinih deonica, stavljena je zamerka dirigentu, ali sve u svemu bio je to još jedan izuzetno dobar prikaz koncerta.
Posebno je istaknut nastup našeg operskog soliste Željka Lučića, koji je došao da ulepša kraj, onako kao šlag na tortu. Verovali ili ne, za naredne dve operske predstave u Linkoln Centru, u kojima će pevati nas Željko, karte su već rasprodate…
A sada nešto opštije i važno za nas.
Svi oni koji stalno pričaju o tome kako nas u Americi ne vole i slično treba već jednom da shvate da Srbija i mi Srbi nismo nikakva bitna stavka ovde. Mi smo mala zemlja izgubljena negde na jugu Evrope, na Balkanu koji je poznat samo po ratovima i ostacima Istočnog rimskog carstva i Otomanske imperije.
Mi smo, bre, za njih mala zemlja sa manje stanovnika nego što ima sam Njujork, a za čevapčiće i šljivovicu uglavnom nisu ni čuli iako mi tvrdimo da je drugačije.
Votka, e to je već nešto drugo, to je Rusija…
Za vreme ratova bili smo pominjani u negativnom kontekstu a sada prosečan Amerikanac nema pojma o ratovima u bivšoj Jugoslaviji a mnogi ni ne znaju ni da je ta zemlja postojala.
Zašto sve ovo pričam?
Pa jednostavno zato što je za sadašnji svet, pogotovo ovaj Američki važno šta se dešava sada.
O prošlosti se retko govori a još ređe piše. Sada u ovoj godini na izmaku govori se i piše o nama onako upravo kako bismo mi želeli.
Ovaj koncert je šablon u kome želimo da budemo – kultura, umetnost, film, sport, turizam –
A prošlost je prošlost, ona se ne može promeniti, njome će se baviti istorija i istoričari.
U savremenom svetu važno je pokazati se sada, pokazati se u naboljem svetlu i pobeđivati. Uostalom vidite Noleta, vaterpoliste ili naše preporođene košarkaše…
Završiću navodima da je koncert Beogradske Filharmonije završen “Maršom na Drini”. Ovo je druga godina da u Njujorku odjekuje, na veliko, nezvanična srpska himna. Prvi put se čula za vreme post-novogodišnjeg koncerta, kad je Vuk Jeremić predsedavao Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija u gromoglasnom izvođenju hora “Viva Voks” a sada u prefinjenoj, muzički savršenoj, izvedbi velikog filharmonijskog orkestra.
Prvi put tapšali su svi u Svečanoj sali UN na Ist Riveru, a ove godine svi posetioci Karnegi Hola digli su se na noge i udarali dlanovima u taktu srpskog marša. Tapšali su svi…
Bilo nas je blizu hiljadu, a najviše je bilo Amerikanaca…
Pa ima li bolje potvrde da ovako treba raditi i da se samo najboljim stvarima možemo i moramo predstaviti svetu.
“Idemo dalje”,baš onako kako je rekao trombonista koji je studirao u Njujorku pa se ipak vratio u Srbiju da svira u Beogradskoj filharmoniji…I neka je…Svaka mu čast!
Milan Lučić
