Licem uz lice, ne vidi se lice
Veliko se vidi tek na odstojanju…
Sergej Jesenjin
UMESTO UVODA
Devedesetih godina prošlog veka, kada je savremeni globalizam odbacio svoju demokratsku masku, kao što reptili odbacuju preraslu košuljicu i agresivno krenuo u ostvarenje svojih strateških ciljeva srpski narod odabran je za KRIVCA i ŽRTVU. Nedovoljno svesno verskog i simboličkog značaja srpskog naroda u večnoj borbi dobra i zla na ovoj planeti, kao i činjenice da se oslonac morao tražiti u slovenstvu i pravoslavlju a ne u restlovima komunističke moći, tadašnje srpsko rukovodstvo, predvođeno Slobodanom Miloševićem, previše vremena je izgubilo u objašnjavanju opravdanosti svojih zahteva vekovnim srpskim neprijateljima, koje nisu zanimali pravda i argumenti već samo već vekovima zacrtani ciljevi. Anti-srpski, anti-slovenski i anti-pravoslavni.
A kada se, po treći put u jednom veku, populaciono iscrpljen, vojno dezorijentisan i politički razjedinjen, srpski narod našao na udaru istog, zapadnog, mehanizma smrti, više od prolivene krvi pekla je samoća koja je pratila njegovo stradanje. Civilizacijski i verski nespreman ne samo da koristi, već ni da adekvatno razume Laž kao sredstvo nacionalne borbe, srpski narod postao je žrtva sa oreolom zločinca, sam, satanizovan i izopšten, specijalnim manipulativnim metodama udaljen od svih koji bi mu mogli ili hteli pomoći, čak i od samog sebe.
Prvi na direktnom udaru našli su se Srbi iz Hrvatske i BiH, kao mali kamenčić kome nikada nije oprošteno što se na njega okliznula nekada velika germanska Imperija. U takvim uslovima ulazak u borbu bio je za usamljeni srpski narod pitanje života i smrti, opstanka i nestanka. I Srbi su još jednom krenuli protiv Golijata, u borbu kojom su izborili pravo na Život, pravo na Srpsku! Ali, u toj borbi nisu bili sami. U tim danima, ranih devedesetih prtošlog veka, kada je bilo opasno biti Srbin u Bosni oni su imali pomoć svoje pravoslavne braće, ruskih dobrovoljaca! Pomoć u krvi i oružju, slavi i stradanju.
No, ruski dobrovoljci borili su se i u Hrvatskoj, i na Kosmetu, a i protiv NATO agresije na SRJ. Ovo je priča o njima, tačnije nekima od njih.
RUSKI DOBROVOLjCI OD POČETKA SA NAMA
Zanimljivo je da su prvi ruski dobrovoljci na teritoriji bivših jugoslovenskih republika (Hrvatske i BiH) bili iz redova običnih ljudi, Rusa, koje je početak sukoba (1991) tamo zatekao. Oni su na tim prostorima privremeno boravili zbog trgovine ili nekog drugog posla i spontano su odlučili da se pridruže srpskoj braći u borbi koji su smatrali pravednom.
Organizovaniji priliv ruskih dobrovoljaca, boraca, počinje početkom jeseni 1992. godine, a prvi odred pojavio se u Trebinju. Nešto kasnije, tokom novembra 1992. u Višegradu je formiran čuveni 2. Ruski dobrovoljački odred (RDO) koji je delovao u okviru Višegradske brigade VRS (1) i u čijim redovima se borio, danas proslavljeni, Igor Strelkov, koji je tada imao 22 godie (2).
Formiranje borbenih jedinica kasnije je nastavljeno, a njihova karakteristika je da su to uglavnom bile manje, mobilne, formacije osposobljene za borbu u svim uslovima, pa i u neprijateljskoj pozadini. O počecima dolaska ruskih dobrovoljaca u srpske zemlje jedan od aktera tih događanja, Aleksandar Kravčenko, govori: „U početku Srbi nisu hteli da uzimaju dobrovoljce, ali u izvesnom trenutku, kada je prsten blokade oko Bosne počeo da jača, zatrebala im je ne toliko vojna koliko moralna podrška. A Rusi su im od samog početka nudili dobrovoljce, bilo je mnogo zainteresovanih: upravo tada se završio rat u Pridnjestrovlju. I doneli su odluku da pozovu ruske dobrovoljce. Izdvojili su sredstva za organizovanje dolaska dobrovoljaca i njihov smeštaj. Ta su sredstva bila čisto privatna, ne državna. U početku je odlučeno da se obrazuju omanji odredi u raznim gradovima na istoku Bosne, koji bi podigli moral Srbima, pokazujući im da nisu sami. Kasnije, kada su se te prve grupe jako dobro pokazale u borbenim dejstvima, Srbi su doneli odluku da obrazuju veće odrede.“(3)
To o čemu Kravčenko govori dogodilo se krajem 1992. godine, kada rukovodsvo bosanskih Srba menja svoj oprezan stav o učešću dobrovoljaca u složenim borbenim dejstvima i otvara se za tu mogućnost, što je uticalo na veći priliv ruskih boraca, kao i na početak „kozačke epopeje“ u ruskom dobrovoljačkom pokretu, jer u Višegrad, početkom januara 1993., stiže grupa od 50-tak kozačkih boraca, koji su imali značajnu ulogu u krupnim operacijama protiv neprijateljskih grupacija u Goraždu i Srebrenici.(4)
Ruske dobrovoljačke formacije borile su se do kraja rata u Bosni i ustanovljavanja Republike Srpske, kao samostalnog entiteta srpskog naroda u BiH. U znak zahvalnosti ruskim dobrovoljcima u BiH podignut je spomenik u Višegradu, na kome su uklesana imena 37 poginulih ruskih dobrovoljaca. Spomenik, delo skulptora Nebojše Slavovića, izgrađen je u obliku vertikale koja simbolizuje da su ruski dobrovoljci ginuli uspravno a na kamenu je izmešana crvena, siva i crna boja kao ambijent ratišta i mešavina krvi i baruta. Spomenik je visok 4 metra, a na vrhu mu se nalazi karakterističan ruski krst.(5)
Iako, ne postoje definitivno utvrđeni podaci koliki se broj ruskih dobrovoljaca borio na strani Srba u Bosni najverovatnije je kako ih je bilo između 540 i 700, mada ima procena koje ukazuju da ih je bilo i znatno više. Haški tribunal njihov broj procenjuje od 529 do 614, pri čemu insistira da je u tim ciframa bio jedan broj Grka, Bugara i Rumuna. (Oni koriste termin „pravoslavni dobrovoljci“). (6)
Mada je Boračka organizacija RS utvrdila broj poginulih ruskih dobrovoljaca u BiH na 37., smatra se vrlo mogućim da među neidentifikovanim žrtvama ima još najmanje desetak ruskih boraca.
Nakon NATO agresije 1999. godine ruski dobrovoljci pridružili su se borbama srpskih snaga protiv albanskih terorista na Kosmetu, a njihov broj je iznosio oko 200. Oni su se nalazili na najrazličitijim mestima Kosova, u grupama po 5-15 ljudi. Poznato je da su se odredi nalazili u Raški nedaleko od Dečana, kao i na granici s Albanijom. Hrabrost ruskih dobrovoljaca ušla je u legendu, posebno primer snajperiste Alberta Andieva, koji kada ga je protivnički snajper pogodio u desno oko nije napustio položaj, već je svoju pušku pomerio na levu stranu i pucao sve dok se nije onesvestio.(7)
Koliko je poznato u borbama na Kosmetu život su izgubila tri ruska dobrovoljca: Bulah (Vitalij) Glebovič, poginuo u herojskoj odbrani Košara, Fjodor Šuljga, poginuo u Dečanima i Sergej (Starcev) Ivanovič poginuo u mestu Rezala.(8)
Dakle, sinovi ruskog naroda, ne mareći za politiku tadašnjih svojih vlasti, borili su se za srpske zemlje u trenutku kada drugih nije bilo, ne žaleći da u toj borbi polože i svoje živote, baš kao što se danas srpski dobrovoljci bore na strani ruskog naroda u Ukrajini, ne mareći što ih srpski vlastodršci hapse, maltretiraju i proganjaju. I to je ono što na kraju uvek bude jače od politike – BRATSTVO NARODA …
Z A K Lj U Č A K
Potvrđujući da je jedina preostala oaza slobodnog srpstva, Republika Srpska je, živeći to BRATSTVO NARODA, ustanovila 12. april kao „Dan ruskih dobrovoljaca“, u znak sećanja na pobedničku borbu koju su ruski dobrovoljci u sastavu srpskih snaga vodili protiv višestruko brojnijeg neprijatelja za prevlast na strateški važnim tačkama, uzvišenjima, Zaglavak i Stolac, 12.04.1993. godine.
Tom prilikom poginula su tri ruska dobrovoljca, a više ih je ranjeno, ali je herojska odbrana ovih kota omogućila da ubrzo muslimanske snage budu zauvek proterane iz tog dela Bosne, a gora Zaglavak i danas se, kao deo Republike Srpske, ponosno uzdiže nad dolinom Drine. Među tada poginulim bio je i dvadesetogodišnji Konstantin Bogoslovski, najmlađi pali ruski dobrovoljac, čija je velika hrabrost i nesebična žrtva zauvek sačuvana dokumentarnim filmom „Anđeo sa gore Zaglavak“ režisera Petra Nedeljkovića.
Njegova majka, Ljudmila Bogoslovskaja, ne skrivajući prkos i ponos prilikom otkrivanja spomenika u Višegradu izjavila je o tom vremenu: „To je bila teška odluka za sve nas, ali bila sam ponosna što je moj sin bio na pravoj strani, na strani svoje pravoslavne braće. Ono što tada nije htela da učini ruska vlast, učinili su moj sin, junak, i njegovi drugovi, junaci. Posle svega, stojim ovde pred vama, zauvek ponosna na svog sina“(9)
Može li biti jače poruke od ove svima onima koji tvrde da je politika samo goli interes i da nam Rusija zapravo nikada nije pomogla?! Hoće li ikada iko od tih evro-atlantskih plaćenika dati Srbiji makar mrvicu od onoga što je ova ruska majka darivala bratskom srpskom narodu?! I da li će ikada umeti da kaže hvala, osim za novac…?!
Vlast Republike Srpske imala je časti da kaže HVALA, i hrabrosti da ustanovi Dan sećanja na ruske dobrovoljce koji su u njene temelje utkali svoje mlade živote. Time je njihovu žrtvu zauvek otrgnula od zaborava kojim srpsko nacionalno biće zasipa Vučićev bestidni tabloidni mulj i zapalila plamen koji vidimo i mi, Srbi sa ove strane Drine.
I zato je dobra vest da će ove godine i u Srbiji biti pomenut Dan ruskih dobrovoljaca. U ruskom Hramu Svete Trojice na Tašmajdanu u Beogradu, po blagoslovu oca Vitalija Tarasjeva, u 16 sati biće služen pomen ruskim dobrovoljcima, koji su poginuli u Odbrambeno-otadžbinskom ratu, devedesetih godina prošlog veka.
Neka im je večna slava i hvala!
I neka 12. april, Dan ruskih dobrovoljaca, u srcima Srba i Rusa živi ZAUVEK!
Dragan Milašinović
FSK
_____________________________________
Uputnice:
– http://www.komentar.rs/263/ruski-dobrovoljci/ljubav-prema-rusiji-srbima-je-u-krvi/
– http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/dan-secanja-na-ruske-dobrovoljce-12-april/
– kao (1)
– http://www.srpska.ru/article.php?nid=1557
– http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=13211
– http://www.slobodnaevropa.org/content/ruski-i-grcki-dobrovoljci-u-ratu-u-bih/25290398.html
Руски добровољац (на Косову и Метохији) о Србимa – Не дозволите да од вас направе робове!
– http://www.ceas-serbia.org/sr/ceas-novosti/93-preuzeto/777-podaci-o-ruskim-dobrovoljcima-u-srbijanskim-snagama
– http://www.magacinportal.org/2011/11/08/%D1%80%D1%83%D1%81-%D0%B4%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82-%D0%B4%D0%BE-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0/
