Tekući događaji u Srbiji krajnje su zabrinjavajući. Malo je verovatno da će politički nepismeni srpski narod uspeti da izbegne upadanje u postavljenu zamku, da opet posluži kao statista na bini, u pozorišnom komadu koji režiraju njegovi dušmani. Povod za proteste protiv predatorskog preduzeća Rio Tinta je, naravno, besprekorno opravdan. Ali gde su tu Kosovo, kovid teror, pljačka i razaranje Srbije na bezbroj drugih načina, itd.? Karakter ovih zbivanja simbolički se ocrtava na jednom plakatu koji su neki ljudi u valjevskom kraju istakli u vezi sa posetom nepomjanika: Moja dedovina nije na prodaju. Tu se vidi sav užas konfuzije koja vlada. Da li se njegova dedovina nalazi u Hrvatskoj, pa zato svoj prkos iskazuje na latinici? Jasno je da iskusna, majstorska ruka koja je organizovala 5. oktobar i niz sličnih prevara u raznim zemljama sveta i sada kontroliše narativ i usko ga kanališe, pazeći dobro da se ne razbukta nekontrolisani opštenarodni bes koji bi zatim bilo vrlo teško usmeravati.
Simptomatično je da su nezavisne patriote tokom cele godine pokušavali da uskomešaju javnost po glavnim pitanjima sa kojima se društvo i svaki pojedinac ponaosob suočavaju, ali da su svi njihovi napori ostali uglavnom bezuspešni. Sve te inicijative nesumnjivo su bile kočene i velikim delom blokirane infiltracijom Udbinih provokatora i sabotera, ali da je postojala kritična masa osvešćenih građana tim ubačenim elementima ipak ne bi pošlo za rukom da spreče masovnu pobunu. Do okupljanja većeg broja nezadovoljnika u svim krajevima zemlje došlo je tek onda kada su stvar u svoje ruke preuzeli, da se najblaže izrazimo, eksponenti stranog interesa, finansirani, kako je već utvrđeno, enigmatičnim grantom Fondacije braće Rokfeler. Tek kada je aktivirana infrastruktura pod kontrolom stranog faktora, i to u vreme kada je njemu odgovaralo, situacija na ulici upadljivo je počela da se menja, mada su potpuno isti razlozi za ogorčenje i bunt postojali i pre tri, i šest i devet meseci.
Zato će svako ko je sposoban da politički misli biti nužno skeptičan prema komešanjima na ulicama (i mostovima) Srbije. Ne zato što odobrava plan klike na vlasti da, verovatno podstaknuta ogromnim mitom, predatorskom preduzeću Rio Tinto omogući megaprofite devastiranjem velikih delova zemlje, trovanjem životne sredine i ugrožavanjem zdravlja stanovništva, na način koji će po dalekosežnim posledicama biti ravan NATO bombardovanju. Ne, nego zato što jasno vidi političku intrigu iza predstave za javnost. Oni koji su uzurpatora doveli sada režiraju kompleksnu igru da ga pritiskom odozdo prvo primoraju da ispuni odlagana obećanja, radi čega je i postavljen, pa da ga tek posle toga najure, i to baš takvim redosledom. Da nova ekipa, koju su već pripremili, ne bi bila opterećena njegovom izdajničkom i lopovskom hipotekom. Bar ne već u početnoj fazi svoga gaulajterskog upravljanja Srbijom. Od bespomoćnog režima, sateranog u ćošak, sada se mora iscediti i zadnja kap koristi. Ali ne bilo kako, nego strogo nadgledanim i kontrolisanim talasanjem odozdo, jer istovremeno stabilnost kolonijalnog sistema mora se očuvati po svaku cenu.
Kada bude kucnuo čas i kada odluka o smeni trenutnog uzurpatora bude doneta, ta operacija će biti izvedena glatko, efikasno, u kuloarima moći, i bez suvišnog učešća masa, bez ikakve buke na ulicama i mostovima. Uzurpator vrlo dobro zna da kada mu bude uručen ultimatum da se skloni, on neće imati drugog izbora osim da se, kao uvek do sada, povinuje neumoljivom diktatu svojih gospodara. On zna da je ceo sistem kome nominalno stoji na čelu probušen stranim agenturama kao švajcarski sir, i da će mu na komandu gazda svi istog trenutka otkazati poslušnost. U njegovim rukama više neće ostati nijedna poluga vlasti, niti bilo šta čime bi mogao da pruži otpor.
Svrha masovnih komešanja je samo to da se uzurpator prepadne i da što pre, nevodeći računa o državnom interesu nego samo o iluzornom spasavanju sopstvene kože, dovrši posao radi čega je postavljen, pa da u panici ponudi čak i više od toga, sa čime je do sada otezao. Zato ovo nije vreme za euforiju nego za duboku zabrinutost. Upravo u ovom trenutku Srbija se nalazi u najranjivijem položaju. Tek kada sve bude ispunio, on će bez uličnih nemira biti najuren i postaviće se nova ekipa kolaboratera, koja već strpljivo čeka. Masovna okupljanja će tada volšebno nestati kao što su volšebno i nastala. Za srpski narod, to će biti cena obezglavljenosti, nemanja autohtone političke snage da integralno zastupa nacionalni interes i da pravilno usmeri opšte raspoloženje.
Nažalost, Srbi se jako loše snalaze u suočavanju sa političkim suptilnostima. Protivljenje Rio Tintu i pustošenju ne samo jadarskog kraja nego cele Srbije, jeste imperativ. Ali ne pod dirigentskom palicom srpskih neprijatelja, njihovih lokalnih kooperanata i korisnih budala. I sigurno ne, izostavljanjem sa horizonta javne pažnje niza drugih kritičnih i aktuelnih pitanja koja su, u paketu sa Rio Tintom, razlog da se menja ne samo režim, ili da se smenjuje samo jedna osoba, pa ma koliko odiozna bila, nego da se jednom zauvek uništi kancerozni sistem, pre nego što on uspe da uništi Srbiju.
