Srpski narod je opet strahovito ponižen i povređen nelojalnim ponašanjem svojih formalnih predstavnika

Umesto Isaijo likuj, likuj Ante Paveliću

Može li iko da zamisli skupštinu Jermenije da odbaci predlog za podizanje spomenika žrtvama otomanskog pokolja, ili izraelski Kneset da se ogluši o predlog da izdvoji sredstva za izgradnju memorijalnog centra Jad Vašem?

Baš tako postupila je razbojnička, ni od koga izabrana „skupština Srbije,“ družina koja se sastoji ne od predstavnika srpskog naroda nego od marionetskih poslušnika nesrećnog uzurpatora koji broji poslednje dane svoje katastrofalne vladavine. U utorak, 14. decembra 2021. na beskrajnu sramotu Srbije lažna „skupština“ je ogromnom većinom prisutnih odbila da usvoji predlog zakona o Memorijalnom centru genocida nad Srbima u NDH. Raspodela glasova među prisutnim „poslanicima“ sve govori. Od ukupno 165 prisutnih, samo 13 je glasalo za ovaj predlog, dok preostalih 152 nije uzelo učešće u glasanju. Napomenimo da Skupština Srbije ima 250 poslanika, što znači da je pored 152 prisutne gnjide koje nisu htele ni da glasaju, bilo još 85 koji se za platu koju primaju iz budžeta Srbije nisu uopšte ni pojavili onoga dana kada se na dnevnom redu našlo pitanje od kapitalnog nacionalnog i moralnog značaja. A gde su se sakrili onih 152 formalno „prisutnih“ da bi izbegli glasanje? U skupštinskom restoranu?

Može se pretpostaviti da su ti kukavni pseudo poslanici, i oni koji su bili u zgradi ali nisu glasali i oni koji su toga dana skupštinu potpuno mimoišli, u svojim mišjim rupama ostali iz samo jednog razloga: da ne bi morali da zauzmu baš nikakav stav, pa čak ni da se uzdrže.

U Božićnom troparu, pred roždestvo Gospodnje, peva se „Isaijo, likuj!“ Tropar uzurpatorove razbojničke „skupštine“ je „likuj, Ante Paveliću, jer čak ni kao lažni predstavnici srpskog naroda koji si ti četiri godine tamanio, mi nećemo žigosati tvoje genocidno zlodelo.“

Sa malobrojnim izuzecima, sve članove lažne skupštine prošle godine je izabrao i postavio uzurpator. Oni su njegovi pioni, bez moralnog ili intelektualnog kapaciteta da formiraju sopstveni stav po bilo kojem pitanju. Zato isključivu odgovornost za njihovo ponašanje i bahato odbijanje da u jednoj kristalno jasnoj moralnoj situaciji zauzmu stav koji priliči ljudima snosi isključivo on, i niko drugi.

Po tvrđenju novinara Danka Vasovića, nepomjanik se dogovorio sa vlasti u Hrvatskoj da ga više ne spominju u kontekstu rata u SFRJ, priče o Velikoj Srbiji i veličanja Srebrenice, a da Srbija za uzvrat ne proziva Hrvatsku za Jasenovac i zločine u NDH. Tačnost Vasovićeve tvrdnje tek će biti ispitana kada se otvore arhive i svedoci progovore. Ali sramni postupak skupštinskih zombija u utorak, 14. decembra, ide joj u potpunosti u prilog.

Srpski narod je opet strahovito ponižen i povređen nelojalnim ponašanjem svojih formalnih predstavnika. Ma koliko njihov legitimitet bio upitan, od navodnog „predsednika“ do navodnih „poslanika“, samim činom tolerisanja izroda koji mu rade o glavi, odsustvom plebiscitarnog gnušanja, ćutanjem, narod se u znatnoj meri poistovećuje sa njihovim kriminalnim ponašanjem i dalekosežnim posledicama koje će to proizvesti. Cinični grohot iz Zagreba i prezir celoga okruženja, a ponajviše drugih naroda koji su na sličan način stradali ali se ni po koju cenu ne odriču svog moralnog oreola niti se ustručavaju da javno imenuju i žigošu svoje dželate, posle ove sramote, nažalost, neće biti posve neprimereni i nezasluženi.

Moralno dno dotaknuto u prostorijama nekada slavne i uzorne Narodne skupštine Srbije, gde su ljudi od reči i pera vodili briljantne rasprave o svim značajnim pitanjima sa kojima se srpski narod suočavao, tek će kasnije, sa malo dužeg vremenskog rastojanja, biti moguće sagledati u svoj punoći bede i beščašća. Kada na mesto zgražavanja koje osećamo sada dođe vreme za donošenje mirnijih i pribranijih ocena, za aktere ovog moralnog sunovrata, od onog glavnog bestidnika pa do poslednjeg imbecila koga je on postavio da glumi „narodnog poslanika“ i bruka časnu ustanovu gde nije dostojan ni da uđe da bi sedeo u galeriji, nastupiće sudnji dan. Tada će biti mnogo reči o tome kako bi te samozvance i bednike bilo najprikladnije kazniti za neprocenjivu štetu koju nanose zajednici, ne samo ovim nego i beskrajnim nizom drugih sramnih postupaka.

Vešanje na banderu, streljački stroj, decenije teškog fizičkog rada u kamenolomu, ili zatrpavanje otrovnih iskopina Rio Tinta bez zaštitne opreme, nesumnjivo su neki od predloga koji će tada zazvučati Srbijom. Svako od tih rešenja moglo bi se obrazložiti ubedljivim argumentima.

Postoji, međutim, još jedno rešenje, koje svaku od navedenih varijanata nadilazi. To je ponovno uvođenje u Srbiji drevnog instituta damnatio memoriae, što bi bez kapi prolivene krvi zločince večno i po zasluzi kaznilo i žigosalo. U rasulu moralno posrnulog društva koje je najvećim delom izgubilo sposobnost razlikovanja dobra od zla, pa u velikoj meri nije više kadro ni da artikuliše zgražavanje, egzekucije, bez obzira koliko pravedne, samo bi uprljale one koji ih sprovode bez da bi imale naročito vaspitno ili odvraćajuće dejstvo.

Zato, uz doživotnu tamnicu, brisanje svakog traga i pomena nevaljalaca, na čelu sa srpskim Herostratom kome slepo služe, iz svih istorijskih anala i iz knjige nacionalnog života, zabrana pominjanja u bilo kojem obliku pod pretnjom drakonske kazne, bilo bi civilizovan način da se zajednica odredi prema svojim otpadnicima i da ujedno sama sebi održi jednu neophodnu moralnu lekciju.

I da, u rastrojenoj Srbiji čak ni damnatio memoriae ne bi mnogo značilo bez dodatne mere potpune konfiskacije opljačkanih dobara, ma gde se nalazila, i vraćanja svega otetog ojađenom narodu kome pripada.

https://borbazaistinu.rs/