„Postoje dve Srbije – Srbija viših slojeva, plahovita i neiskusna, Srbija koja još nije živela ni delovala, ali koja strasno sanja o budućnosti i već ima partije i intrige… Ali pored ove Srbije viših slojeva, koja tako hita da živi političkim životom, postoji narodna Srbija, koja samo Ruse smatra za svoje spasioce i braću, a ruskog cara za svoje sunce, koja voli Ruse i veruje im“.
F.M. Dostojevski
Srbi su u poslednjih hiljadu godina svoje istorije predstavljali brojčano relativno mali narod (za razliku od Rusa), ali narod koji je, kao i Ruse, odlikovao mentalitet velikog naroda. To su pokazali i svojim carstvom, i u Kosovskom boju, i mnogobrojnim ustancima tokom turskog ropstva, epskom poezijom i nemirenjem sa ropstvom, pokazali su to i u Prvom svetskom ratu zarativši sa tri moćne imperije ne želeći novo ropstvo bez borbe, pokazali su to i u Drugom svetskom ratu ne mireći se sa Hitlerovim nacizmom, pokazali su to i 1999. godine kada su poput usamljenog viteza stali na put povampirenom nacizmu NATO pakta.
U svojim oslobodilačkim težnjama, srpski narod je uvek u pravoslavnu Rusiju gledao kao na sunce sa Istoka. Na žalost, Srbija viših slojeva često je, po rečima svetog vladike Nikolaja, na Zapad išla sa torbama punim vrlina, a vraćala se sa torbama prepunim zabluda. Tako već Karađorđev sin biva inficiran bolesnim zapadnim virusima, ta infekcija dobija maligni oblik u vreme vladavine kralja Milana Obrenovića (setimo se samo veleizdajničke “Bečke konvencije” koju potpisaše srpski naprednjaci), a srpska politička elita posle peto-oktobarskog državnog udara dobrano se trudi da prestigne “dostignuća” Čedomilja Mijatovića i ostalih srpskih naprednjaka iz perioda najamničke vladavine kralja Milana. Tužno je gledati kako danas srpska najamnička elita patološki hrli u zagrljaj svojih dželata, ali reči F.M. Dostojevskog sa početka teksta ne treba gubiti iz vida – pored ove Srbije postoji narodna Srbija… I to ne treba da imaju u vidu samo Srbi, nego i Rusi. Oni moraju biti svesni da u srpskom narodu Rusija ima ogroman proruski potencijal koji je moćniji od svih baza NATO pakta na Balkanu. Iz istorije se moraju izvlačiti pouke, ukoliko ne želimo da nam se ona ponavlja.
Zbog toga, pored potrebe za neprekidnim razobličavanjem najamničke politike srpskih vlastodržaca, neophodno je ukazati i na neke reakcije iz Rusije koje kao da se podsmevaju istoriji. Jer ni Rusija viših slojeva nije uvek imuna na “štetne infekcije”. Tekst “Braća se ne smeju izdati”[1] koji je nedavno preveden sa ruskog jezika, pokazuje da dobri poznavaoci srpskog naroda i srpske istorije pravilno shvataju reči velikog Dostojevskog i svesni su velikog proruskog potencijala u srpskom narodu. Ali to često ne shvataju mnogi uticajni ljudi u Rusiji. Tako smo, recimo, imali priliku da čujemo čelnika značajnog instituta u Rusiji, da je Srbija nepouzdan partner i da Rusija treba da stavi akcenat na saradnju sa Bugarskom. Ovo ne samo da nije istina, nego predstavlja i izrugivanje sa istorijom, jer je protežiranje Bugarske prestavljalo možda najveću spoljnopolitičku grešku u istoriji ruske državnosti. Prvo, Srbija se oslobodila turskog ropstva uz veliku pomoć Rusije ali pre svega krvlju svojih vojnika, dok je Bugarska oslobođena pre svega krvlju ruskih vojnika ali joj to nije smetalo da nepunih 40 godina kasnije ratuje protiv Rusije. Drugo, Srbi i Rusi nikada nisu međusobno ratovali, u oba svetska rata su bili saveznici, dok su Bugari bili na strani naših neprijatelja. Treće, Bugarska je poodavno u NATO paktu, a jedine dve zemlje u regionu koje još nisu članice NATO pakta (i nisu istakle kandidaturu za članstvo), su Srbija i Bosna i Hercegovina (zahvaljujući srpskom narodu u Republici Srpskoj). Ovde nije zgoreg, ilustracije radi, citirati dijalog ruskog ambasadora u Srbiji, kneza N. Trubeckog,[2] sa Carem Nikolajem (april 1916): – “…Vaše Veličanstvo, jedan od razloga je i to što Bugarska nije htela dopustiti da mi zagospodrimo u Konstantinopolju.” – “Kako? Zar Bugari ne bi bili srećniji da smo im mi susedi?” – “Bugari nisu tako mislili.” – “Da, da, Ferdinand.” – “I ne samo Ferdinand! Da je samo on tako mislio, sa njim se moglo izaći na kraj, ali se Ferdinand u tome oslanjao na mnogo istomišljenika. Bugari su shvatali da bi sa njihovom hegemonijom na Balkanu bilo svršeno ako bi se Rusija učvrstila u Konstantinopolju. Onda više ne bi mogli da nasrću na svoje susede”. – “Da, to je tačno”, složio se Car. “Meni je Bugarska izašla iz srca.”
A bivši ministar inostranih poslova Carske Rusije, Sazonov, 1921. godine piše Štrandmanu: “U trenucima našeg nacionalnog rasula i stradanja, ni jedan narod, ni jedan od naših bivših saveznika, nije nas podržao onako kako su to učinili Srbi. Obaveza svakog istinskog ruskog čoveka – a u prvom redu Vaša – jeste ne samo da pamti sve što zna nego i da široko pronosi glas o tome sa kakvim nam je osećanjem bratske ljubavi i zahvalnosti srpski narod pružio ruku pomoći u godinama naših najtežih iskušenja i nečuvenih nacionalnih patnji ”.[3]
A Ivan Iljin piše: ”Ma gde se u rasejanju nalazili, mi ruski nacionalni emigranti, mi moramo biti svesni da nas drugi narodi ne shvataju, da se oni plaše Rusije i raduju se svakom njenom slabljenju. Samo jedna malena Srbija instiktivno je saosećala sa Rusijom, bez njenog velikog poznavanja i shvatanja. U ostalim zemljama i među ostalim narodima – mi smo usamljeni, neshvaćeni i “nepopularni”. I to nije nova pojava”.
Ove reči poznatih ruskih diplomata i odličnih poznavalaca prilika na Balkanu (i istinskih velikana poput samog Iljina), trebalo bi da prouče i pojedini današnji ruski stručnjaci za Balkan. Tada im svakako ne bi padalo na pamet da govore da su Bugari pouzdaniji partner Rusiji od Srba.
Radi ilustrativnosti, navodim i jedan lični primer gde sam bio svedok površnog poznavanja srpskog naroda od strane uticajnih ljudi u Rusiji koji se bave Balkanom. U maju tekuće godine učetvovao sam na jednoj konferenciji u Rusiji kada je ruski obaveštajni general (u penziji – verujem, prijateljski nastrojen prema Srbima) za svečanim ručkom, na moju zdravicu o srpsko-ruskim vezama, replicirao da je na žalost “srpski narod na poslednjim izborima izabrao pristupanje NATO paktu”. Nisam želeo da za ručkom ulazim u polemiku sa generalom, samo sam baćuški pored sebe prokomentarisao da je po toj logici ruski narod na Krimu pre petnaestak godina (kada je na referendumu izglasan ostanak Krima u sastavu Ukrajine) glasao za ulazak Krima u NATO pakt. Plašim se da ovakvi rezoni samo doprinose eventualnom, ne dao dragi Bog, ulasku Srbije u NATO pakt, ruski obaveštajni generali bi trebali znati kakvih sve ima manipulacija na izborima. Srpski narod se u svojoj ogromnoj većini protivi ulasku u NATO pakt i srpskom narodu je potrebna pomoć Rusije da se odupre takvim tendencijama pojedinih zapadnih najamnika na vlasti.
Kulikovska bitka u prevodu znači Kosovska bitka, ali sada nećemo ponavljati mnoštvo tih Promisliteljskih veza Srba i Rusa. Međutim, treba istaći da, ako je Rusija bila i ostala neshvatljiva i strašna za hladnog zapadnog posmatrača, ona je vekovima živela u duhovnom jedinstvu sa pravoslavnim srcem Srbinovim, uvek svoje tajne rado otkrivajući svakom Srbinu koji joj se obraćao sa ljubavlju i nadom i tražio njenu pomoć. To duhovno jedinstvo osećale su i desetine hiljada Rusa koji su posle građanskog rata 20-ih godina HH veka, drugu Otadžbinu našli u Srbiji. Srpski i ruski narod u svim trenucima teških iskušenja uvek su bili zajedno, duboko preživljavajući sve nedaće svoje braće. Zbog toga i svaki ozbiljan državni delatnik u Rusiji mora biti svestan toga da Srbija predstavlja poslednji pravoslavni Kremlj prema rusofobnom Zapadu. Jeljcin nije shvatao da se Kijev branio i u Kninu, verujemo da danas mnogi u Kremlju shvataju da se Moskva brani i u Beogradu. Nije bugarski narod 1941. godine svojim ustankom odložio za par meseci napad na SSSR, nego je to uradio srpski narod. Nije bugarski narod 1999. godine stao protiv planetarnog zla i probudio uspavanog ruskog medveda iz zimskog sna, nego je to uradio srpski narod.
Danas ne samo Srbi, nego celo normalno čovečanstvo koje sodomski Zapad još nije uspeo pretvoriti u podobije zveri, gleda u Rusiju kao u jedinu nadu za spas. Međutim, Rusija nema ni u jednoj tačci na zemaljskoj kugli, izvan svoje teritorije, ni približno jake pozicije u nekom narodu kao što ih ima u srpskom narodu. I istinska ruska elita je dužna i zbog te činjenice i zbog svoje i srpske istorije, da srpskom narodu pomogne da spreči svoje najamnike u patološkoj nameri sklapanja braka sa sopstvenim krvnicima. Jer trenutna politička nomenklatura može da ne bude saveznik Rusije, ali srpski pravoslavni narod je večni saveznik Rusije. Radi toga Rusija ne treba da sarađuje samo sa najamničkom prozapadnom političkom elitom na vlasti, nego da dobro osmisli i aktivira saradnju sa čitavim spektrom patriotskih organizacija u Srbiji koje su apsolutno proruski orjentisane. I danas u srpskom rodu sigurno ima dičnih sinova poput Save Vladislavića koji bi rado služili srpsko-ruskoj stvari. To je potpuno drugačija, blagočestiva i spasonosna služba, za razliku od pogubnog najamničkog slugeranjstva prema Zapadu. Posebno je važno staviti akcenat na saradnju srpske i ruske omladine. Ogromna prednost Zapada leži u informativnom prostranstvu Srbije koje je pod potpunom kontrolom Zapada i na tom polju je neophodno ozbiljno raditi. U izvesnoj meri, srbofobija i rusofobija se finansiraju i ruskim novcem. Kada bi se novac koji ruske kompanije daju za reklamu srbofobskim i rusofobskim Soroševim medijima u Srbiji, preusmerio ka istinskim proruski orjentisanim organizacijama i pojedincima, kada bi Rusija pomogla istinske patriotske medije u Srbiji, kada bi stepen kulturne i društvene saradnje bio podignut na mnogo veći nivo – prozapadna najamnička vlast bi vrlo brzo mogla postati ružna prošlost Srbije…
Ranko Gojković
FSK
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/prevod-sa-ruskog/braca-se-ne-smeju-izdati-rusija-mora-da-se-bori-za-srbiju/
[2] G.N.Trubecki: “Rat na Balkanu 1914-1917 i ruska diplomatija”, Prosveta – Beograd 1994. Str. 252,253.
[3] Vasilij Štrandman – “Balkanske uspomene”. Izdavač: Žagor, Beograd 2009. Str. 33.
