Svima koji se osećaju rodoljubima, privrženim svojoj otadžbini, stalo je do toga da Srbija bude što jača, jedinstvenija i otpornija na bezbrojne, grozničave neprijateljske pokušaje da je raslabe, posvađaju, smanje i obeznade.
A, s druge strane, na vlasti imamo režim koji uveliko (najblaže rečeno) prelazi sve granice pristojnosti u aktivnom popuštanju tim istim neprijateljima po najvažnijim državnim, nacionalnim, geopolitičkim, ideološkim, graničnim i ekonomskim pitanjima.
I time ulazimo u istu onu klopku i nemoguću poziciju u kojoj smo bili i trajemo od 1990. godine naovamo.
Boreći se za bolju, realno i svojski rušimo onu realno-postojeću državu, uz orgazmični vrisak radosti naših prekodrinskih i svih drugih komšijskih i evropskih (vekovnih) neprijatelja i mrzitelja. Onih koje ne interesuje da li Srbijom vladaju Aleksandar ili Pavle Karađorđević, Milan Nedić ili Dragoljub Mihailović, Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić, Vuk ili Šešelj, Vučić… ili lično kralj Artur. Sve Srbije, sve srpske države i svaka srpska vlast (vojska, politička i kulturna elita) su njihova meta i podjednako njihov neprijatelj.
Bez obzira na to koliko su obrazovani ili primitivni, časni ili korumpirani, kompromiseri ili nepokolebljivi, čak bliski našim vekovnim neprijateljima ili ne – čim dođu na čelo Srbije, oni postaju jednako omrznute vođe zemlje koju treba uništiti, degradirati, ekonomski iscrpsti i vojno poniziti, geopolitički oslabiti i diplomatski dokrajčiti (lišavajući je svake suverenosti).
O tome se možemo uveriti nakon svih naših izbora, čitajući uvek identično-mrziteljske tekstove o zloj „Srbiji sa novom vlašću“.
A s druge strane, u predugom kontinuitetu „palih duhova“ srpske politike, retko se može naići na iole normalan i pristojan primer nekoga kome je stvarno stalo do naših zaveta i „srpske ideje“, do sudbine i statusa najhrabrijih i najzaslužnijih među nama, do dobrobiti srpskog naroda i pristojnog života onih koji ne pripadaju režimskoj stranci, do srpske nezavisnosti i uspomene pune iskrenog poštovanja na naše žrtve u bezbrojnim odbrambenim i oslobodilačkim ratovima.
Samom tim, potpuno je normalno i jedino moguće suprotstavljati se ovakvim licemerima i egomanijacima u suviše tesnim ili prevelikim kostimima „srpskog vođe“.
Kako biti ravnodušan prema ovakvim zloupotrebama narodnog poverenja i gotovo neograničene moći? Kako ne reagovati buntom i masovnim otporom prema režimskim tehnikama uništavanja svega autentičnog i istinski srpskog u Srbiji?
Kako ne primetiti toliku pljačku, bezdušnosti i izdaju?…
Ko da bude spokojan i ravnodušan pred ovakvim primerima beščašća i laži, iskeženih lica (nalik maskama) i apsolutne neiskrenosti naših političkih predstavnika i lidera?
I onda imamo izbor:
1) rušiti (kakvu-takvu) vlast (i sa njom Srbiju, onu realnu, jedino postojeću) ili je
2) trpeti bez suprotstavljanja i borbe za popravljanje unutrašnjeg stanja stvari (a zaradi održanja te i takve, konkretne i od naših neprijatelja u svakom slučaju omrznute države, zemlje i otadžbine).
U prvom slučaju – borbe za promenu vlasti – hteli, ne hteli potkopavamo našu već oslabljenu snagu i one još preostale državne resurse.
I to jeste tako, bez obzira na razloge i sve moguće argumente u našoj opozicionoj vreći. Bez svoje države, ne možemo sačuvati ni trunku slobode, niti nezavisnosti – pa ma kakva da je i ko god da je na njenom vrhu.
To je tragična istina svih malih naroda (a posebno srpskog), pred halapljivim pogledom nezasitih i nezaustavljivih protivnika i neprijatelja…
A u drugom slučaju – privremenog odustajanja od političkih borbi – se odmah gubi ma kakva mogućnost istinske promene u ovdašnjoj a ne NAŠOJ državi, u ovdašnjim a ne SRPSKIM medijima i isto takvoj kulturi.
Bez pokušaja poboljšanja postojećeg stanja, naša budućnost je unapred poništena i izvesno gubitnička i beznadna. I večno ćemo biti ucenjeni opstankom najgorih, da ne bi nad nama otvoreno zavladali (i sahranili nas) naši krvni neprijatelji, dželati i mučitelji…
Olaki zaključak i naizgled optimalno rešenje bilo bi: pod hitno menjati vlast i iz sve snage rušiti nenarodni režim, istovremeno ne slabeći samu državu i ne gubeći iz vida naš položaj u regiji i svetu.
A ako je nemoguć ovaj bajkoliki balans, onda makar što pre srušiti suštinski antisrpski i nenarodni režim koji samo fingira svoju srpsku i državnički funkciju.
Eh, kad bi to bilo tako moguće, život bi bio roman ili sentimentalna priča sa srećnim krajem.
Naši neprijatelji čekaju samo makar najkraći trenutak naših sukoba i koriste ga, nezaustavljivo, za svoje svrhe.
Tako je bio 9. marta 1991, tako u oktobru 1996, tako 5. oktobra 2000. godine… i uvek će biti tako.
Lakog rešenja nema i ne može ga biti, bar ne u nekom logičnom i „sigurno ispravnom“ smislu.
Ova dilema nam ostaje u nasleđe, da je rešavamo kako znamo i umemo. Unapred znajući da će rešenje biti i na korist naših neprijatelja. Koji samo čekaju miris naše krvi i onda nam – sa obe suprotstavljene strane – pomažu da se zatremo i uništimo.
Naravno, sve to uz odgovarajuću retoriku „podrške demokratskim promenama“ (mantra za opoziciju) i „odbrane reformske vlasti od retrogradnih nacionalističkih i korumpiranih građansko-liberalnih elemenata“ (mantra za režim).
Nešto se ipak uvek mora raditi, uz sve rizike i otvorene, skliske mogućnosti za kobno ubrzavanje naše propasti.
Šta god da je, ne može se sedeti i trunuti.
Ali se mora sve ovo imati na umu, sve vreme. Ne dopuštajući stvarno najgorima (iz zemlje i, posebno, iz inostranstva) da nam srceparateljno, vešto i patetično glume „bolje od loših“ (ali ne i gorih nego što su oni).
Situacija Srbije je tragična i teška, složena i „unapred osuđena na propast“.
Ali je to, isto tako, naša sudbina i naš neodustajni, realni zadatak.
Moramo se opredeljivati i verovati da smo, ipak, više u pravu od onih drugih sa naše, ali ne i nama slične strane.
Dragoslav Bokan
facebook.com
______________
P. S.
Setimo se samo osećanja koja su prema Nedićevoj ratnoj vladi imale izbeglice iz NDH pakla. Za njih je tada Beograd bio realni simbol raja na zemlji i najbrižnije (i najplemenitije) srpske vlasti, a antinacistički gerilci po šumama Srbije – najgori srpski dušmani i bezdušnici (koji dovode u pitanje sam opstanak srpskog naroda i Srbije, a bez ikakvog stvarnog efekta, boreći se za tuđinsku, sovjetsku i britansku korist).
To je najbolji primer značaja DRŽAVE i važnosti borbe za spasenje onog što se još uvek spasti moglo. Nezavisno od više nego očiglednih nedostataka ovakve vlasti i njene (iznuđene) saradnje sa okupatorom.
Srbija je tako ipak bila spašena, sve do dolaska oslobodilaca-okupatora i njihovog sistemskog, krvavog obračuna sa nacionalnom i duhovnom elitim sopstvenog naroda….
Kasnije više nismo imali ovako požrtvovanu i na stradanje spremnu vlast (kao između 1941-1944), koja tada nije slučajno na sebe uzela moralni i istorijski teret navodne „izdaje nacionalnih ideala“, a u svrhu elementarnog srpskog opstanka u najtežim zamislivim okolnostims i slamke spasa za stotine hiljada nevoljnika iz beskrajnih prekodrinskih zbegova u crnini i bez igde ikoga…
