Srpski put

autor:Pavle Maljković

Srpski narod nalazi se pred velikim iskušenjima. Dok se u Srbiji usled odsustva dijaloga i dovoljno uspešne političke artikulacije opravdanog narodnog nezadovoljstva, društvena i politička nestabilnost preliva na ulicama, Republika Srpska nalazi se pod udarom unitarističkih tendencija kolektivnog Zapada i sarajevske čaršije. Položaj srpskog naroda na Kosovu i Metohiji tradicionalno je nepovoljan, naročito nakon potpisivanja Briselskog, a zatim i usmenog prihvatanja tzv. Ohridskog sporazuma. Srbi u Crnoj Gori, koji su zahvaljujući istorijskoj ulozi Srpske pravoslavne crkve i mitropolita Amfilohija bili nosioci pobede nad režimom aparthejda Mila Đukanovića, ostali su uskraćeni njenih plodova i primorani da se zadovolje političkim mrvicama – vlašću u pojedinim opštinama i mestom predsednika Skupštine.

Postavlja se pitanje kuda dalje.

Srbija mora pronaći svoj put. Jasnu političku i nacionalnu viziju, primarno zasnovanu na našem istorijskom iskustvu ali i na čvrstoj real – političkoj osnovi, oslonjenoj na aktuelni geopolitički momentum

Nepobitna je činjenica da je politika zapadnih sila u koliziji sa srpskim interesima. Do takvog zaključka dolazi se prostim uvidom u njihov odnos prema Republici Srpskoj, pitanju eksploatacije litujuma ili teritorijalnog integriteta naše zemlje. Spremnošću predstavnika aktuelne vlasti na znatne ustupke u pogledu upravo tih pitanja, kupljena je nedvosmislena evropska podrška autoritativnom i nedemokratskom režimu Aleksandra Vučića, do sada najuspešnijem domaćem promoteru politike tzv. nezavisnog Kosova.

U anticivilzacijskom ophođenju zapadnih zemalja prema kosovskom pitanju, jasno se prepoznaju vekovima uobličavani kolonijalni i imperijalni obrasci njihove spoljne politike. Bombardovanjem jedne suverene i međunarodno priznate države, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, otvorena je Pandorina kutija kršenja međunarodnog prava i nesputanog nasilja Velikih sila, u kojem ,,zakon jačeg“ preteže nad autoritetom međunarodno pravnih normi. Taj princip, često praćen obesmišljavanjem fundamentalnih demokratskih načela, i to od strane onih koji pretenduju na ekskluzivni i suvereni patronat nad njihovom globalnom afirmacijom, implementiran je kako kroz proces sistematskog obespravljivanja Srba u Crnoj Gori, tako i kroz neskriveni obračun sa Republikom Srpskom, gde su Nato bombe iz jeseni 95′ godine bile prethodnica brutalnog pravnog nasilja i sukcesivnog urušavanja dejtonskog poretka, na račun njenih ustavom garantovanih nadležnosti.

Imajući sve izrečeno u vidu, iluzirno je u današnjoj perspektivi govoriti o tzv. evropskom putu naše zemlje i njenom članstvu u Evropskoj uniji. Nikakvi krediti, fondovi ili razvojni projekti ne mogu nadomestiti nemerljivu štetu i nacionalnu tragediju istorijskih razmera, koja bi po prirodi stvari usledila prihvatanjem jednostrane secesije Kosova i Metohije, odnosno pristankom na koncept tzv. unitarne Bosne i Hercegovine. Na stranu to što izjave francuskog predsednika Makrona i vodećih zapadnih predstavnika, nedvosmisleno ukazuju na zamor i vremenski neoročenu stagnaciju u pogledu daljeg proširenja same Unije.

Iznete činjenice, udružene sa opravdanim strahom od globalnog sukoba velikih razmera, koji bi potencijalno mogao predstavljati tragični rasplet zastrašujućih ratnih razaranja na Bliskom istoku i u Ukrajini, upućuju na ispravnost i osnovanost stava po kome je koncept vojne ali i političke neutralnosti, ne samo stvar mogućeg opredeljenja već i egzistencijalne nužnosti. Ideja nesvrstavanja, uz ravnopravnu ekonomsku i svaku drugu saradnju sa Evropskom unijom ali i zemljama BRIKS -a, pored toga što Srbiju lišava nebrojenih pogubnih konsekvenci tzv. ,,evropskog puta“ , nesumnjivo poboljšava njeno geopolitičko pozicioniranje, snažeći posledično i njen pregovorački potencijal, u susret budućim kompleksnim nadgornjavanjima u međunarodnoj areni.

Realizacija takvog koncepta, logički je uslovljena zakonitom smenom evrofanatičnog režima lične vlasti Aleksandra Vučića. Međutim, ona se ne može temeljiti na degradaciji dostignutih demokratskih sloboda (čemu anarhistički plenumi i zborovi svakako vode), kao ni na nadograđenoj servilnosti spram naloga briselskog komesarijata, koja bi nesumnjivo vodila još dramatičnijoj nacionalnoj izdaji.

Post – vučićevska Srbija stoga mora počivati na jasnoj suverenističkoj osnovi, tzv. ,,srpskom stanovištu“, utemeljenom u ideji svojevrsnog nacionalno – demokratskog ekvilibrijuma. Samo izgradnja snažne nacionalne države (koje nema bez Crne Gore i Republike Srpske) može biti garant sveopšteg narodnog preporoda i identitetske restauracije, koja će jamčiti razvoj naše demokratske kulture i biti postojani oslonac budućih naraštaja u nepredvidivim iskušenjima sutrašnjice.