Srpski ratnici danas nadniče

0
866

borci-44Srpski ratnici ovih dana u Nišu preživljavaju sličnu sudbinu heroja iz Velikog rata. Većina njih, posle 1918. godine su „zaboravljeni“ od države. Postoje spisi kako su u ono vreme, ratnici sa ofucanim šinjelima prosili na mostovima većih gradova i opština, a povremeno rukavom brisali Karođerđevu zvezdu za zasluge u ratu za Srbiju, okačenu na levom reveru.

Da Srbija zaboravlja svoje ratnike dokazuje se i danas. Od 16.500 boraca u Nišu i okolini danas se na prste mogu izbrojati finansijski dobrostojeći.

O tome nam priča Rodoljub Vuković, predsednik Saveza udruženja boraca rata od 1990. do 1999. godine. Zapravo, objašnjava nam tu umetnost preživljavanja ljudi koji su nosili uniformu onda kada je za državu to bilo najpotrebnije, a danas moraju da objašnjavaju deci pa i unucima zašto nemaju da im daju koji dinar za užinu ili džeparac.

Tako to ide, druže moj. Primam 13.400 dinara za 29 godina radnog staža. Da li od toga može da se živi. Ne može. Pomažu sestre, setrići. Vodim bitku kao predsednik da se uračuna borački staž i da nam se isplate dnevnice. To bi bilo nekih desetak hiljada dinara koje bi borcima mnogo pomoglo. Što se tiče dnevnica, tražimo ih jer su ih nezasluženo dobili oni kojima to ne pripada, a oni koji su ratovali, nisu – priča Vuković.

Na jednom od sastanaka boraca, zaista se uveravamo na koji način ova velika grupa ljudi preživljava.

Stari alat može dobro da prođe na buvljaku. Dođe čovek, traži gedore, ja u onoj šumi od alata nađem šta mu treba i naplatim 100 – 200 dinara. Moj kum je radio u MIN-u i sada vari po komšiluku sve što treba. Kad ne može da popravi kapiju ili klizna vrata, idemo zajedno – kaže Rade Peronijević.

Da Vas podsetimo:  Ne stišavaju se reagovanja zbog Vučićeve posete Kragujevcu

Kada se otvori tema preživljavanja danas u Srbiji, uvek se nađe sagovornik jer svi imaju šta da kažu.

Nas trojica drugara smo se upoznali dole na Kosovu, iznad Uroševca. Meni danas nije teško da radim, ali sam ograničen jer imam bolesnu majku. Mi smo išli za vreme setvenih radova da zaradimo koju paru jer smo deca sa sela koja nemaju mnogo zemlje. Volimo Niš, tu smo pored rođeni, ali nema posla. Veruj, evo prođi po građevinama pa se sam uveri. Seljaci, gazde ne daju više od 15 evra po danu. Da pojedeš, da popiješ, šta da donesem kući? Sad smo krenuli da sakupljamo gvožđe i sličan otpad pa ćemo da vidimo – priča nam jedan od ljudi iz grupe koja je ratovala za Srbiju.

M.S.

gradjanin.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime