Srpski Titanik. Crn, visok, dugačak, brod najveći, iskovan od štitova srpskih vitezova i probijenih mrežastih oklopa, sa četiri visoka dimnjaka izlivenih od kosmetskih zvona a Iskovana od truba i limova srpskih dobošdžija, prolama brodska sirena znak za polazak.
Maglovito Zejtinlučko jutro kao da dodaje snagu srpskoj trubi koja naliči brodskoj sireni, odzvanja kroz uši ratnika koji leže zakopani. Francuzi, Englezi, Italijani, Grci, mnogi drugi, ali i Srbi. Tamo daleko od Kosova, gde cveta beli krim pored grčkog mora bude se i ustaju iz grobova srpski ratnici. Pozvani od izroda što vojskom i državom srpskom zapovedaju, da krenu put grada Brisela u kome srpske izdajice – srpske vođe započeše gozbu te rešili da ih prodaju kako bi poklone kupili za sebe pa da zaliče na Briselsku gospodu. Na gospodu obučenu u raskošno runo sa nataknutim belim kraljevskim perikama, dugim noktima i na visokim štiklama da odzvanjaju Briselskim pločnikom dok sa svetskim gazdama pazar prave. Zovu ih izrodi još jednom da kosti svoje dadu za zalog. Gozbu uz koju se sakupi svetska svita izopačenih ubica, onih koji ne gledaju gde lete meci i bombe koje su poslali, niti koji vide gde se obrušavaju avioni koji zavijaju zvukom smrti i užasa daleko od njihovih očiju i ušiju, gospoda ispijaju najskuplji šampanjac a kusaju najskuplji kavijar. Daleko od svojih hordi što život za doručak jedu a za užinu plač majki i kuknjavu onih koji udove svoje gledaju kako vise pored njih. Daleko od svojih hordi što tek za noć uspavati se ne mogu ako dečiji plač i vrisak ne čuju pa da utonu u dubok sanak, te da jutrom ranim svi nasmejani u nove pohode krenu.
Srpski Titanik još jednom zaduva u brodsku sirenu čiji zvuk podseća na srpsku trubu. Srpski kosturi u raspalim zelenim uniformama i šajkačama na poslednji put posle kojeg ni za kosti njihove i godišta njihova nećemo znati a imena i prezimena već unapred ižvrljana i zaboravljena, kreću.
Srpski Titanik, ogroman, dugačak potisnut motorima što srpsku istoriju za gorivo troše, snažno izdiže krmeni deo, kao da leti pre nego da plovi, polazi put Brisela, grada u kome srpske vođe i izdajice pozvaše umrtvljene Srbe da kosti svoje kao zalog dadu kako bi izrodi srpski što više ličili na svetsku gospodu što u Brisel čuče.
Put Soluna, nekada srpskoga grada, uzvodno tražeći reku koja se uliva u Egejsko more doziva još Srblja što kosti svoje ostaviše po tuđim zemljama. Zaduva jako komešajući zvuk trube i brodske sirene, jako da se čuje do vrhova Prokletija, Kajmakčalana, Šar Planine, gde zaleđeni i zatrpani u snegu čeka srpski narod i srpska vojska. Ona zaboravljena u snežnim nanosima što nosiše svoju decu da im horde ne čuju plača pre njihovih pohoda u kome radosni hode. Odjeknuvši uz nizije i vrhove, brodska sirena poče buditi zaboravljene ratnike i uspavani narod. Ispod snežnih nanosa i zaleđenih šinjela čiji led poče prskati, ustaje srpska vojska stresući vekove snega leda i zaborava sa sebe. Ruku pod ruku sa svojim saborcima ustadoše srpski kosturi ispod raspalih šinjela i zelenih uniformi i stadu dozivati braću svoju. Doziva brat brata i drug druga, otac sina a mati kći. Veseli što otadžbina njihova setiše se da ih zove, razdragani kosturi ispod trulih šinjela stadoše trčati niz zelene livade, pašnjake, mirišući cveće nosevima koji im hvale i gledajući šume očima koje nemaju. Strčaše ka Solunskom zalivu jedva čekajući da još jednom i poslednji put zalog svoj otadžbini dadu – kosture svoje i ižvrljana godišta imena i prezimena. Poslednji put gledavši ka moru, srpski Kajmakčalanci, Solunci, Zejtinlukčani, kreću uzvodno, put grada Brisela.
Crni Titanik Srpski potisnut motorima ploviše uz reku Vardar. Ložači ubaciše još neke stranice srpske istorije a motori stadoše brektati. Kulja crni dim uz zvonike što liče na dimnjake načinjene od metala najlepših Kosovskih zvona, pomešan sa sirenom broda što na zvuk trube podseća. Reka Vardar se podiže a zemlja stade tresti svugde gde Titanik Srpski prođe.
Srpski kosturi ispod svojih ratničkih šinjela, srcima koje nemaju, vesele se suncu i očima što im hvale gledaju zemlju što nekad beše njihova. Kako naiđe na ušće u reku Lepenac ložači dodaše još po koju stranicu da brod odigne jer Lepenac reka beše manja i uska a tovar srpskih žrtava sve veći i teži.
Najednom utihnuše motori a glas crne ptice zloslutnice ču se kako pišti. Srpski kosturovi ustadoše svi na palubu i zanemeše glasom koji im još od poslednjeg jecaja ostade zarobljen u grlu. Svi ko jedan ćutke se u strahu stadu tresti. Brat drži za ruku brata, drug druga i otac sina a mati kći. Kosturovi klepeću od uzbudjenja…
Kosovo, ravno Kosovo…stigoše na Kosovo. Uprtivši pogled na sve strane očima koje im hvale kosturi se stadu okretati po palubi kao da hoće da upiju svaki trag i svaki prizor zemlje na kojoj se svi Srbi rodiše. Da pomirišu Kosovski Božur i dotaknu svaki kamen onde odakle svo Srblje potiče.
Nemo da nemuštije ne može biti Srpski Titanik plovi svojom prapostojbinom.
Ispod zelenih šinjela srca koja nedostaju ludo kucaju i udaraju u rebra što nekada imahu meso po sebi. Srpski Titanik načini zaokret da pro]e blizu Kosova Polja, Obilića, Miloševa, Devet Jugovića, Brnice Gornje i Donje, Simonidine Gračanice, onde gde se srpska istorija i slovo rodiše. Zastade Srpski Titanik, motori utihnuše u lakom radu, kao da čekaju nešto.
Sunce se poče rađati baš kao i onog jutra pre mnogo vekova od kada sve postade drugačije. Otkad nastaše i srpski rodoslov i srpska reč i srpski narod. Otkada postoji srpska kletva i srpski zavet. Otkada postoje oni koji zavet drže i oni koji kletvu žive… Iz Kosova Polja i zelenih livada stade rastresita zemlja da se baca i da pršti. Pokriveni plodnom kosovskom crnicom, oklopljeni gvozdenim odelima, kosturovi srpskih vitezova počeše ustajati. Nad njima se nadvi jato crnih ptica zloslutnica što im ogoleše tela i iskljukaše meso još onomad. Digavši zarđale mačeve i stresajući zemlju sa sebe krenuše kosturovi srpskih vitezova ka svom Titaniku.
U dugoj koloni od 40 000 ratnika u onom stroju i onom koraku ko pre 600 i kusur leta, krenuše nadirati na palubu. A ložači stadoše da ubacuju stranice srpske istorije, one što ručno i pažljivo pisaše crkvenjaci, krvlju svojom pre nego mastilom. Gust dim stade kuljati, a brodska sirena jako ko nijedna na svetu zatrubi. I uplaši crne ptice što kružiše iznad nekad svojih žrtava te dadoše se u beg.
Najednom stadoše zvona zvoniti. Gračanička, Dečanska, Patrijaršijska, iz Budisavca pa Draganca, sa Banjske i Svetih Trojica. Pomešana sa plačem tinejdžera iz Pande, Goraždevca, kricima Kosovskih Žeteoca, poklicima junaka sa Košara, sa Srpskog Titanika zasvira sirena što na trubu zvuči pa sve stade ličiti na haos, užas, vrevu i kraj sveta. Zveckajući mačem o mač kosturovi srpskih vitezova poslednjim pozdravom uzdignuše zarđale mačeve ka nebu – da pokazuju gde živi srpska budućnost…
I krenuše vitezovi. Udara mač o kosti a kostur o oklop i oklop o štit, pa nit’ zvecka nit klepeće… Vitez drži viteza, brat brata, otac sina, a mati kći, drug druga pogura, kosturovi puze jedan preko drugog, razbacujući štitove sa sebe, grebući palubu koščatim prstima – svak tražeći mesto za sebe…
Ložači dodaše po koju knjigu pa i Nemanjića zastavu, da rasplamsa vatru jače jer težak od oklopa i Kosovskih ratnika,Titanik već po Labu dno zadirati stade. Dok gust dim kulja ostavljajući iza sebe sumaglicu, iz očiju koje nemaju i niz obraze koje čavke iskljucaše, teku suze srpskih vitezova dok gledaju srpske leševe kako na pazarne tezge leže. Uz povišeni glas pijačnih tezgaša što srpska srca i iznutrice prodaju na buvljak, čuše krike nevinih srpskih žrtava što gledaju kako njihova srca u tudjim grudima počinju da kucaju. Kriču dok gledaju kako darivaju život drugome a svoj još iživeli nisu… Gusta izmaglica stvorena gustim dimom prekriva tezge što laganu nestaju u daljini. Okrenusmo Kosovu leđa – plovimo ka severu, ka Briselu…
Uz put stade Titanik da gazi po Drini, Moravi, Kolubari,…pa zove sirena sa Titanika srpske ustanike, hajduke i njihove jatake. I Krajputaše da tu zaboravljeni i sami ne sedu daleko od svoje ljube koju još ni čestito ne zagrliše. U pletenoj korpi od vrbovog pruća glave Karađorđa, Lazara, Stefana, jer za njih zlatne dukate i oficirske epolete daju gazde. Još srpskijeh kosturova uskače na palubu, iz Grdeličke klisure,Toplice, Aleksinca, Pasuiljanskih livada, dim sve gušći i gušći a istorija srpska sve tanja. Ložači netremice gledaju u lopate svoje i strepe da goriva neće biti još malo a brod sve teži i teži pa uguraše i vekovni hrast što svedočiše o srpskim ustancima da jačeg plamena dade. Već pun dečice iz Kragujevca , Kraljeva, i Zlatiborskih obronaka da i ostalu dečicu stade skupljati – malene kosturove sa vezanim ručicama na leđima što ustaške horde klaše i bacaše u reku Savu što doplivaše do Ušća. Titanik sve dublje poče da tone. I paluba, i potpalublje, kabine, restorani, gostinske sobe, mašinsko odeljenje, stepenište, sve napuniše Srbljem. Otežao od tolika tovara ulazi srpski Titanik u ušće Beogradsko. Pa stade Titanik da krmom rilja niz Dunavsko dno a motori počeše da izbacuju ulje što pre crvenu nego crnu boju ima. Nasukan na rečno dno stvarano od miliona srpskih života, stoji Titanik nepomično, uronuo u Dunav, sa propelerima zaglibljenim u gust mulj . Krmom okrenut ka Briselu, niz njegovu palubu ugasli motori ispuštaju još po koji oblačak dima.
Ne napravi se taj brod koji može sve srpske žrtve da tovari odjednom. A ni čelik taj još se ne iskova da klipovi i turbine pokretati mogu toliku bol i vapaj. Nit’ reke ima sa tolikim gazom pa da Titanik ne zadre krmom u dno. Samo se rodiše izdajice koje hoće da prave pazar. I zvonari da zvona prave… za pazar da se znade…
A visoko gore sa Tašmajdanskog brda, gleda u Srpski Titanik Milica Rakić…
Srpski Titanik je posmrtna barka posvećena svim srpskim žrtvama koje su pale kao epilog tuđih inetresa. Tokom naše istorije a i sada, jedan broj srba zarad ličnih interesa zaobilazi srpske žrtve, spomenike i grobove stideći se onih koji su svoj život, neki u pupoljku a neki u cvatu dali za svoju zemlju, pa i za njih. Ona srca koja se stide svih ovih srca koja su prestala da kucaju i zbog njih neka i sama prestanu da kucaju!
Branislav Marković
KM Novine