Srpski zvaničnici spremni na razmenu teritorije s Kosovom

Govoreći o poteškoćama pri iscrtavanju granica na Balkanu, novinar lista „Ekonomist“ Tim Džuda, primećuje da se, ukoliko bi Srbija i „Kosovo“ ušli u razmenu delova teritorija, proces tu nikako ne bi zaustavio.

Prevod njegovog članka prenosimo u celosti.

Pre deset godina Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije. Njegovi Albanci, koji čine većinsko stanovništvo, tada su slavili. Međutim, kosovski Srbi, od kojih većina živi u enklavama – nisu.

Srbija ne priznaje Kosovo, koje je nekada bilo njena južna pokrajina, a kosovski Srbi sebe i dalje smatraju građanima Srbije. Ovo je tipična situacija za Balkan, gde su granice, pravo rečeno – u haosu. Pa tako, imate Srbe koji žive na Kosovu ili u Bosni i Hercegovini (gde imaju i svoju vlastitu republiku – Republiku Srpsku), imate Albance i Bošnjake (Muslimane) što žive u Srbiji, imate Grke u Albaniji…

Nedavno su srpski zvaničnici predložili pregovore o razmeni teritorije sa svojim kolegama, kosovskim Albancima.

Još 1923. godine, Grčka i Turska su se dogovorile da razmene nekih dva miliona ljudi. Turska je u Grčku poslala pravoslavni živalj kojem je maternji jezik grčki, a muslimani iz Grčke poslati su u Tursku. Bila je to brutalna relokacija, ali u njihovu odbranu, od tog doba Grčka i Turska niti jednom nisu ratovale. Jedino mesto gde je dolazi do sukoba između Turaka i Grka jeste Kipar – gde i dalje opstaje mešovito stanovništvo. To je ono što je poslužilo kao inspiracija nacionalistima zapadnog Balkana.

Od 1918. godine pa sve do kasnih pedesetih godina prošlog veka, Muslimani su ohrabrivani da se isele iz Jugoslavije za Tursku. Ipak, u vreme raspada Jugoslavije devedesetih godina, na njenim prostorima su i dalje živeli ljudi iz različitih zajednica. Tokom jugoslovenskih ratova, lideri su u etničkom čišćenju videli najbolji način za stvaranje novih nacionalnih država, u kojima nema problematičnih manjina.

Do 1995. godine, hrvatske regije istorijski naseljene srpskim stanovništvom su očišćene, a stotine hiljada Srba, Hrvata i Bošnjaka su na sličan način bili proterani iz svojih domova u Bosni. No, države nastale iz ove implozije nisu unutar svojih uredno iscrtanih granica ravnomerno razmestile Srbe, Albanace, Hrvate i ostale. Mnoštvo Srba je izbeglo sa Kosova nakon ratova, ali je nekih 120.000 ostalo na tom tlu.

Srpski zvaničnici hoće da razgovaraju o tome da Kosovu uzmu njegov severni deo, a da, zauzvrat, Kosovu prebace one delove Srbije u kojima živi većinsko albansko stanovništvo. Zagovornici ovog „presložnjavanja mape“ tvrde da multientičke zajednice na Balkanu ne uspevaju da opstanu. Međutim, oni prenebregavaju činjenicu da, jednom kad vlasti krenu tim putem, proces ne mora da ima predvidiv kraj i da neće biti previše obzira za poštovanje ljudskih prava svih učesnika u tom procesu.

Ukoliko Kosovo i Srbija započnu ozbiljne pregovore o iscrtavanju novih granica, uticaj na Balkan i njegove zajednice mogao bi da ostavi dubok trag, i to ne samo na one u pogođenim delovima Kosova i Srbije. Lideri bosanskih Srba održali bi referendum o budućnosti Republike Srpske, Bosanski Hrvati bi ih pratili, a Bošnjaci bi se onda borili da spreče komadanje svoje zajedničke zemlje. S druge strane granice, Srbija bi vršila pritisak na bošnjačke nacionaliste u Sandžaku, koji sanjaju da priključe taj region Velikoj Bosni. U međuvremenu, Albanci u zapadnoj Makedoniji i Crnoj Gori zahtevali bi da se pridruže Velikoj Albaniji. Takođe, zagovornici te ideje hteli bi da toj tvorevini pripoje i delove severne Grčke, dok bi grčki nacionalisti zahtevali deo južne Albanije.

Ono što je najveća ironija kod ovakvih spornih ideja jeste činjenica da većina kosovskih Srba zapravo živi u enklavama na jugu Kosova. Dakle, takav sporazum ih ne bi ostavio da žive u Srbiji i verovatno bi morali da napuste svoje domove ili bi iz njih bili prognani.

Ali, srpski zvaničnici kao da su manje zabrinuti za svoje sunarodnike nego za preduzimanje koraka ka priznanju Kosova – čime bi sebi povećali šanse da se približe pristupanju Evropskoj uniji, što je nešto što priželjkuju. Kao da ih uopšte ne brine to što razmena teritorija na zapadnom Balkanu može imati nesagledive posledice. Na kraju krajeva, mađarski nacionalisti nisu se još uvek pomirili s gubitkom Transilvanije koja sada pripada Rumuniji, a rumunski nacionalisti bi vrlo voleli da pomere svoje granice kako bi zauzeli Moldaviju.

Postoji razlog što je termin „balkanizacija“ na tako lošem glasu. Kao i u celoj EU, smanjivanje značaja nacionalnih granica bi bilo mudrije rešenje nego njihovo ponovno iscrtavanje iliti – kao što je to primetio jedan visoki zvaničnik EU – „otvaranje vrata pakla“.

Izvor: Economist

(NSPM)