Kraj 80-tih i početak 90-tih obeležila je reč tranzicija. Tranzicija bi bila proces tokom kojeg se privreda u nekoj državi menja iz modela planske privrede (socijalizam) u model slobodnog tržišta (kapitalizam). Odnosno, tranzicija može da označava veru u pravolinijsko i brzo, uključivanje društva, iz prethodnog socijalizma u liberalizam. Tranzicija se može razumeti i kao svojevrsna „šok terapija“. Takođe, privreda u tranziciji prolazi kroz ekonomsku liberalizaciju, gde tržište formira cene umesto države.
Ono što je specifično je to da tranzicija postsocijalističkog društva počiva na tome što je ono svoju tranziciju sprovodilo pod uticajem varijabila koje su drugačije nego što je to slučaj sa kapitalističkim društvima (Đekić, 2014[1]). Dok se kod savremenih tržišnih privreda u većini promene odražavaju na postojeću tržišnu strukturu, u postsocijalističkim privredama, promene zahvataju ceo privredni sistem i sve njegove elemente. U većini postsocijalističkih zemalja tranziciju preduzimaju vodeće kapitalističke zemlje, globalne finansijske ogranizacije i međunarodne institucije.
Time se lokalni akteri nalaze na samoj margini, kao i njihove ideje i potrebe, pravci moguće autentične transformacije sistema, koje su saglasne prirodi i karakteristikama područja gde se tranzicija odvija. Novom agendom i projektima, a i procesom upoređivanja, dolazi do stvaranja novih lokalnih aktera i odlučujuće se definiše i vodi proces promena. Spoljni uticaj koji se dogodio u postsocijalističkim zemljama bitno je uticao na tranziciju i izazivao brojne negativne posledice po privrede ovih zemalja.
. .
Niz negativnih i spoljnih uticaja i unutrašnjih faktora na državu i privredu Srbije tokom celog tranzicionog perioda, a posebno tokom 90-ih godina, doveo je do nekonzistentnosti, stopiranja i usporavanja procesa reformi. U Srbiji, krah socijalizma nije imao za posledicu stvaranje moderne tržišne privrede već se ceo sistem i dalje nalazi u procesu samourušavanja i novo izgradnje. „Devedesete godine bile su vreme socijalne i ekonomske frustracije za većinu pripadnika srednjih gradskih slojeva u Srbiji. Nakon pada Miloševićevog režima (2000) ti slojevi su očekivali brz povratak na pređašnji standard i dobijanje statusa kakav su imali tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Kako se to nije desilo, u delu tih slojeva nastupila je tipična socijalna panika“ (Antonić, 2012:40[2]).
Danas je, ma koliko to paradoksalno zvučalo, stanje srpske privrede teže nego 2000. godine. U međuvremenu je ogromna državna imovina rasprodata, država se dodatno zadužila u inostranstvu i po toj osnovi ogroman priliv deviznih rezervi usmerila je pre svega u tekuću budžetsku potrošnju, bez značajnijeg efekta na privredni rast. Takozvana bećarska ekonomija. Ona se svodi na rasprodaju očevine, zaduživanje kod komšija i trošenje novca u lumperajima i kafanama. Odgovornost za takvu ekonomsku politiku, snosi ekonomska i politička kvazi elita na vlasti, ali isto tako i akademski ekonomisti koji su, kako to ilustruju časopisi Naučnog društva ekonomista i Saveza ekonomista Srbije, propagirali i podržavali upravo ovakvu ekonomsku politiku (Dušanić, 2013). “Nizak nivo štednje i investicija i velika potrošnja, koja je omogućena rasprodajom državne imovine i dodatnim zaduživanjem u inostranstvu, nizak nivo zaposlenosti (umesto rasta stalno smanjenje broja zaposlenih), izostanak suštinskog restrukturiranja privrede (ograničeno uglavnom na otpuštanje radnika), neefikasno korporativno upravljanje (partijsko kadriranje i velika diskreciona prava koja su praćena korupcijom, ortaklukom, nepotizmom itd) onemogućili su očekivani dugoročno održiv ekonomski rast i doveli do katastrofalnih gore navedenih rezultata, te kolapsa srpske privrede“ (Dušanić[3], 2013: 150).
. .
Posle političkih promena 2000. godine, usvojen je Zakon o privatizaciji 2001. godine i insajderski model privatizacije je zamenjen eksternim modelom, odnosno predviđen je da bude ključni model, što jeste direktna prodaja preduzeća strateškim investitorima. Ovom prilikom su po prvi put strani investitori dobili mogućnost da učestvuju u privatizaciji. Kada sumiramo proces, rezultati privatizacije preduzeća u Srbiji su izrazito nepovoljni, privatizacija je išla izuzetno sporo i još uvek nije završena, priliv sredstava koji je ostvaren je nedovoljan po osnovu procesa, prihod od privatizacije se loše koristio, umesto za investicije sredstva su otišla na potrošnju, bilo je čestih raskida ugovora o privatizaciji kao i velikog smanjenja broja zaposlenih.
Zbog dugog vremenskog perioda, više puta započete i nikada završene, a uvek sa skupom istih fenomena koji je prate, kao što su odsustvo suverenosti, autonomne državne politike, socijalne stabilnosti, demokratije, poštovanja socijalnih i političkih prava, Slobodan Antonić tranziciju naziva „lošom beskonačnošću“ terminom preuzetim iz Hegelove filozofije. „To rđavo beskonačno jeste neuspešno prevazilaženje neke datosti, tako da se ona zapravo samo ponovo proizvodi“ (Antonić, 2012: 9). Takođe dodaje: „Ovaj naraštaj bio je uveren da je petooktobarskom „srećnom revolucijom“ konačno pronašao ključ za ulazak u „zlatni dvorac“ svetske istorije. Ali, nije prošlo ni desetleće, a već se videlo da se, bez obzira na svu našu hitnju, granica samo pomerila, te da je ona ispred nas, jednako čvrsta i nesavladiva kao što je bila i tokom protekla dva veka“ (Antonić, 2012: 9).
. .
Na kraju svega navedenog, pogubni proces privatizacije odnosno devastacije privrede koji je zadesio Srbiju je najviše odgovarao svetskom kapitalističkom sistemu u čijem središtu se nalazi finansijska oligarhija Londona i Njujorka, „koja je postala svetski dominantna uz korišćenje finansijskog kapitala oslobođenog kontrole nacionalnih država, kao glavnog sredstva dominacije i eksplatacije“ (Antonić, 2012: 77). Završićemo tezom da se u strukturalnom pogledu, tranzicija nije mogla okončati drugačije nego da Srbija ostane poluperiferijska zemlja svetskog kapitalističkog sistema, „Strukture su postale dominantne, akteri kao da su postali nevažni. Tranzicija je, u osnovi, završena“ (Antonić, 2012: 141).
Nikola Pavlović
Autor je jedan od osnivača Narodnog pokreta Zora i član Fonda Svetozar Miletić
novipolis.rs
_______________
[1] Đekić, I. (2014). Uticaj svetske ekonomske krize na stanje i perspektivu privrede Srbije. Niš: Univerzitet u Nišu Ekonomski fakultet.
[2] Dušanić, J. (2013). Neoliberalizam tranzicija i kriza.Beograd: Beogradska poslovna škola.
[3] Antonić, S. (2012). Loša beskonačnost: Prilozi sociologiji srpskog društva. Beograd: Službeni glasnik.
