Reprezentacija Srbije u fudbalu ponovo je pronašla način da razočara čitavu naciju. Ovog puta nezadovoljstvo navijača nije izazvano lošom i bezvoljnom igrom, jer se, što se tiče samog fudbala, reprezentacija očevidno preporodila pod selektorom Draganom Stojkovićem Piksijem, pa je i protiv Irske prikazala dominantnu, napadačku igru tokom većeg dela utakmice, iako je u samom finišu meča nespretnim autogolom nesrećno prokockala zasluženu pobedu i možda time ugrozila plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru. Ne, ovog puta nije bio problem u fudbalu i u zalaganju reprezentativaca. Problem je bio u vansportskim, političkim razlozima, odnosno u činjenici da su pre početka utakmice srpski reprezentativci klečali, zajedno sa irskim igračima, kako bi ovim činom izrazili solidarnost sa BLM pokretom i ukazali na problem rasizma u fudbalu.
Mnogim Srbima nije bilo pravo da vide svoje predstavnike i sportske junake kako ponizno kleče zbog nečega što nema apsolutno nikakve veze sa našim narodom i njegovom istorijom, naročito pošto smo nedavno imali priliku na Evropskom prvenstvu u fudbalu da vidimo reprezentativce Mađarske, Poljske, Rusije i nekih drugih zemalja kako odbijaju da učestvuju u ovom nejasnom globalističkom ritualu UEFA i FIFA organizacija, za koji više niko nije sasvim siguran šta znači i kome je zaista upućen.
Problem rasizma u fudbalu nesporno postoji odavno, vređanje tamnoputih fudbalera na rasnoj osnovi jedan je od vidova psihološkog rata koji domaći navijači širom sveta vode protiv gostujućih ekipa. Protiv te pojave bile su organizovane brojne kampanje u prošlosti i nosile su se različite trake i prišiveni simboli na dresovima kako bi se skrenula pažnja na potrebu rasne tolerancije, ali nije sasvim jasno da li se ovim aktuelnim padanjem na kolena iskazuje podrška tamnoputim fudbalerima ili se traži oprost za „belačke privilegije“ i ružnu prošlost kolonijalnih, robovlasničkih imperija. Ako je reč o ovom drugom, Srbija i njeni predstavnici nemaju nikakvog zdravorazumskog razloga, niti opravdanja da se uključuju u ovaj ambivalentni globalistički trend.
Obeležje duha vremena
Trend klečanja započeo je afroamerički kvoterbek u američkom fudbalu Kolin Kapernik koji je, u vreme čestih policijskih napada na Afroamerikance, 2016. doneo odluku da više ne stoji za vreme intoniranja američke himne, već da, u znak protesta protiv policijske brutalnosti i rasne nejednakosti, kleči. Ubrzo su mu se priključili još neki ragbisti pa je čitava stvar od individualnog čina prerasla u širok društveni pokret koji je uzburkao duhove i pokrenuo žustre rasprave o patriotizmu, rasizmu, pravu na protest i profesionalnim obavezama sportista.
Iako je postao heroj afroameričke zajednice i globalna ikona aktivizma u rangu Muhameda Alija, Kolin Kapernik je bio prećutno najuren iz En-Ef-El lige jer nijedan klub više nije želeo da mu ponudi ugovor u strahu od dalje radikalizacije njegovih stavova. Klečanje je, međutim, opstalo kao moda i svojevrsno obeležje duha vremena, a njegov trendseter je svoju popularnost kasnije uspeo da naplati time što je postao brend ambasador Najki proizvođača sportske opreme, koji je želeo da politički korektno „opere“ svoj korporativni imidž i da se približi afroameričkoj populaciji.
Dakle, u svojoj incijalnoj fazi, klečanje je bilo izraz protesta tamnoputih sportista protiv američke himne i drugih simbola američke države koja je prema njima imala represivan, maćehinski odnos. Nakon ubistva Džordža Flojda i rasnih nereda koji su zahvatili čitavu Ameriku tokom proleća i leta 2020. godine, klečanje je poprimilo sasvim drugačije značenje i smisao. Odjednom, više se nije očekivalo od crnaca da kleče već od svih drugih. Društvene mreže bile su preplavljene neprijatnim snimcima u kojima su mladi pripadnici bele rase, najčešće žene, bili prinuđeni, da li pretnjom javnog sramoćenja ili latentnog nasilja, da kleče pred tamnoputim siledžijama i vandalima koji su od njih zahtevali da na taj način simbolično okaju grehe svojih predaka robovlasnika.
Pokret BLM i njegovi različiti ogranci širom sveta vršili su pritisak u javnom mnjenju i agresivno promovisali klečanje kao vrhunski moralni čin, a pojedine sportske organizacije i savezi, poput Premijer lige, FIFA, Formule 1 i MOK-a, usvojile su ga kao poluzvanični deo protokola koji prati održavanje svake sportske manifestacije. Američki Afroamerkanci su, moćnim medijskim inženjeringom svesti, kanonizovani kao jedina dozvoljena i apsolutno nepogrešiva žrtva kojoj svi moraju ukazivati poštovanje i divljenje na svakom koraku. To je prosto postalo deo univerzalnog, institucionalizovanog bontona i zapadne globalističke ideologije kao LGBT prava, bezuslovna ljubav prema Fajzerovoj vakcini i me too, feministička agenda. Svako ko bi odbio da kleči ili bi, ne daj Bože, izneo stav da bi svi ljudski životi trebalo da budu podjednako važni, a ne samo životi tamnoputih osoba, rizikovao bi da u globalističkim liberalnim medijima bude proglašen za kripto-rasistu i da, sledstveno tome, bude društveno „poništen“.
Na svu sreću, nisu svi sportisti sa oduševljenjem prihvatili ovaj nametnut i usiljen igrokaz. Ruski vozač Formule 1 Danil Kvjat bio je jedan od šestorice vozača koji su odbili da kleče uoči starta Svetskog kupa Formule 1 u Austriji. „Kada su mi predložili klečanje kao gest borbe protiv rasizma, sve mi je bilo malo neshvatljivo. To je, da tako kažem, protiv mentaliteta ruskog naroda. Mi, Rusi, klečimo pred otadžbinom, zastavom i Bogom“, objasnio je on kada je bio suočen sa zlonamerno sročenim pitanjima zapadnih novinara. Sa druge strane, fudbalerke Australije odbile su da kleče tokom olimpijskog meča sa Novim Zelandom, birajući umesto klečanja da svoje neslaganje sa rasizmom iskažu tako što su pre meča iznele domorodačku aboridžinsku zastavu, jer je takva poruka više u skladu sa istorijom njihove zemlje i kulture.
Zanimljivo je da i u engleskoj Premijer ligi, koja je jedna od prvih prigrlila ovaj trend, ima sve više fudbalera koji odbijaju da kleče, među kojima su i tamnoputi igrači poput Vilfreda Zahe iz Kristal Palasa i Lajla Tejlora iz Notingem Foresta. Oni, po sopstvenim rečima, podržavaju borbu protiv rasizma, ali smatraju da je klečanje postalo isprazan gest, ali i da je BLM vrlo sumnjiva i štetna organizacija čije marksističke ciljeve ne odobravaju. Postavlja se stoga logično pitanje: kakve veze srpski fudbaleri imaju sa BLM ideologijom, ali i, šire posmatrano, sa problemom rasizma i nejednakosti u zapadnim društvima?
Gubitak samopoštovanja
Srbija nikada nije bila kolonijalna sila koja je eksploatisala robovsku radnu snagu i pljačkala prirodne resurse afričkog kontinenta. Mi nemamo nečistu savest koja proizilazi iz trgovine robljem i neljudskog tretmana prema pripadnicima drugih rasa. Naprotiv, baš su Sloveni, pa i Srbi, često tokom istorije bili u nezavidnoj situaciji da budu robovski plen različitih osvajača, od Rimljana preko arapskih kalifata do Osmanskog carstva. Dugo se čak među pojedinim istoričarima smatralo da ime Sloveni potiče od latinskog sclavus što je bila imenica koja je označavala roba u Rimskom carstvu. Iako su takve teorije u međuvremenu pobijene, nema nikakve sumnje da su Sloveni i te kako dobro upoznati sa traumatičnim uskraćivanjem slobode i ljudskog dostojanstva koje prati pad u robovski status.
Isto tako, Srbi mogu ponosno da drže glavu gore jer su 1835. godine, u vreme dok su u Americi crnci i dalje bili ugnjetavavni kao robovi koji su masovno bili izloženi linčovanjima i sakaćenju, a u Belgiji držali tamnoputu decu iz Afrike izloženu kao zveri u zoološkim vrtovima, oni usvojili jedan od najnaprednijih i najslobodoumnijih ustava u Evropi, kakav je bio kratkotrajni Sretenjski ustav, u kome jasno i nedvosmisleno piše da svaki rob koji stupi na srpsko tlo automatski postaje slobodan čovek. Za svoju slobodu, ali i slobodu mnogih susednih naroda, Srbi su prolili mnogo krvi i podneli abnormalno velike žrtve. Treba, takođe, podsetiti i da je u vreme Pokreta nesvrstanih veliki broj tamnoputih mladih studenata iz Afrike dolazio u SFRJ i Srbiju radi školovanja i usavršavanja, a nemali broj njih ostao je da živi ovde oduševljen toplom dobrodošlicom koja im je ukazana, i bratskim, ravnopravnim odnosom Srba prema njima.
Zahtevati da Srbi ponizno kleče zbog istorijskih grehova američkih, britanskih i drugih zapadnih robovlasnika i imperijalista podjednako je apsurdno i protivprirodno kao kada bi mi očekivali da Afroamerikanci tokom svojih utakmica u NBA kleče zbog turskog „danka u krvi“, genocida nad Srbima u NDH ili zločinačkog odnosa Šiptara prema getoiziranoj srpskoj manjini na Kosovu i Metohiji.
Klečanje na kukuruzu bila je nepopularna i bolna disciplinska mera koja se nekada davno primenjivala u školama prema neposlušnim i nestašnim đacima. Ovo novodopsko klečanje na globalističkom kukuruzu više je izraz bezuslovne pokornosti pred samozvanim globalnim gospodarima nego sankcija za loše ponašanje, ispoljavanje kajanja ili izraz solidarnosti sa bilo kime. Možda nekome to sve ne deluje previše važno, kao tek još jedna efemerna i nametnuta formalnost iz velikog, belog sveta koju treba ketmanski ispoštovati, ali ovakvo automatsko i nekritičko prihvatanje tuđinskih narativa i slepo priključivanje inicijativama koje diktira globalna „duboka država“ svedoči o gubitku samopoštovanja i slobodarske svesti koji su nas nekada, kao prkosan i nepokoran narod, krasili.
Naši sportisti moraju da imaju na umu da su najbolji predstavnici svog naroda i da svojim (ne)dostojanstvenim ponašanjem, a ne samo dobrom igrom i izgaranjem na terenu, mogu da podignu, ali i da unize ponos čitav nacije. U skladu sa tim, moramo na kraju da poručimo našim fudbalerima za ubuduće: poštovanje svakome, na kolena ni pred kime!
Autor: Marko Tanasković
Klečanje Srba je u suštini neumesno- ali šta da se radi kada je i njihov samozvani „vlasnik Srbije i svega srpskog“ AV u Briselu ne da je samo klečao, nego se pred moćnicima, pisali su neki mediji, VALJAO po podu, valjda onako kako je svojevremeno Miloš Obrenović (da, onaj Miloš koji je naložio da se ucmeka njegov kum Karađorđe da bi prigrabio vlast) je navodno, kao Vučić onomad, LEŽAO ispred nekog paše ljubeći mu i skute i obuću.
Možda su naši fudbaleri mislili kada je Vučić mogao da legne na pod, mogli su i oni da polu- kleknu na jedno kleno. Opet- ko zna, možda je nalog o „klečanju“ po novouvedenom zapadnom „ispaštanju“ grehova prošlosti klečanjem došao baš od vrha države, od AV? Kako bi i tu pokazao svoju i od njega uvedenu poniznost i Srba i Srbije prema nekom tobože „novom svetskom kajanju“! Plašim se da „odozgo“ -sudeći po mnogim ustupcima srspke vlade svima i svakome, uskoro ne stigne naredba, da kod na primer svakog pomena imena grada u BiH „Srebrnica“ , bar za minut, svi Srbi moraju da -KLEKNU. Kao što je red da kod intorniranja himne „Bože (ne)pravde“ svi ustanu (jer da je Božije PRAVDE zar bi neko mogao da kao AV, u Srbiju uvede svoju ličnu već decenijsku diktaturu?)