Svako ima pravo da bira deponiju s koje će da hrani sopstveni um. Tabloid niko ne mora da kupi, ali je tragedija kad je takav tabloid megafon onoga što bi trebalo da bude vlast
Pre nekoliko godina napisala sam članak o Kurirovim novinarima-lešinarima, koji su u jeku potrage za jednim nestalim dečakom, snimili i objavili „ekskluzivnu priču“ s njegovim rođenim bratom, u kojoj je govorio o kidnaperima koje je, navodno, video neposredno pre nego što mu je stariji brat nestao. U vreme snimanja mlađi brat imao je devet godina. Istraga je ubrzo pokazala da se dvanaestogodišnji dečak utopio u reci i da je njegov brat izmislio priču o kidnaperima. Nažalost, niko se nije setio da proveri u kojoj meri su i da li su upravo novinari uticali na to da dečak izmisli priču o otmici. Dnevni list Informer tada je objavio sliku devetogodišnjeg dečaka na svojoj naslovnoj strani, zamutivši njegov lik (ironično, poštujući zakon), dok je pored njegove fotografije pisalo: „Strašan lažov!“ Ponavljam, reč je o dečaku koji je u to vreme imao devet godina.
„Bilo pa prošlo“ i „nikom ništa“. Borci i borkinje za ljudska prava ostali su nemi, tužilaštvo ponovo nije radilo svoj posao, a tabloidi su nesmetano nastavili po starom, jer su uvideli da je daleko isplativije ne držati se baš uvek zakona, a zatim, eventualno, platiti kaznu, nego poštovati pravila struke i slovo nekog tamo propisa. Novinarska etika odavno je postala puki eufemizam za gubitak publike, tiraža, šerova, klikova i lajkova. Sedam godina kasnije, situacija se nije popravila. Naprotiv, još je gora.
Dan mrmota
Domaći i „malo manje“ domaći mediji, kao da su proglasili nekakav (d)novinarski „Dan mrmota“, u kome sve nas, nevoljne posmatrače, uporno izlažu svojim nepočinstvima, dok se mi pitamo šta bi to tačno trebalo da uradimo, ne bi li se pakao kojem nas beskonačno izlažu, nekako okončao. U svojevrsnom takmičenju beščašća, Informer, nesumnjivo, zauzima jednu od vodećih pozicija, a objavljivanjem „ekskluzivnog“ intervjua sa serijskim silovateljem, „smeši“ mu se „laskava titula“ najgoreg tabloidnog smeća koje se ikada štampalo (ili emitovalo) na ovim prostorima.
Razumljivo je da su zbog pomenutog intervjua odmah propištali i svi vajni borci i borkinje, na čelu sa ministarkom Mihajlović, ali ne zato što im je zaista stalo do bilo čijih prava, nego zato što je priča o nasilju nad ženama uvek dobra tema za unovčavanje norveških i inih čekova. Drugim rečima, i za jedne i za druge profit, a ne čovek, mera je svih stvari.
U saopštenju „Ženske solidarnosti“, „neformalnog feminističkog kolektiva, koji stremi edukaciji i skretanju pažnje na mizogine politike“, a koje prenosi list Danas, kaže se da, „on (silovatelj), svakako nije jedini muškarac koji je pretnja po žensku bezbednost“, pa, između ostalog, zahtevaju da se „ubuduće prate smernice Novinarki protiv nasilja“. Iste smernice niko nije pominjao kada je nedavno nesrećna Darja Dugina ubijena od strane ukrajinskih tajnih službi, dok su pronatovski mediji u Srbiji seirili nad njenom smrću. I, zaista, da li je moguće da je u čitavoj ovoj rijaliti ujdurmi najadekvatnije rešenje to da nam je potrebno malo više „Soroša“?!
Esencija novinarstva
U međuvremenu je i Dragan J. Vučićević „zagrmeo“ i odgovorio „svim dosističkim hejterima i žutim politikantima“, tvrdeći kako u pomenutom intervjuu nema ničeg spornog. Pomalo je neobično što u svom izlaganju nije za sve direktno optužio i „zlikovca Đilasa“, već je „samo“ pomenuo nekakve „žute politikante“, nadajući se da nam je njegov suptilni manevar nekako promakao. Uostalom, Dragan Đilas je odnedavno ionako postao „gospodin“, pa ova nagla promena narativa više nikoga ne bi trebalo da iznenađuje. Elem, prema njegovim rečima, taj uradak je, zapravo, esencija novinarstva, a slične emisije prave i sve druge najpoznatije svetske novinske kuće, od Sjedinjenih Država, preko Rusije, do Australije.
Pored toga što je proglasio „dosistima“ (šta god to u ovom tužnom kontekstu značilo) sve one koji u ispovedanju višestruko osuđivanog silovatelja ne vide bilo šta dobro, korisno, poučno ili čak zabavno, Vučićević svojim neuverljivim vrdanjem ujedno vređa inteligenciju i svakog iole razumnog čoveka. Valjda bi trebalo da poverujemo u bajku o profesionalizmu uredništva Informera, i to istog onog, čiju je naslovnu stranicu prošle godine „krasila“ antologijska rečenica: „Predsednik Vučić: Znam ko je planirao moj infarkt!“
Kamo lepe sreće da je to i jedina, blago rečeno, problematična, naslovna strana tog lista.
Konačno, svako ima pravo da bira deponiju s koje će da hrani sopstveni um. Na kraju krajeva, tabloid je nešto što niko ne mora da kupi, ali je tragedija kada je takav tabloid istovremeno megafon onoga što bi trebalo da bude vlast za koju je glasao narod. S tim u vezi, možda bi naprednjaci (ili neki budući, umiveni SNS, o kakvom se već uveliko šuška po prestoničkim kuloarima), mogli da stave i Dragana J. Vučićevića i Željka Mitrovića na neku svoju narednu izbornu listu, čisto da bi ljudi sledeći put ipak znali kome to i čemu daju svoj glas.
autor:Dragana Miljanić
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Bizlajf
izvor:https://standard.rs/
