Šta ako? Ili šta i kome poručuje Aleksandar Vučić?

U jeku političke krize nakon lokalnih izbora i sve izraženije represije, kolumnista Luka Petrović analizira poruke koje šalje Aleksandar Vučić, upozoravajući da bi najavljeni parlamentarni izbori mogli biti tek uvod u novu fazu nestabilnosti, a ne njeno razrešenje.

Bura nakon održanih lokalnih izbora u Srbiji se još nije ni stišala, a politički događaji su, na dnevnom nivou, već počeli da se nižu. Režim je nastavio sa represijom i napadom na simboličke tačke pobune, upadom policije u zgradu Rektorata i vrlo nasilnim ophođenjem prema demonstrantima. Došlo je i do novih privođenja studenata, pa onda i članova novosadskih zborova, napada na univerzitetske profesore i pritiska na medije. Dok je policija tukla i privodila, predsednik je pozivao na dijalog. Formalno, teme su bile zahtev dela građana za raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora i spoljnopolitičkom opredeljenju Srbije. Naravno, ovoj predstavi za javnost odazvali su se samo koalicioni partneri i satelitske političke organizacije.

Usledilo je 7. aprila, još jedno javno obraćanje predsednika. Osim uobičajenih napada na sve koji ne misle isto kao i pripadnici vladajuće partije, izgovorena je jedna rečenica koja zaslužuje da se prenese u celosti:

„Ti koji ne prihvataju demokratiju kada gube, ne bi trebalo da budu iznenađeni sutra, kada budu pobedili, što neki drugi demokratiju ne prihvataju kao oblik političkog režima, koji je i dalje najbolji, rekao bih, jedini normalan i racionalan u savremenom društvu.“

Ova rečenica izgovorena je u kontekstu analize rezultata lokalnih izbora i napada na aktere koji nisu želeli da se pojave na konsultacijama, što jasno ukazuje na to ko su oni koji navodno sada ne prihvataju demokratiju. Iz navedenog se može naslutiti i ko su „neki drugi“, koji možda neće prihvatiti neke buduće rezultate izbora.

Nije bilo potrebno da ovakve stvari budu eksplicitno rečene, a da se u javni prostor ne kandiduju još neke važne teme, osim pitanja kada će parlamentarni izbori biti raspisani. Odnosno, u ovom trenutku, teško je zamisliti da će se aktuelna kriza razrešiti održavanjem izbora, iako je, naravno, od ogromnog značaja kada će izbori biti raspisani, kako će antirežimske snage na njima nastupiti, te kakvi će biti rezultati u kutijama. Izbori jesu potrebni, ali nije zagarantovano da će oni do kraja razrešiti situaciju.

Zapravo, možemo očekivati da će budući parlamentarni izbori, kada god oni budu bili održani, biti uvod u novu krizu. Važno je da se očekivanja prilagode nepoštenim okolnostima u kojima će izbori biti održani, te da se jasno odrede pravci delovanja u slučaju velikih izbornih neregularnosti i eventualnog nepriznavanja rezultata izbora od strane vladajućih stranaka. Vidimo da se takvi stvari polagano najavljuju. Osim uobičajenog zahteva za odgovornošću političkih aktera, a nema sumnje da će lista koju bude kandidovao studentski pokret biti stožer antirežimskog okupljanja, važno je i da sami građani porazmisle o svojoj ulozi u događajima od presudne važnosti za našu političku zajednicu.

Paralelne stvarnosti
Svako ko je delom ispratio kako su provladini mediji izveštavali o lokalnim izborima 29. marta mogao je uočiti da su za nasilje optuživani „blokaderi“. Grupe sa bejzbol palicama, policija koja ih brani, brutalna prebijanja opozicionih aktivista, nisu se za provladine medije ni desila. Ono što se desilo jeste maltretiranje aktivista vladajućih stranaka, mahom žena, od strane „blokadera“, što je navodno ugrozilo integritet izbornog procesa. Šlag na torti je bio upad policije u centralu parlamentarne opozicione stranke, naravno, uz optužbu da je svojim delovanjem, odnosno pozivanjem simpatizera vladajućih stranaka preko telefona (!) ugrozila regularnost izbornog procesa. Dakle, iz vizure vlasti, demokratiju u Srbiji ugrožavaju „blokaderi“ okupljeni u različite organizacije.

Kao što su lokalni izbori bili primer kako će vladajuće stranke „nastupiti“ na terenu tokom izbornog dana, ovakvi primeri – i medijski narativi i konkretne akcije policije – mogu poslužiti kao ilustracija šta sve možemo očekivati, ukoliko se stvari ne budu odvijale po volji režima na izborni dan. Uostalom, tome i služe nedavna kadrovska postavljenja unutar represivnog aparata „po dubini“, kao i naznake da bi uskoro moglo da dođe do gotovo potpunog gušenja medija koji nisu na jasnoj liniji kao i vlast.

Redosled koraka
Naravno, to ne znači da su prethodni koraci nevažni, već da je moguće da izborni dan neće biti rešenje na sva pitanja na koja trenutno nema odgovora. Redosled koraka je važan. S obzirom na to da deluje da postoji društvena većina protiv vlasti, od političke veštine svih relevantnih aktera zavisi da li će se to pretočiti u većinu mandata u Narodnoj skupštini. Iskustvo, na primer, beogradskih izbora iz decembra 2023. pokazuje da to uopšte nije jednostavno – možda najvažniji zadatak u tom aspektu je da se spreči bilo kakvo „bacanje“ opozicionih glasova na aktere koji ostanu ispod cenzusa. Deluje da, u ovom trenutku, kako se smanjuje broj lista koje bi eventualno učestvovale na izborima sa opozicione strane, raste šansa da ne dođe do rasipanja opozicionih glasova.

Pre toga, važno je dobro pripremiti kontrolu izbora i na samim biračkim mestima i van njih. Radi se o desetinama hiljada ljudi koje je potrebno efikasno koordinisati na izborni dan, kako bi se, u što je većoj meri moguće, sprečile izborne nepravilnosti tokom glasanja.

Na kraju, važno je i šta se radi dan posle. Kao što se može naslutiti iz citirane izjave, mogući su različiti scenariji, uključujući i onaj da vlast ne prizna svoj poraz ili da izborne nepravilnosti budu tolike da značajno iskrive narodnu volju.

Šta se onda radi? Ovo nije pitanje samo za aktere koji budu neposredno uključeni u izborni proces, već i za sve građane kojima je stalo da rezultati izbora jasno oslikavaju većinsku narodnu volju. Nema sumnje da je jedan put pravno-institucionalni. Jasne su procedure za žalbe i koje su nadležne ustanove. No, kada su ustanove zarobljene, teško je očekivati nepristrasnu arbitražu u slučaju krupnih sporova.

Studentski pokret je u prethodnom periodu u velikoj meri probudio interesovanja građana za društveno-politička pitanja. Neposrednim uključivanjem u javne poslovve, značajan deo stanovništva se politički subjektivisao. U takvim okolnostima, nije pitanje na koga bi trebalo da bude svaljena krivica za eventualno (ne)delovanje, već da li će politički svesni građani dozvoliti da neko drugi kroji njihovu političku budućnost.