Istorija bi nas zapamtila po tome što smo izdali svoj narod, svoju veru, svoje pretke. Po tome bi nas i svet zapamtio. Naša generacija bi bila obeležena sramotom za vjeki vjekov, da nas se naši potomci stide
Već duže vreme od strane nosilaca vlasti u Srbiji slušamo argument kako problem sa Kosovom i Metohijom treba da rešimo što pre, kako ga ne bismo, kao teško breme, ostavljali svojoj deci. Zaista, zarad budućnosti dece, ljudi su spremni mnogo toga da žrtvuju. Ko bi tome mogao išta prigovoriti? Ko je taj kome sopstvena deca nisu najvažnija? Rešenje koje se u tom kontekstu spominje naziva se „razgraničenjem“.
Da vidimo najpre šta je to „razgraničenje“ sa Albancima. To praktično znači da bismo za parčence teritorije KiM dali deo teritorije centralne Srbije, tj. da bismo svoje trampili za svoje, što je, priznaćete, prilično loša trgovina. Zagovornici ovog rešenja ne kažu nam šta to još podrazumeva, ali je potpuno jasno da bismo u tom slučaju „ostatak“ KiM priznali kao nezavisnu državu i pristali na njegov ulazak u OUN. Ovo bi se nazvalo „kompromisnim rešenjem“ i kao takvo predstavilo srpskom narodu. Dakle, „razgraničenje“ jeste drugi naziv za formalno priznanje nezavisnosti „Republike Kosovo“. Nakon toga, navodno, nastupio bi dugi period mira i sveukupnog prosperiteta i za Srbe i za Albance.
Zapitajmo se šta to realno znači, šta bismo zaista ostavili svojoj deci ako prihvatimo „razgraničenje“ sa Albancima.
Kao prvo, „Kosovo“ bi odmah ušlo u OUN (ako na to pristanu Rusija i Kina – to je problem koji Zapad i naša vlast još uvek imaju) i formalno krenulo u ujedinjenje sa Albanijom. Kao članica OUN, imalo bi na to puno pravo. Velika Albanija se već poslednjih meseci formira pred našim očima, a priznanje Kosova bi taj posao uveliko olakšalo. Dokle god ne priznajemo secesiju, oni to ne mogu do kraja izvesti – to je naš najjači adut. Tako bismo „razgraničenjem“ pomogli stvaranje Velike Albanije. Priča da to Zapad neće dozvoliti je smešna, pa Zapad i gradi Veliku Albaniju već duže vreme. Kako bi ta Velika Albanija bila raspoložena prema Srbiji? Neprijateljski, naravno. Porasli bi njihovi apetiti za druge srpske teritorije, sve do Niša. Oni to otvoreno govore, poodavno. Verovatno bi nas tužili za „genocid“ i tražili ratnu odštetu. Sukob ne da ne bi bio prekinut, nego bi bio nastavljen i to u mnogo lošijoj situaciji za nas.
Naši sunarodnici koji žive na KiM našli bi se u očajnom položaju, u to nema sumnje. Već više od vek i po Albanci progone Srbe, ruše i pale crkve. Zašto bi, osnaženi, to prekinuli? Srbima ne bi ostalo ništa drugo nego da se asimiluju ili isele iz te Veliki Albanije. Već sada Albanci hoće da otmu naše svetinje i da ih proglase svojim, a kada uđu u UNESCO, insistiraće na tome još više. Zar neko stvarno veruje da će Zapad garantovati sigurnost našeg naroda i naših svetih mesta? Pa bez Zapada ne bi ovog ničeg ni bilo, oni neprestano pomažu Albance u njihovim namerama.
„Nezavisno“ Kosovo bi odmah ušlo u NATO, to se otvoreno govori. Albanija je već tamo. Sledio bi pritisak da i Srbija uđe u NATO i to bi bilo predstavljano kao „garancija naše bezbednosti“. Juče Crna Gora, danas Makedonija, sutra „Kosovo“ – mi smo sledeći. Naravno, to bi pokvarilo naše odnose sa Rusijom, ali bi nam naša vlast objasnila da je „Rusija daleko“, da nam „Rusi i nisu baš neki veliki prijatelji“, da smo kroz istoriju uvek „imali problema sa njima“, itd. Ušli bismo, u krajnjoj liniji, u organizaciju koja je pre dvadeset godina izvršila agresiju na našu zemlju. Svi zločini koji je NATO počinio, a za koje još niko nije odgovarao, morali bi u tom slučaju biti oprošteni i zaboravljeni.
Kažu nam: „Neka ide Kosovo, mi ćemo zauzvrat dobiti Republiku Srpsku“. To se ne bi dogodilo, bilo bi suprotno. Ako se „reši“ problem Kosova, pritisak na Republiku Srpsku biće pojačan, sve do njenog ukidanja i učlanjivanja BiH u NATO. Zašto bi Zapad izlazio u susret onome koji stalno popušta i koji je spreman da izda svoje nacionalne interese? Republika Srpska bi bila sledeća za „odstrel“.
Moguće da bismo imali nove probleme i sa drugim delovima teritorije (Raška oblast, Vojvodina). Kada jednom pristanete na promenu granica, svi će, sa pravom, misliti da ćete to ponovo učiniti i izneće svoje pretenzije. To se do sada u istoriji bezbroj puta dogodilo. Od ekonomskog prosperiteta ne bi bilo ništa, jer naše današnje rđavo ekonomsko stanje jeste proizvod loše i pogrešne ekonomske politike, a ne problema sa KiM. Bez temeljne promene ekonomske politike ne može biti ekonomskog boljitka.
Konačno, istorija bi nas zapamtila po tome što smo izdali svoj narod, svoju veru, svoje pretke. Po tome bi nas i svet zapamtio. Naša generacija bi bila obeležena sramotom za vjeki vjekov, da nas se naši potomci stide.
Da sumiram: u slučaju „razgraničenja“ sa Albancima, svojoj deci bismo ostavili osokoljenu i agresivnu Veliku Albaniju na granicama, tužbu za genocid i ratnu odštetu, progon preostalih Srba sa KiM, otimanje srpskih svetih mesta, moguć ulazak u NATO, pritisak na Republiku Srpsku, nove granične probleme i beskrajnu sramotu što smo izdali sami sebe. Pri tome je sigurno da ne bismo živeli bolje, već bi ekonomska situacija verovatno bila još gora. To je ono što bi „razgraničenje“ realno donelo, a ne ono što se u kontrolisanim medijima, bez ikakvog osnova, žustro obećava.
Iza „argumenta“ o „budućnosti naše dece“ krije se zapravo pokušaj jeftine prevare i prodaje „roga za sveću“ (da ne upotrebim neki drugi izraz…), a sve sa ciljem da se srpski narod „prevede žedan preko vode“, da se zadovolje strani mentori i sačuva vlast.
Srđan Šljukić
Izvor: Arheofutura
