„Tijanin zakon“, reče ministarka pravde, nije plod emocija nego racionalnosti. I jeste, pod uslovom da se ništa ne zna o funkciji kazne. A mnogo je mastila na to proliveno, pa i na pitanje da li je sprečavanje počinioca da ponovi delo, ili pokušaj njegovog prevaspitavanja! Oni koji su sada za doživotni zatvor bez mogućnosti prevremenog otpusta kategorički su za prvo, ne pitajući ima li još nekih kojima treba sprečiti ponavljanje?
Posle četrdeset godina, pošto se aktuelne izmene na njih ne odnose, biće na slobodi! S druge strane, onaj ko bi „prevremeno“ izašao na slobodu izgubljenu u trideset-četrdeset godina a posle približno isto toliko u zatvoru, neće moći da siluje… Naizgled humano: „Šta će i kuda će?“, posle izdržanih sadašnjih četrdeset ili u slučaju prevremenog otpusta manje godina, je licemerno! To treba pitati za svakog, i pre za onog ko je „odležao“ znatno manje, ali je i više „u godinama“. A tek za mladog, kako da se on „uključi“? Ministarka pravde zna i da drakonske kazne nigde nisu iskorenile ono čemu su trebale da služe. Čak su ga i povećavale, eliminacijom slučajnih svedoka jer „mrtva usta ne govore“. Izbegavanjem sudija da ih izriču i svedoka da svedoče, kako nekog ne bi „nosili na duši“. Ili drukčije shvatajući funkciju kazne…
Mogućnost i nemogućnost primene, posebna je priča na koju su ukazivali sudija Majić i drugi. U emotivnom i ispolitizovanom govorenju na njih se ne misli, ignorisanje „struke“ opšta je praksa. Što nije ono što je bila, nije opravdanje. Pored aktuelne struke, uostalom, postoje uvek aktuelni autoriteti. Mnogo cenjeniji i od aktuelnih profesore prava! Šta bi poslednji rekli za funkciju kazne zna se, ono što su naučili. A šta bi (su) rekli, za profesore Pravnog fakulteta u Kragujevcu, čiji „slučaj“ čeka zastarevanje? I njihove kolege, koje protiv toga nisu digle glas? Tužioce i sudije koje su „iškolovali“ a takođe su otćutali, dok u drugim slučajevim (procesima) takođe rade na zastarevanju!
Mnogo je bilo omalovažavanja drukčijeg mišljenja (samog pominjanja resocijalizacije), obične bahatosti. Kao i obično, retko bez dubljeg razloga… Najuočljivija je jevtina a uvek popularna borba za nezavisnost od kojekakvih („Zna se čijih i kakvih!“) međunarodnih organizacija, institucija i konvencija. Manje je vidljivo i time štetnije nastojanje da se bude u pravu, ne „istrči“ pošto „svi“ misle kao ti. Ali ti si prvi, koji je to mislio! A pošto nisi iz „struke“, nisi li iznad nje? Ili iznad sudije Majića, koji već izvesno vreme prosto oličava struku…
Korišćenje opravdano emotivnog odnosa javnosti prema „Tijaninom zakonu“, tužnoj sudbini male Tijane i niza druge dece, nesrećnom inicijatoru zakona (njenom ocu) za propisivanje iste kazne za mnogo drukčija krivična dela, vredno je dodatnog razmišljanja. Kao i preventiva, koja „Šta to beše?“.
Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs
Gospodine Marjanoviću,
Nije samo mala Tijana mucena i ubijena. Ubijen je i njen otac, i njena majka i njena sestra, mentalno su ubijeni. Za zlotvora koji je mucio i ubio malu Tijanu, dete od 15 godina, koje bi bilo dobar gradjanin i doprinosilo drustvu, ja nemam bas ni malo milosti, jednostavno ga treba ukloniti.
Duznost odrasle osobe je da stiti dete, svako dete, u normalnom drustvu, a sta je Tijanin mucitelj uradio.
To je devijacija kojoj nema leka, i ne treba imati milosti, ukloniti ga i iz drustva i iz zatvora.