Vikend analiza Jasmine Lukač
Na drugo, retoričko pitanje, koje Panović postavlja – a gde će sav taj SNS otići jer neće jednostavno iščeznuti – može se reći, da će naprednjake snaći sudbina slična onoj koja je zadesila JUL i DS po silasku sa vlasti.
Mada su Jugoslovenska levica i Demokratska stranka različite vrste partija i mada se čini da je JUL jednostavno nestao brzinom zvezde padalice, dok je DS nastavio da postoji, iako u komadićima, ali sa nadom u obnovu, jedna stvar im je zajednička. A to je da su brojni pojedinci iz obe partije zadržali visoke pozicije u državi ili stekli nove, još značajnije.
I na taj način dokazali da su oni samo delovi jednog političkog sistema koji ne zavisi od podrške i glasova građana toliko koliko je u stanju da se obnavlja „sam od sebe“ zahvaljujući međusobnoj ličnoj uvezanosti i interesima. Koliko bi uostalom glasova dobili na bilo kojim izborima pokazuje belodano i to kako je na izborima 2020. prošla lista na kojoj je bila demokratkinja i ministarka Gordana Čomić, a koja nije domašila ni blizu cenzusa od tri odsto.
Izvesno je da bi se i u slučaju pada SNS, jedan broj funkcionera jednostavno ponovo pozicionirao u vlasti. A toj budućoj vlasti će, makar je činio i odred političkih svetaca, neko vreme biti potrebno i da postoji „opozicioni SNS“ makar kao pokazatelj i potvrda njihove pobede.
Samo, šta ako pravilo „dvanaestice“ treći put neće važiti? SNS i njen lider Aleksandar Vučić dosegli su na opštim izborima 2020. stepen političke kontrole kakav možda nema ni Jedinstvena Rusija Vladimira Putina. Sem predsednika, premijera, parlamenta, Vojvodine, svih srpskih glasova na Kosovu, SNS nije pobedila samo u 7 opština – Čajetina, Ražanj, Beočin, Svilajanac, Topola, Surdulica i Novi Beograd, od kojih su neke samo formalno „ne-sns“. A Novi Beograd „prinet“ je naprednjacima na dar time što je Aleksandar Šapić postao potpredsednik SNS.
Ipak, čisto formalno, na izbornoj skupštini SNS najavljenoj za septembar, to bi Šapićevo naimenovanje trebalo da se potvrdi. Ta izborna skupština, za koju javnost saznaje isključivo kroz Vučićeve izjave i medijska obraćanja, trebalo bi da pokaže novo lice stranke. Kao i da iskaže njenu sposobnost da se „očisti“ od onih koji su podlegli korupciji, a i da se obnovi.
U suštini međutim, to će biti događaj isključivo u funkciji Vučićeve predsedničke kampanje za mandat 2022-2027. Sva svrha tog stranačkog skupa biće da se potvrdi Vučićev način vladanja, u kome on ne deli vlast unutar SNS-a ni sa kim, a što će se objašnjavati time da je on predsednik svih građana Srbije. Moguća su i iznenađenja iako ne preterana budući da se o tome već neko vreme nagađa, a to je da premijerka Ana Brnabić, sadašnja poverenica beogradskog odbora SNS, postane i formalni lider naprednjaka.
Vučić, koji više nije formalni lider stranke jeste adut za predsedničku trku. Brnabić, kao liderka SNS, „išla“ bi skladno i sa promenama u Nemačkoj na izborima, a time i šire u EU, koje treba da se dese isto u septembru. Nije isključeno i da je sadašnja poseta premijerke Americi i Njujorku, prestavljena javnosti kao čista biznis misija, u sklopu partnerstva sa IT i drugim kompanijama, deo tih namera, i način da Brnabić pridobije i podršku u određenim krugovima američke politike.
Za evenutalno ustoličavanje Brnabićeve, potrebno je međutim i da iz SNS bude potpuno sklonjen jedan od njenih osnivača i doskorašnji predstavnik drugog partijskog krila – Nebojša Stefanović. Za potiskivanje Stefanovića upotrebljena je medijska kampanja ogromne snage, kroz slučaj „Belivuk“ o njegovim vezama sa brutalnim kriminalno-fudbalskim klanom, kakva nije upotrebljena ni u razdoblju 2012-2014 protiv biznismena Miroslava Miškovića, ni u vreme od 2014. – 2017. protiv prvog predsednika SNS Tomislava Nikolića.
Taj intenzitet svedoči o tome da čvrstorukaško upravljanje ogromnom masovnom partijom, traži sve jače i sve surovije kampanje. SNS će verovatno biti u stanju da to podnese i iznese, osim ako ne dođe do neočekivane promene okolnosti na spoljnom planu i do neke jasne krize u odnosima Vučića i velikih sila.
U septembru će se nešto više znati i o tome, kada istekne godišnjica potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, a samim tim i moratorijum Prištini na nova priznavanja nezavisnosti od Srbije, i moratorijum Beogradu na otpriznavanja.
Autor: Jasmina Lukač
IZVOR: Demostat
Ostala nam je samo nada da je period od 12 godina vlasti zakonitost koja će se opet ostvariti. Još jedan period još jedne garniture grabežljivih raspikuća na vrhu, koja sprovodi samovolju gazeći zakon i ustav i gurajući Srbiju sve dublje u ponor. Nadamo se, jer smo kao građani NESPOSOBNI da se organizovano masovno pobunimo i skinemo jaram koji nam, kao krupnoj marvi, drži već treća garnitura lažnih samoreklamiranih usrećitelja naroda i države Srbije. Nikada u Srbiji, posle raspada SFRJ, nije bilo čak ni generalnog štrajka, a nebrojeno je povoda bilo za to u ratno-pljačkaško-tranzicionom procesu koji traje tri decenije i koji nepravdom prema milionima ljudi ove zemlje smrdi do neba. Politički protesti od marta 1991.g. su uvek okupljali manjinu, dok je većina ostajala nezainteresovana ili ogorčena na tu manjinu što se buni protiv njihov voljenog vođe naroda i države. Ovi idolopoklonici, povodljivi, lakoverni, podmitljivi za male pare, opijeni mitovima iako o istoriji pojma nemaju jer ih ne interesuje, koji sramno prodaju glas na izborima vladarima koji za zakon i Boga ne znaju, oni su razlog zašto su garniture vlasti u Srbiji kao prirodna nepogoda na koju ljudi nemaju uticaja i čekaju da prođe. Suočena sa nevoljom i nepravdom, većinska Srbija ubeđuje sebe da je tome kriv neko drugi, opozicija, strane sile itd i suludo traži spas od onoga ko je uzrok nevolja i nepravde, od vlasti Srbije. A onda čekaju, čekaju i kada dogori do nokata i odluče da se usprotive, onda je prekasno. Za naš pokušaj izlaska iz provalije je prekasno, mi smo nasleđenu državu od boljih od sebe predugo prepuštali najgorima da je vode i to mirno gledali. I osudili naše potomke na život u truloj imitaciji države ili u emigraciji. Zločin uništenja svoga doma, svoje jedine zemlje, to je zločin prema onima koji će se tek roditi. To je prokletstvo ovog naraštaja Srba.
Jedini lek za to da se za vlast kandidiju i biraju ljudi koji su se u ostvarili u nekoj delatnosti i stekli znacajni imetak te vlast dolazi kao zavrsna potvrda njihove uspesnosti i nemaju potrebe da koriste vlast
za bogacenje otimanjem iz drzavne kase koju puni narod sve drugo je ponavljaje ranijih slucaja.