Svaki narodni poslanik ima pravo da predlaže zakone. Međutim, retko kada poslanici samostalno iniciraju donošenje nekih zakona ili predlažu izmene i dopune postojećih zakona. Tako, na primer, dolazimo u situaciju da se trenutno u skupštinskoj proceduri nalazi 53 zakona, od toga, 40 zakona je predložila Vlada Srbije!
Postoje retke situacije u kojima poslanici opozicije samoinicijativno predlažu zakone (često je to Gorana Čomić), odnosno, izmene i dopune postojećih zakona, ali u odnosu na broj zakona koje predlaže Vlada, taj broj je ispod svakog minimuma. Jedan predlog zakona opozicije, tačnije poslanika DS-a i Nove stranke, posebno je interesantan.
Naime, poslanici opozicije su 24. novembra prošle godine predložili budalaštinu od zakona pod nazivom “Zakon o slobodi od straha“. Da, dobro ste pročitali “slobodi od straha”. Šta god to značilo.
Da su se poslanici opozicije krvnički namučili da osmisle i napišu ovaj zakon, dokazuje i činjenica da on ima samo četiri člana, od toga, jedan član se odnosi na dan stupanja na snagu zakona.
Da sumiramo, taj zakon bi trebalo da “zaštiti Ustavom zajemčene slobode građana”. Dakle, imamo Ustav, najviši pravni akt koji ne sme da se krši, a opozicija predlaže zakon kojim bi se Ustavom zagarantovana prava zaštitila. Gde je tu logika?
“Ovim zakonom se garantuje postojanje slobodnog demokratskog poretka, vladavine prava i otvorenog društva”, piše u predlogu zakona.
Zar slična odredba već ne postoji u Ustavu? Kako može niži pravni akt, kao što je zakon, da garantuje slobode građana kada to već garantuje sam Ustav?
Da je ovaj zaštitnički zakon napisao neko čisto da bi se računalo da je nešto napisao, svedoči i činjenica da se u zakonu, kao sankcija za “zastrašivanje” od strane organa vlasti izriče na osnovu postojećih odredaba Krivičnog zakonika!
Koja je onda poenta ovog zakona kada Ustav i drugi zakoni već uređuju i regulišu oblasti slobodnog društva i kažnjavanje onih koji zastrašuju?
Kada uzmemo u obzir ovu budalaštinu od zakona, nije ni čudo što građani o opoziciji imaju stav kakav imaju. Iako je malo verovatno da će predlozi opozicije biti usvojeni, predlaganjem zakona opozicija opravdava poverenje koje im je određena grupa građana podarila na izborima.
Nisu ih građani birali da se samo prepucavaju sa vladajućom većinom, već da se trude da zastupaju njihove interese, ma koliko da borba danas bila uzaludna!
Sa druge stranke, poslanici vladajuće većine gotovo po pravilu ne predlažu zakone, već čekaju zakone koje predlaže Vlada. Imajući to u vidu, poslanici vladajuće većine služe samo za prepucavanja sa opozicijom i izglasavanje svega onoga što Vlada predloži.
Na ovaj način Narodna Skupština, kao najviše predstavničko telo, u potpunosti gubi svoj smisao. Smisao Skupštine je da donosi zakone po kojima će izvršni organi, tačnije, Vlada Srbije postupati, a ne da Vlada Srbije preko Skupštine sama sebi određuje šta će i kako će da radi.
Uopšte nije jasno šta je Vučić mislio kada je na samo početku svoje Vlade izjavio da će “poslanici jesti, spavati i umivati se u Skupštini”, kada je danas evidentno da njihova obaveza nije da koriste sopstvene mozgove, već da brane Vučićeve fiks ideje. Kada pogledamo strukturu narodnih poslanika, čak i da hoće da koriste sopstvene mozgove, ne mogu, jer ih ni nemaju.
Zašto jednostavno ne ukinemo Skupštinu, kada je ionako obesmišljena njena funkcija, a zakonodavnu i sudsku vlast možemo slobodno predati Vladi Srbije, pa Aleksandar Vučić lično može da bude i zakonodavac i predsednik Vlade i vrhovni sudija.
Čini se da idemo u tom smeru. Zar ne?
Teleprompter.rs
