Osim što nije od koristi za NATO, prijem Crne Gore potencijalno je opasan, jer Rusija nije oduševljena tom idejom
Ako sve bude teklo po planu, Crna Gora će postati najnovija članica NATO. Sudeći prema zamenici generalnog sekretara NATO Rouz Gotemoeler, „proces priključenja odvija se neometano“ i „čeka se da svi parlamentarni procesi budu okončani“. Crna Gora bi mogla postati članica NATO na proleće 2017. Ali kako malena balkanska država – Crna Gora – doprinosi kolektivnoj bezbednosti NATO, a time i američkoj?
Odgovor je kratak – nikako.
Trenutno NATO ima 28 članica. Izuzev SAD i Kanade, ostatak čine evropske zemlje. Ako je odbrana Evrope razlog postojanja NATO, teško je uvideti čime to Crna Gora doprinosi Alijansi. Ukupni BDP evropskih NATO članica je preko 17 biliona (1.700 milijardi) dolara. Sa bruto domaćim proizvodom od samo četiri milijarde dolara, ekonomski kapacitet kojim bi Crna Gora doprinela NATO je zanemarljiv. BDP Crne Gore tek je trećina albanskog, a Albanija je najmanja NATO ekonomija.
Umesto prijema zemlje sa tako malom ekonomijom, za NATO bi bilo bolje da sve države ispune obavezu o izdvajanju dva odsto BDP na troškove odbrane. U ovom trenutku jedine zemlje koje ispunjavaju taj kriterijum su SAD, Grčka, Poljska, Estonija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Nemačka – najveća evropska NATO ekonomija – troši oko jedan odsto svog BDP na odbranu. Manjak koji proizlazi iz toga što Nemačka i druge zemlje ne izdvajaju koliko bi trebalo je oko 100 milijardi dolara. Učlanjenje Crne Gore imalo bi mali učinak na smanjenje deficita.
Sa vojskom od oko 2.000 aktivnih pripadnika, crnogorska armija, mornarica i ratno vazduhoplovstvo – takvi kakvi jesu – neće bitno doprineti vojnim kapacitetima NATO.
Iz američke perspektive, učlanjenje zemlje poput Crne Gore u NATO je loš potez. Prvo, Crna Gora ne doprinosi Alijansi bilo kakvim stvarnim – ekonomskim ili vojnim – kapacitetom. Drugo, zbog Člana 5 SAD bi bile u obavezi da brane zemlju koja je nevažna za američku nacionalnu bezbednost. Crnoj Gori niko ne preti, ali, ako bi se desilo da zemlju napadne neka spoljna sila – čak i Rusija – to ne bi imalo nikakvog uticaja na bezbednost SAD. Zbog čega bi onda SAD rizikovale rat sa nekom stranom silom – uključujući Rusiju – zbog zemlje koja je nevažna za američku bezbednost? Štaviše, Crna Gora bila bi samo još jedna evropska zemlja koja ne izdvaja dva odsto svog BDP na odbranu – što podrazumeva dodatno besplatno jahanje po grbači američkih poreskih obveznika.
Ako ništa drugo, prijem Crne Gore u NATO je potencijalno opasan, jer Rusija nije preterano oduševljena tom idejom. I zaista, Rusija je upozoravala da će učlanjenje Crne Gore u NATO dovesti do određenih „uzvratnih akcija“. Ali zašto provocirati ruskog medveda? Rusija ne predstavlja direktnu vojnu pretnju SAD, čak ni Evropi. Njena vojska je bleda senka nekadašnje sovjetske armije i – uprkos aneksiji Krima i vojnoj intervenciji u Ukrajini – Rusija ne preti da će izvršiti invaziju i pregaziti Evropu. Uzevši u obzir da je BDP evropskih NATO zemalja 10 puta veći od ruskog i da na odbranu izdvajaju pet puta više sredstava, nazivanje Rusije pretnjom za evropske granice je preterivanje.
Uz to, Rusija još uvek ima nuklearno oružje i poslednja stvar koja je potrebna SAD je nepotrebno iritiranje jedine zemlje na svetu koja predstavlja potencijalnu egzistencijalnu pretnju. Hranjenje strahova kako SAD i NATO pokušavaju da okruže Rusiju (što u suprotnom ne bi bila nerazumna pretpostavka) takođe neće biti od pomoći.
Konačno, učlanjenje Crne Gore manje ima veze sa NATO nego sa Evropskom unijom. Crna Gora je 2009. aplicirala za članstvo u EU i pregovara sa Evropskom komisijom od 2012. Crnogorski premijer (doskorašnji; prim. prev.) i bivši predsednik Milo Đukanović tvrdi da je članstvo u NATO „jedan od najvažnijih koraka Crne Gore ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji“. Ali kandidatura Crne Gore za članstvo u EU – što više ima veze sa trgovinom i ekonomijom – nije razlog da zemlja postane 29. članica NATO. Crna Gora nije od vitalne važnosti ni za evropsku ni za američku bezbednost.
Čarls V. Penja je viši saradnik u časopisu „Defense Priorities“. Više od 25 godina je politički i programski analitičar i viši menadžer koji sarađuje sa Ministarstvom odbrane i Ministarstvom za unutrašnju bezbednost. Bivši je rukovodilac studija o odbrambenoj politici na Kejto institutu i autor knjige „Pobediti u UN-ratu: Nova strategija za rat protiv terorizma“
Čarls V. Penja / Preveo Aleksandar Vujović
www.standard.rs / The National Interest
