Kosovo je u svojoj spoljnopolitičkoj agendi zacrtalo dva plana za narednu godinu: da postane zemlja-posmatrač u UN i da prebaci pregovore sa Beogradom na nivo predsednika. Naravno, pre nego što je bilo kome od njih palo na pamet da će Tramp da pobedi Hilari.
Kosovski predsednik Hašim Tači, ali i ostale relevantne političke ličnosti na prištinskoj političkoj sceni, čestitali su pobedu Donaldu Trampu na američkim predsedničkim izborima, ali nisu propustili da akcenat stave i na to da je prijateljstvo SAD i Kosova neraskidivo, i da se nadaju da će tako i ostati.
Naravno, Tači i ostali nisu zaboravili da zahvale i na svmu onome što je za Kosovo uradila Hilari Klinton, uz malu opasku da očekuju da se „politika Amerike prema Kosovu neće promeniti“.
Verovatno i neće, ali Priština svakako nije zaboravila Trampove reči da je Kosovo „narko i kvazi državi“.
Pitanje koje muči Prištinu i njene mentore sa Zapada i EU jeste da li će Tramp isto misliti i kao predsednik Amerike posle 20. januara 2017.
Tramp je biznismen — i sigurno će se zamisli da li je zaista bilo potrebno da Amerika izdvoji 250 milijardi dolara, koliko je, prema rečima Viktorije Nuland, pomoćnice državnog sekretara SAD u Obaminoj administraciji, u proteklih 20 godina uložila u Kosovo. I to ne u privredu, ekonomiju i razvoj Kosova već u političku podršku stvaranju nezavisne države Kosovo.
Svima je jasno da Kosovo bez podrške Amerike — ne može da postoji. Dolazak Trampa na čelo SAD Prištinu je pogodio kao „grom iz vedra neba“ jer ne samo da ne znaju kakav će stav Tramp imati prema spoljnoj politici, nego ni da li će se Kosovo uopšte naći u njegovoj agendi spoljne politike. Jer ako ga ne bude, Priština ostaje bez glavnog saveznika. Trampov dolazak ne samo da je pokvario njihovu političku agendu za narednu godinu — da Kosovo postane zemlja-posmatrač u UN i da se pregovori sa Beogradom prebace na nivo predsednika (dakle državnički) u okviru briselskog dijaloga, već ih je primorao da sa svojim partnerima iz EU i još uvek aktuelnim političkim igračima u Vašingtonu krenu u ozbiljnu ofanzivu kako bi maksimalno iskoristili dvomesečni period predsedničke tranzicije u Americi.
Dakle, da ućare šta se ućariti može, dok Tramp ne postane i zvanično prvi čovek Amerike.
Vremena je malo, pa je Priština svoju politiku usmerila na dva fronta. Prvi je, ako je verovati medijima u Prištini, usmeren ka Americi.
Po njihovom pisanju, nade da Vašington ostane glavni saveznik Kosova još ima, a Tači je već poslao svoje ljude od poverenja (savetnika za spoljnu politiku i bezbednost pri svom kabinetu) na „brifing“ u Vašington kod kosovskih lobista, kako bi se postarali da se deo američke spoljne politike koji se tiče Balkana, a pre svega Kosova, Trampovoj administraciji predstavi kao jedan od prioriteta na kome počiva bezbednost u ovom delu sveta.
Priština ima i „plan B“, koji je okrenut ka EU i saveznicima dosadašnje američke administracije u njoj. Plan je prost — ako „omanu“ kod Trampa, neće kod EU. Tači je, prema pisanju prištinske štampe, već razgovarao sa Johanesom Hanom, evropskim komesarom za dobrosusedske odnose i proširenje u četiri oka; da se Kosovu po istom principu kao dobijanje SSP, po ubrzanoj proceduri, omogući kandidatura za pristupanje EU.
Da je tako nešto u planu dâ se naslutiti i posle sastanka Ulrike Lunaček, poslanice EP, i Hašima Tačija koji je rekao da Kosovo ne sme da kasni za Evropom i regionom. Kandidatura Kosova za EU značila bi i pristupanju NATO-u, što bi bez sumnje ojačalo poziciju Kosova. Ove dve stavke, uz prijem u Savet Evrope, Prištini bi omogućile da još neko vreme „pluta“ na površini, odnosno, dok ne sakupi glasove država u UN kako bi dosegla famozni broj potreban da bude priznata i u ovoj instituciji. S obzirom na to da će se u UN ovog meseca razgovarati o Kosovu, to jest, Unmik će predstaviti svoj godišnji izveštaj o stanju na Kosovu, u prištinskim medijima se sve više spekuliše da bi u ime Kosova Skupštini UN mogao da se obrati i američki predstavnik pri UN, i da zatraži od ove institucije da preporuči Beogradu deblokiranje Kosova na njegovom putu ka potpunoj državnosti.
Mentori Kosova u EU pokušaće da pritisnu Beograd novim uslovljavanjem na putu Srbije ka EU — tražeći direktno od Beograda da stavi tačku na insistiranje da je Kosovo deo Srbije.
O tome je govorio i Marko Đurić, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kada je rekao da postoji novi amandman na predlog platforme za pregovaračko Poglavlje 35, kojim se Srbiji dodatno pogoršavaju uslovi za evrointegracije i vrši pritisak da se Srbija natera da direktno ili indirektno prizna nezavisnost Kosova.
To, doduše, nije ništa novo, ali u novonastalim okolnostima zagovornici kosovske nezavisnosti u EU, ovo dugme bi mogli ponovo da pritisnu. Jer još važeća vladajuća američka garnitura čini sve da preko svojih saveznika u EU ne samo ubrza ceo kosovski proces nego i da na neki način pritisne Beograd da ga, ako ništa drugo, ne usporava — a to bi značilo pre svega neforsiranje formiranja Zajednice srpskih opština. Srbiji, ali i srpskim predstavnicima u kosovskoj vladi koji još uvek imaju zamrznute funkcije zbog Zakona o Trepči — ovo ne ide naruku. Priština je rešila problem o demarkaciji granice sa Crnom Gorom sa Milom Đukanovićem još pre crnogorskih izbora, što je bio uslov za dobijanje vizne liberalizacije, tako da je jedina prepreka prištinskim planovima trenutno — Beograd.
Za države EU koje su bliske sa odlazećom američkom administracijom ovo može da predstavlja problem, pa su Srbiji već indirektno poslali poruku da bude „kooperativna“.
Delimična uteha da Prištini neće sve ovo baš tako lako poći za rukom nalazi se u izjavi bivšeg šefa jugoslovenske diplomatije i ambasadora u UN Vladislava Jovanovića datoj srpskim medijima. On kaže da ono što mi možemo da očekujemo jeste da će neko vreme grub i direktan pritisak biti smanjen i zamenjen većom upotrebom politike i diplomatije.
„Zbog toga ćemo imati više prostora za disanje i izvesno razumevanje za srpske državne i nacionalne interese“, izjavio je Jovanović. On veruje da u Belu kuću dolazi pragmatičan biznismen koji će, umesto vašingtonskih ideoloških spirala Klintonovih, dovesti do toga da SAD vladaju svetom drugim sredstvima, a ne ratovima.
„Tramp neće imati simpatija za intervencionizam, odnosno za rasipanje američkog novca bez smisla i cilja. Takođe, ni za to da Vašington od prijatelja stvara neprijatelje, kao što je to urađeno sa Srbijom“, objasnio je on.
On je podsetio i da su pre mesec dana prištinski političari izjavljivali da bi za Albaniju i Kosovo bila katastrofa kada bi Tramp pobedio, „ne zato što je drugačiji već zato što bi to bio kraj politike koja je favorizovala Albance na račun Srba“.
„Sa Trampom neće imati toliku podršku, niti će biti potpunog ignorisanja interesa Srba na Kosovu, i verovatno će biti više prostora za neke naše stavove, ali ne mnogo“, rekao je bivši šef diplomatije.
Novoizabrani američki predsednik nije prezentovao ništa što bi moglo da se zove „koherentnom agendom za međunarodnu politiku“, što je problem ne samo za Kosovo već i za ceo svet.
Šta i koliko će Kosovo uspeti da uradi do 20. januara ostaje da se vidi.
Brankica Ristić
www.rs.sputniknews.com
