Šta čeka Ukrajinu posle pobede armija DNR i LNR i oslobađanja Kijeva?

0
1063

dnck_vod_123

TOKOM poslednjih nekoliko nedelja, vazduh u Moskvi ispunio se mirisom bliske ofanzive na Donbasu i očekivanja pobede narodnih republika. Ne samo taksisti, (koji uvek sve znaju), nego gotovo svi, koje makar malo interesuje politika, uvereno govore o tome da je leti udobnije krenuti u ofanzivu.

Naravno, ja nisam izvodio specijalna istraživanja, ali slučajni susreti sa nepoznatim ljudima u metrou i prodavnicama formiraju dovoljno zanimljiv uzorak koji pruža mogućnost da se sa visokom preciznošću procenjuju društvena raspoloženja.

Ta raspoloženja mogu se odrediti sa tri sledeća stanovišta:

1.Bez obzira na napore medija koji smatraju da su to najvažnije vesti, događaji u Ukrajini uopšte i posebno na Donbasu, umorili su javnost i postepeno klize ka periferiji interesovanja, ali su za društvo još uvek jedna od najvažnijih tema.

2. Nezavisno od sopstvenog stava prema toj krizi, većina koja profesionalno nije bliska politici smatra da se Kijev može pobediti samo vojnim putem. Nije neophodno učešće Rusije, većina je upravo protiv upada u Ukrajinu, iako podržava varijantu specijalne operacije, ali putem nanošenja vojnog poraza kijevskim trupama od strane armija DNR/LNR.

3. Mnogi takođe veruju da u slučaju provokacije od strane Kijeva i još jednog u nizu aktivnih borbenih dejstava, armije DNR/LNR mogu postići relativno brzu i sveobuhvatnu pobedu (procene se kreću od nekoliko meseci do nekoliko godina).

Naglašavam da to nisu raspoloženja čitavog društva, ali po pravilu politički aktivisti i formiraju javni interes. Takođe neću procenjivati podudarnost datih očekivanja sa realnošću. Generalno, ovaj interes je moguće realizovati, a realnost ponekad donosi najneočekivanije obrte.

Politički emigranti maštaju o portfeljima

Značajno je da se očekivanja u krugovima ukrajinske emigracije začuđujuće podudaraju sa pomenutim javnim raspoloženjima. Poslednjih nedelja ona su se transformisala: u početku u diskusije, a zatim u pokušaj osnivanja nečeg nalik na „vladu u izgnanstvu”. Tu ideju predložio je Sergej Mironov još početkom proleća i ona je odmah izazvala burne emocije u krugovima odbeglih ukrajinskih političara.

Treba reći da su prema toj ideji eksperti uglavnom bili skeptični. Kao prvo, vlada u izgnanstvu šalje se u izgnanstvo, budući da je svrgnuta u otadžbini, a ne pojavljuje se nakon godinu-dve niotkud. Drugo, ko da čini sastav vlade, ako je deo članova svrgnutog kabineta ostao u Ukrajini i priznao legitimnost svoje ostavke, a deo pobegao preko granice i (ako govorimo o onima koji se nalaze u Moskvi) međusobno se vole ne više nego što narodna vojska Donbasa voli kaznene odrede?

Da Vas podsetimo:  Bindžovanje

Uprkos tome ideja nije nestala, počeli su da je razvijaju pored ostalih i ruski članovi Dume iz krajnje patriotske grupacije koja odavno nastoji da ubrza rasplet ukrajinske krize i da ga izvede putem sile. U tom sklopu, i društvo eksperata počelo je pomalo da menja odnos prema izgledima osnivanja vlade u izgnanstvu. Konačno, postojanje političkog interesa obećava finansiranje, a muziku naručuje onaj ko plaća.

Naravno, sam termin „vlada u izgnanstvu”, ako se i upotrebljava, onda isključivo kao tehnički termin – za označavanje problema u zatvorenoj diskusiji (među svojima), ali se sa razgovora postepeno prelazi na realni pokušaj da se nešto osnuje. To je, razume se, pooštrilo suparništvo među političarima emigrantima koji se ne odriču nade da se vrate u Kijev u koloni pobednika koji će im omogućiti da žive i rukovode kao i ranije i dati novac za opremanje.

Ideja je besmislena, ali ljudi se teško odvajaju od prijatnih iluzija.

Ko će pobediti: moguće varijante

Ipak, ako govorimo bez personalne i terminološke naklonosti, onda treba priznati da će posle pobede antifašista Ukrajini biti potreban neki prelazni režim.

Zamislimo da su se javna očekivanja ostvarila i da je armija DNR/LNR relativno brzo pobedila (za takve događaje i tri meseca i godina-godina i po, sve je to brzo). Kijevski režim je svrgnut. Oslobođena je čitava teritorija Ukrajine ili njen veći deo. Deo činovnika je pobegao, ali većina je ostala. Demoralisani su i paralisani državni i administrativni aparat i strukture sile, potrebne su dugotrajne ozbiljne „čistke”, a odmah treba obezbediti normalan život, posao, zarade i pravni poredak (bezbednost). U zemlji se nalaze stotine hiljada jedinica nelegalnog oružja i desetine hiljada ljudi koji tek što su prošli frontove građanskog rata, a ekonomije i finansija uopšte nema, isto kao ni legitimne vlasti.

Pretpostavimo da će za vreme ofanzive sem DNR i LNR uspeti da se proglase ONR, HNR (Odeska i Harkovska) i još neke republike. One ni sve zajedno, ni svaka pojedinačno ne mogu da predstavljaju legitimnu vlast u razmerama čitave Ukrajine, i glavno – neće imati aparat za rukovođenje i niti moći da koriste ostatke starog.

Naprimer, zašto predsednik Donjecke Republike Aleksandar Zaharčenko, koji je legalizovan na izborima održanim samo u delu Donjecke oblasti, da rukovodi organima Žitomirske ili Rovenske oblasti? Kad bi on imao resurse, moglo bi se i razumeti: ako hoćeš da imaš podršku povinuj se, ako ne želiš, onda živi kako hoćeš. Međutim, on nema resurse, on se i tako drži samo na humanitarnom dotoku iz Rusije bez kojeg DNR/LNR ne bi preživele.

Da Vas podsetimo:  Crkva Svete Petke na Kalemegdanu: Mesto hodočašća svakog 27. oktobra i lekovito izvorište čudotvorne svete vode

Mislim da su moguće tri varijante daljeg razvoja događaja.

Prva je nerealna. Ako se kijevski režim nekim čudom održi, onda nema o čemu da se brine – sve što se u Ukrajini dešava – njegova je zona odgovornosti, a mi treba da razmislimo kako u takvoj situaciji da spasavamo Rusiju.

Druga je malo realna. Ako Rusija iznenada odluči da preuzme na sebe oslobađanje Ukrajine, onda takođe nema problema. Oslobođeni regioni potpadaju pod upravu vojne vlasti koja obezbeđuje opstanak stanovništva i osnivanje civilne vlasti (zavisno od donete odluke – ili suverene zemlje, ili federalne jedinice).

Međutim,opravdano je pretpostaviti da će problem oslobađanja Ukrajine rešavati armije narodnih republika (čije brojno stanje na čudesan način raste i zajedno sa antifašističkim formacijama oslobođenih regiona postaje dovoljno za stavljanje pod kontrolu čitave teritorije zemlje).

Vlada prelaznog perioda

Ovde nastaje problem legalizacije nove ukrajinske vlasti. Prekid legalnosti desio se u trenutku pobede februarskog bunta 2014. Posle pobede antifašista nestaće sadašnja aktuelna vlast, a neće se vratiti stara – nje kao vlasti jednostavno nema.

Postoje samo pojedine ličnosti, neke su čak dobri stručnjaci u svojoj oblasti, ali nema tima koji je sposoban da u polurazrušenoj zemlji uzme vlast u svoje ruke i zadobije poverenje stanovništva, što je obavezan uslov.

O raznim „Opozicionim blokovima” i ostalim unutrašnjim ukrajinskim strukturama, kao i o oligarhijskim humanitarnim projektima ne vredi ni govoriti. Sve se to kompromitovalo saradnjom sa režimom i ne može da pretenduje na vlast, čak ni na prisustvo u vlasti. Ipak, biće potrebna neka prelazna struktura. Biće potrebna nezavisno od toga da li će se u Ukrajini obnavljati stara država ili stvarati nova, da li će to biti grupa država ili će teritorija potpuno pripasti jednoj ili nekolikim susednim državama.

To treba da bude upravo prelazna struktura, čiji je posao – da organizuje izbore ili referendume, obezbedi legalizaciju nove vlasti ili prelazak teritorije na novi status, posle čega su njene funkcije iscrpljene i ona nestaje.

Da Vas podsetimo:  POLITIKA JOVANA DUČIĆA

U tom smislu čak je dobro što ne postoje sopstvene vlasti i oslonac na strukture sile. Organizacione poslove u vezi sa pripremama za izražavanje narodne volje mogu da realizuju ostaci prethodne vlasti, a bezbednost će osigurati armije narodnih republika. Sve ostalo je – stvar novih vlasti. One će stvarati novu vertikalu vlasti, novu ekonomiju i t. d., pri tom nezavisno od stepena suverenosti teritorija kojimaim pripadne da rukovode.

Prelazni period takve vrste može da potraje pola godine do godinu dana posle čega treba da se pojavi nova legitimna vlast. Odlaganje može da nastane samo u slučaju da ukupno geopolitičko stanje u trenutku pada kijevskog režima ne dozvoli da se definitivno odredi sudbina ostataka Ukrajine i situacija ostane neodređena do završetka diplomatskih manevara.

Prelazna vlast (kako god da se nazove, „Odbor javnog spasa” ili „Privremena vlada”) treba da bude formirana od dovoljno poznatih ljudi i političara da bi mogla da se osloni na realnu podršku makar antifašističkog dela ukrajinskog društva (poželjno je, ali ne i obavezno), da to budu ljudi koji imaju iskustvo u radu na rukovodećim funkcijama i odgovarajuću stručnost bez političkih ambicija.

Takve je teško naći, ali ako se želi – moguće je. Ako je aktuelna vlast mogla da imenuje ministre iz Gruzije i Pribaltika, onda i novoj niko ne može da zabrani da poziva stručnjake iz inostranstva. Nekad je Rokosovski bio ministar nacionalne odbrane PNR i maršal Poljske i svima je od toga bilo samo bolje.

Osnovno je da o osnivanju prelazne vlasti u Ukrajini mora da se pobrine Rusija. Inače, kasnije ćemo se suočiti sa običnom pojavom – nešto treba činiti, sopstveni projekti nisu urađeni, moraju se tuđi koristiti (uz objašnjenje da sem njih ništa nema).

Tako bi se na kraju ispostavilo da je Rusija snosila troškove, a antifašisti ginuli na fontovima da bi se Levočkin i Bogoslovska (koji su se odavno distancirali od kijevskih nacista i do nule spustili svoju medijsku aktivnost) trijumfalno vratili na vlast.

Prevela

Ksenija Trajković

Rostislav IŠĆENKO, predsednik Centra za analitiku i prognoze

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime