U petak u ponoć biće zaključane prijave lista za parlamentarne izbore 21. juna. Još četiri dana – utorak, sredu, četvrtak i petak – imaju nekolaborantske opozicione stranke i pokreti da predaju liste svojih kandidata. Za sada je proglašeno 12 lista. Poslednju među njima izborna komisija je proglasila 26. maja. Većina od ovih 12 predala je svoje liste pre izbijanja zaraze i zavođenja vanrednog stanja ili nešto malo kasnije.
Čitalac dobro zna kako to ide sa prikupljanjem potpisa za liste kandidata. U medijima se oglasi da se potpisi prikupljaju i naznače mesta gde zainteresovane pristalice treba da dođu i daju potpis. Ako stvari sa brojevima ne stoje dobro, onda se podiže tenzija – recimo tako što se kaže koliko još potpisa nedostaje – ne bi li se potencijalni potpisnici dodatno motivisali. Najređe se u te svrhe primenjuju ulične akcije lova na slučajne potpisnike.
Danas, na četiri dana od takozvane „mrtve linije“ za predaju liste, mi ne znamo gde stoje Pokret slobodnih građana i Nova stranka sa svojim listama. Iako bi sada, u finišu, trebalo da budu najglasniji, sa tim u vezi – ne čuju se. Izuzev što se fokus javnosti sa samog prikupljanja potpisa premešta na ulične incidente na koje se kači medijska poruka o razjedinjenoj, razularenoj i nasilnoj opoziciji. Sa tako raspoloženim medijima, nekolaborantskoj opoziciji je zaista najbolje da se do izbora ne oglašava.
Njihovo ćutanje jedini je dobar odgovor na medijske zloupotrebe. Tako se šteta smanjuje na najmanju moguću meru. Svaka javna aktivnost, kojom bi se odgovorilo na zamerke o manjkavoj borbenosti ili o lenjosti opozicionih aktivista bila bi trenutno prefabrikovana u svoju suprotnost. Nekolaborantskoj opoziciji ostavljeno je da bira hoće li biti neborbena i lenja ili pak razjedinjena, razularena i agresivna. Ako se već mora birati, prva opcija je bolja.
Verujem da je čitalac kao i ja uveren da je predsednik Pokreta slobodnih građana bio žrtva ulične provokacije. Scena je bila postavljena tako da se još jednom diskvalifikuju i opozicija u bojkotu i nekolaborantska opozicija. Dakle, verujem da je provokatora podmetnuo režim. Ako to nekome izgleda kao sklonost teorijama zavere, neka zastane za trenutak i razmisli – ko je imao najviše koristi, ko je najviše govorio i u kom ključu o tom (insceniranom) incidentu?
Gledati jednog iskreno opoziciono nastrojenog političkog aktivistu kako se po ulici vitla sa takozvanim slučajnim prolaznikom – katastrofalna je izborna poruka. Opozicija u bojkotu nema nijednog dobrog razloga da na taj način provocira i kompromituje nekolaborantske opozicionare. Tim pre što sporost u prikupljanju potpisa – koliko god to bila dobra vest za sam bojkot – na jedan uvrnuti način svedoči zapravo o slabosti prave opozicije.
Ko se poveo za „šerpovanjem“ s kraja vanrednog stanja i pomislio da bi se taj dignuti glas (ili šerpa, svejedno) protiv diktature mogao artikulisati kao glas za pravu opoziciju na izborima, preračunao se. Ne zato što je pogrešno procenio da su to pravi opozicioni glasovi, jer oni to zaista jesu. Zato je uostalom režim hitno na krovove i poslao interventne jedinice sa bakljama. Preračunao se jer je požurio. Od terase do biračkog mesta – recimo to tako – dug je put.
U ovom trenutku opozicija nema resurse da ga pređe. Ne zato što je nesposobna, nego zato što je sve resurse uzurpirao režim. Ako se ovih dana pogledaju – ima li čitalac uopšte strpljenja za to – izborne emisije ne samo na režimskim medijima, nego i na onima koji se predstavljaju kao nezavisni, lepo se vidi kako je režim formatirao sebi poželjnu opoziciju. Samo oni koji prolaze taj test ili filter poželjnosti za režim dobijaju mesto u medijskom prostoru. Ali, to je tek jedan i to bezmalo bezazleni primer.
Prava opozicija je praktično oterana u ilegalu. Zamerati joj što se ne vidi ili što ništa ne radi (a kako da znamo da li radi, ako se ne vidi?), znači osloboditi režim od odgovornosti za to što je zarobio medije. Na pitanje opoziciji – pa gde ste vi u medijima? – jedini smisleni odgovor može biti – u kojim medijima? Na pitanje – gde ste vi na ulici? – odgovor može biti – je l na ulici kojom slobodno hodaju režimski provokatori i batinaši? Na pitanje – pa šta ćete da radite onda? – odgovor može biti samo novo pitanje – zaista, šta ćemo onda da radimo?
Gledati opoziciju iz publike i dobacivati joj, u tekućim okolnostima, krajnje je neumesno. Dan izbora, 21. jun, doći će i proći. Ništa se na taj dan neće dogoditi. Sve što se događa pre i posle toga daleko je važnije od rezultata na taj dan. Treba to otvoreno reći, opozicija je i dalje u fazi formiranja. Istina je, to traje sada već predugo. Mnogima je dozlogrdilo da čekaju. Ali, naprosto je tako. Možemo pomoći da se formira opozicioni blok, a možemo i da ne smetamo. Jedino nije jasno zašto bismo im odmagali u tom poslu i išli naruku kriminalnom režimu.
Dejan Ilić
Izvor: Peščanik.net
