Decenije urušavanja prosvete dolaze na naplatu. Društvo koje ne ulaže u školstvo, ulagaće u policiju, ludnice… Uopšte nije pitanje šta hoće prosvetni radnici, već šta mi hoćemo od naše dece, a u normalnim državama oko toga se uvek slažu roditelji i nastavnici.
Neki su tek posle dva masakra za dva dana shvatili da su deca Srbije u velikim problemima. Kao da ne čuju kako se prosvetni radnici žale više od dve decenije da je rad sa učenicima sve teži. To ignorisanje onih koji su prvi primetili promene kod mladih, nažalost, došlo je na naplatu.
Zašto se ne čuje glas prosvete? Jednostavno, jer to zahteva promene celog društva, a zato većina nije spremna. Više od 30 godina vlast namerno svađa narod sa nastavnicima, po principu – zavadi, pa vladaj. Najlakše je reći da su „prosvetari neradnici“ koji su ionako preplaćeni.
Neobrazovani prvi napadnu učitelje, a vlast dobije opravdanje za svoje postupke. Nikog nije briga što su srpske prosvetne plate najniže u Evropi, npr. u Republici Srpskoj su 1000 evra, a kod nas 70.000 dinara. Ili što vodoinstalater zaradi za mesec dana tri profesorske plate… Ostali zahtevi prosvete se ne čuju: loša procedura za sankcionisanje vaspitno zapuštenih učenika, prenatrpanost administracijom, urušen sistem vrednosti… Vlastima je najlakše „baciti kosku“ između nastavnika i roditelja, pa neka se glođu.
Ali, to sve vide deca, koja gledaju da idu linijom manjeg otpora. Što da učim i da budem malo plaćen, a još da me svi napadaju?! Onda vide oko sebe kako su najbogatiji – polupismeni. Vide da se kupuju diplome. Vide da komšija ne odgovara za zgaženo dete na pešačkom, jer ima bogatog tatu. Vide rijaliti zvezde u svim mogućim medijima i na društvenim mrežama. Vide kriminalce na televiziji i kao ugledne goste u školi. Vide da se poslanici svađaju kao navijačke grupe. Vide da je stranačka karta čarobni štapić… Sve to deca vide i u skladu sa tim imaju uzore. Što da učim, kad mogu bez škole biti ugledan političar, kriminalac, starleta…
Neki će primetiti da je stanje gore nego 1990-ih. Jeste, jer tada si imao decu koju su formirali roditelji koji su odrasli u normalnom sistemu vrednosti. U međuvremenu su deca 90-ih su postala roditelji. A šta će biti kad današnja deca postanu očevi i majke, plašim se da zamislim? Posle 2000. godine počeli smo da preterujemo sa dečijim pravima bez ikakvih obaveza. Iz patrijarhalnog vaspitanja smo prešli u drugu krajnost – mekano vaspitanja, gde je deci sve dozvoljeno.
Sećam se kada sam prvi put ušao u odeljenje 2004. godine, kako mi je stariji kolega objasnio promene u sistemu.
„Ranije, kad uđem u 5. razred, prvog koji je nemiran išibam i naredne četiri godine sam miran. Ali, kako je postao ministar Gaša Knežević, više ne smem. Ja idem uskoro u penzuju, a vama nekа je Bog u pomoći“, objasnio je stariji nastavnik.
Mi smo prihvatili dečja prava sa Zapada, ali ne obaveze i kazne. Tamo postoji društveno korisni rad za neposlušne učenike ili da njihovi roditelji mora da plate kazne. Tako smo napravili miks najgoreg iz oba sistema. Ukinuta je batina, a nisu uvedene nikakve kazne.
Ova nova procedura je postala nefunkcionalna. Dok škola sprovede proceduru, učenik može 100 puta da ponovi prekršaj. Slučaj iz Beograda pokazuje kako je postupnost mera toliko obesmišljeno da učenik može i bukvalno da ubija dok se sprovde postupak. Inspekcija po pravilu prebaci odgovornost na nastavnika, jer se nađe da „fali neki papir“. Nastavnik je uvek kriv – sveto pravilo današnjice. Tako je forma postala važnija od ljudi.
S druge strane i van škole imamo sistem gde dominiraju bahati i bogati. To nam je ostalo još od Turaka – kadija te tuži, kadija te sudi. Samo sirotinja odgovara. Bahati i bogati rade šta hoće bez posledica. Tajkun ne plaća milione poreza, a sirotinja ne plati struju i dođe mu izvršitelj. Nijedan političar nije odgovarao za korupciju ili pljačku u poslednjih 30 godina. Srbija nema nijednog Ivu Sanadera kao što ima Hrvatska. Kad nema pravde u društvu, ne može je biti ni u školi. Bogati roditelji ne odgovaraju nikome, a kamoli tek njihova deca.
Sve boljke od kojih pati naše društvo, sve se preslikava i na školu. Kad na to dodamo, poguban utucaj drušvenih mreža, uz već pomenuti rijaliti, onda dobijemo naš haos. Onda srpski radnici najviše rade u Evropi do 60 sati nedeljno, dakle sirotinja i da hoće, nema vremena da se bavi roditeljstvom. Kad se ukrste, tzv. zapadne vrednosti sa pravom istočnjačke despotije, onda dobijemo našu stvarnost.
I bez velikih promena, biće samo gore. Pored bahate dece, dobijamo novi problem da neće niko da bude prosvetni radnik. Mladi neće da studiraju ništa što je vezano za prosvetu. Za neku godinu dobićemo većinu nestručnih nastavnika u školi. A kako će tada nestručni da se izbore, kada sada ni stručni nastavnici ne mogu ništa?
E, decenije urušavanja prosvete dolaze na naplatu. Društvo koje ne ulaže u školstvo, ulagaće u policiju, ludnice… Uopšte nije pitanje šta hoće prosvetni radnici, već šta mi hoćemo od naše dece, a u normalnim državama oko toga se uvek slažu roditelji i nastavnici.
P.S. Izvinjavam se svim dobrim učenicima i njihovim roditeljima, jer su oni zapostavljeni u ovom tekstu, kao i u našem društvu. Inače, Jugmedia je od strane autora ovog teksta puna primera dobrih đaka dostojnih poštovanja.
Autor: Saša Stanković
Тема српско школство је веома тешка јер је оно годинама уназад уназађивано и прилагођавано захтевима из ЕУ. Избацисмо из књига српске родољубиве песме, косовски циклус, лирске народне песме, наше епове. Избацисмо наше значајне и светски познате писце да се деца не би замарала, а уствари да би им била ускраћена српска књижевност и кУлтура. Наметање туђих вредности није успело да се накалеми на наш систем. Због чега је укинут Завод за уџбенике, или скрајнут, па нам уџбенике штампа неки немачки „клет“. Зна се шта у српском језику збначи реч „клет“! Проклет, то значи! Има велике кривице до државе, пала је на овом испиту и мора да се иде на поправни, ако је то уопште могуће!!!