U trenutku dok nastaje ovaj tekst srpski ministar odbrane Nebojša Stefanović boravi u Moskvi, gde će u okviru zgusnutih trodnevnih aktivnosti vezanih za obeležavanje 80. godišnjice napada nacističke Nemačke na SSSR i učešće na Moskovskoj konferenciji o međunarodnoj bezbednosti, imati i neprijatnu dužnost da svom ruskom kolegi Sergeju Šojguu objasni šta je i zašto potpisao sa britanskim ministrom odbrane Benom Volasom, budući da je ovaj londonskom Telegrafu izjavio kako je tokom njegovog boravka u Srbiji potpisan „značajni sporazum“ koji će Srbiji omogućiti da se oslobodi ruskih „zloćudnih aktivnosti i uticaja“.(1) Jer, nemušto saopštenje Stefanovićeg kabineta kako se u potpisanom „Aranžmanu nigde ne pominje Ruska Federacija“(2) sigurno neće biti dovoljno.
Naravno da se ne pominje! Ali, ne morate, kao Stefanović, biti genije koji je doktorirao a da nije studirao, kako biste razumeli da to što se Rusija u dokumentu ne pominje, ne znači da se dokument na nju i ne odnosi. Sam događaj dobija na težini posle najnovije britanske vojne provokacije protiv Rusije u blizini Sevastopolja, pa zaslužuje da ga ozbiljnije razmotrimo.
Dakle, britanski ministar odbrane Ben Volas doputovao je u Srbiju 16.juna i sastao se sa najvišim državnim zvaničnicima, računajući i predsednika Aleksandra Vučića, da bi sutradan bio počasni gost u Danu visokih zvanica na multinacionalnoj vojnoj vežbi „Platinasti vuk 21“, koja se odvijala na jugu Srbije i gde je britanski kontingent činilo 69 vojnika. Ben Volas je, inače, prvi britanski ministar odbrane koji je posetio Srbiju, a kruna posete je svakako potpisivanje neke vrste sporazuma o saradnji koji ima donekle neobičan naziv: „Aranžman o unapređenju saradnje u oblasti odbrane između Republike Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske“(3)
Šta je neobično? Pre svega termin „aranžman“ koji obično podrazumeva neku konkretnu aktivnost u određenom vremenskom trajanju. Budući da sadržaj potpisanog dokumenta nije objavljen, niti će to biti, možemo birati da li ćemo verovati ministru Volasu koji kaže: „U našem je interesu da pomognemo državama kao Srbiji da pruže otpor malignim aktivnostima i uticajima… Ne igramo igru Rusije koja uzima zemlje zdravo za gotovo i tera ih da biraju. Ne držimo evangelističke propovedi Srbiji šta treba da radi. Želimo maksimalnu sigurnost za narod Srbije, ali moramo da delimo teret i neki partneri će biti manje tradicionalni nego što mislite, uključujući i Srbiju“(4), ili tumačenju srpske strane koja tvrdi: „Predmet Aranžmana je razvoj bilateralne saradnje u oblasti multinacionalnih operacija, vojne obuke i obrazovanja, održavanje bilateralnih vežbi, razmatranje unapređenja saradnje u kopnenom i vazduhoplovnom domenu i sajber odbrani“…) itd.
No, kome god želeli da verujemo sigurno je da nam termin „maligni ruski uticaj“ koji su lansirale specijalne britanske službe za propagandni rat kako bi žigosale legitimne geopolitičke interese koje Rusija kao velika sila ima na Balkanu i svuda u svetu dovoljno govori o tome da je „obuzdavanje Rusije“ bila jedna od tema razgovora Valasa i Stefanovića, jer se Britanija već par godina ozbiljno bavi tim pitanjem na svim nivoima, pa i vojnom. I sklon sam da verujem da bez te dimenzije nije moglo biti nikakvog „aranžmana“ sa Britanijom. A evo i zašto!
RUSOFOBIJA KAO DIMENZIJA BRITANSKE GEOPOLITIKE
Iako su diplomatski odnosi Britanije i Rusije uspostavljeni još 1553. godine i imali su svojih uspona i padova, pa i poklapanja interesa u određenim istorijskim periodima (recimo, u ratovima protiv Napoleona, ili Hiterove Nemačke), fenomen britanske rusofobije koji prerasta u mržnju prema svemu što je rusko, ne samo da opterećuje odnose dve zemlje već je postao arhetip britanske geopolitike čije posledice oseća čitav evropski kontinent.
U izdanju Enciklopedije Britanike iz 1782. godine Rusija je opisana kao “veliko i moćno evropsko kraljevstvo, naseljeno brutalnim, zlobnim i pijanim divljacima, i sa despotskom vladom”(5), a od tridesetih godina 19. veka rusofobija poprima oblike koje ima i danas, kontinuirano predstavljajući Rusiju kao zaostalu, autoritarnu, varvarsku i militarističku državu i naciju. Ovakav odnos dodatno je dobio na intenzitetu početkom 20. veka, kada je vladanje Britanijom preuzela nemačka dinastija Saks-Koburg i Gota, danas poznata kao Vindzor. Sve gadosti koje, u britanskoj produkciji, danas čitate o Putinu već su davno napisane o Petru Velikom i drugim ruskim vladarima, naravno sa geopolitičkim ciljevima neutralizacije ruskog uticaja na zemlje bivšeg Osmanskog carstva i sprečavanje izlaska Rusije na topla mora i Aziju.
Ben Volas i Nebojša Stefanović potpisuju dokument o vojnoj saradnji Britanije i Srbije – Foto: Snimak ekrana/RTS-Tanjut
Ali, postoji još jedan razlog evidentne britanske rusofobije. I danas u muzeju londonskog Tauera stoji citat Petra Velikog koji kaže da Rusija treba da osvaja Zapad, što je uslovilo da ona bude tretirana kao geopolitički antipod Britaniji, odnosno kao zemlja koja može ugroziti samo njeno postojanje, iako Rusija nikada nije davala stvarnog povoda za tako nešto. Fenomen britanske rusofobije detaljno je istraživao engleski istoričar, profesor, Džon Glison, koji u knjizi „Geneza rusofobije u britanskoj politici“ objavljenoj daleke 1950. godine (6), iznosi tezu da se radi o svojevrsnom paradoksu u istoriji Velike Britanije, budući da je jedna antipatija političkih elita prerasla i postala najizraženiji i stalni element britanske stvarnosti. Značajnu ulogu u tom procesu on daje britanskim medijima koji su kontinuirano objavljivali priloge pune stereotipa o Rusiji i ruskom narodu.
Britanska politika je imala negativan odnos prema Rusiji čak i u Jeljcinovo vreme, kada Rusija kao sila praktično nije ni postojala, a od dolaska Putina i svekolikog preporoda Rusije Britanija je ubedljivo najglasniji protivnik ruske politike. Premijerka Tereza Mej oformila je 2017. tzv. Ministarstvo za za borbu protiv subverzivene delatnosti, poznato i kao „anti-rusko ministarstvo“, čiji je prvi ministar bio Ben Gamer, zbog navodnog straha da „ruski hakerski napadi, lažne vesti i novac mogu destabilizovati demokratiju u zemlji“.(7) Ruski „maligni uticaj“ okrivljen je čak i za zahteve za referendumom o nezavisnosti Škotske 2014. (što je inače vekovna škotska težnja) , pa čak i za rezultate Bregzita 2016., što bi se moglo nazvati svojevrsnom političkom šizofrenijom.
Na samitu EU u novembru 2017. gospođa Mej najavila je planove da Rusiju odredi za „neprijateljsku“ državu i obavezala se da će u narednih pet godina Britanija potrošiti više od 100 miliona funti na suzbijanje navodnih pretnji iz Kremlja koje je nazvala „dezinformacijama na međunarodnom nivou“.(8)
Istu anti-rusku politiku, uz još jaču retoriku, nastavila je vlada Borisa Džonsona, čiji ji ministar odbrane, gospodin Ben Volas bio nedavni srpski gost. Šta mislite, da li bilo kakav potpisani „Aranžman“ sa tim gospodinom može izbeći određenu anti-rusku dimenziju. I da li se njegova poruka „ neki partneri će biti manje tradicionalni nego što mislite, uključujući i Srbiju“ odnosi na dugu tradiciju srpsko-ruskog prijateljstva, na koju je srpski narod tako ponosan, a koja tako smeta našoj novopečenoj prozapadnoj političkoj eliti, koja se gosti na Soroševim ili USAID kazanima.
SADAŠNjE ANTI-RUSKE AKTIVNOSTI BRITANIJE
Proces koji je započela Tereza Mej formiranjem „anti-ruskog“ ministarstva, nastavila je vlada Borisa Džonsona pod okriljem polutajnog odeljenja britanskog MIP-a čiji naziv glasi: Razvoj medija i suprotstavljanje dezinformacijama (Counter Disinformation & Media Development, CDMD), a čije je vođstvo povereno obaveštajnom operativcu MI-6 Endiju Prajsu.
Tokom sastanka upriličenog u Londonu 26. juna 2018. Prajs je izložio novi program engleskog MIP-a „za slabljenje uticaja ruske države u bliskom okruženju, založivši se za stvaranje svojevrsnog Konzorcijuma firmi i organizacija koje bi pomagale britanskoj državi pri uspostavljanju novih i naizgled nezavisnih medija radi suprotstavljanja ruskim državnim medijima u neposrednoj sferi uticaja Moskve, kao i na pojačavanju poruka vlada u službi NATO-a“.(9)
Ovaj agresivni pristup, koji predviđa čak i otvoreno direktno delovanje na teritoriji Rusije, zasnovan je na pretpostavljenoj mogućnosti da Rusija može „sejati razdor i podrivati demokratske procese“ u Britaniji i ostalim zapadnim zemljama i na raznim optužbama bez imalo dokaza, poput onih o neuspelim trovanjima kusih i repatih, najotrovnijim otrovom na svetu, Novičokom.
Pošto je program prihvaćen pristupilo se formiranju Konzorcijuma. Iako o sastavu ovog tela nema celovitih informacija poznato je da su u njegov sastav ušli kako predstavnici zvaničnih obaveštajnih struktura, računajući i vojne, tako i najkvalitetnije polu-obaveštajne organizacije koje London godinama koristi u operacijama informacionog ratovanja širom sveta poput Belingketa (Bellingcat), Albani komjunikejšensa (Albany Communications), i Cink netvorka (Zinc Network), koji je ranije delovao pod nazivom Brejktru (Breakthrough). Ove polujavne, formalno privatne, agencije imaju bezbednosno provereno osoblje, odnosno pojedince koji su ranije službovali na najvišim nivoima političkih, vojnih i bezbednosnih vlasti, uz izuzetno jake informacione i obaveštajne veze na postsovjetskom prostoru, budući da se njihovo kontinuirano antirusko delovanje odvija na prostoru pribaltičkih republika, Sirije, Balkana i drugim mestima gde Rusija pokušava da ostvari svoje legitimne strateške interese. (Recimo, Cink netvork je kao nosilac posla sa britanskim MIP-om angažovao Belingket kao operativnu grupu koja je nizom manipulacija i dezinformacija obezbedila pobedu NATO kandidata na izborima za parlament Severne Makedonije 2019., što je trasiralo put ove zemlje ka NATO, bez obzira na volju većine građana Makedonije). (10)
Stefanović dočekuje Volasa na poligonu u Bujanovcu (obratite pažnju na način pozdravljanja!), 18.06.2021. – Foto: Damir Banda/Beta-Ministarstvo odbrane RS
No, posebno je zanimljivo da su u rad Konzorcijuma uključene i državne medijske agencije Rojters i Bi-Bi-Si. Nedavno objavljeni dokumenti ova dva medijska giganta, hakovani od strane antiglobalističkog pokreta Anonimus i prosleđeni javnosti, nedvosmisleno pokazuju da su Fondacija Tomson Rojters (Thomson Reuters Foundation) i Medijska akcija Bi-Bi-Si-ja (BBC Media Action) uključene u tajni medijski rat protiv Rusije, kao članice Konzorcijuma, gde deluju ruku pod ruku sa državnim obaveštajnim agencijama, i specijalizovanim privatnim agencijama za informativni i hibridni rat.
Dobijajući višemilionske sume Bi-Bi-Si i Rojters su se obavezali da uspostave mreže uticaja u Rusiji i oko Rusije, i reklamiraju natovsku priču u oblastima u kojima se govori ruski jezik. U nekoliko predloga podnetih britanskom MSP-u, Rojters se hvalio mrežom uticaja širom sveta sastavljenom od 15.000 novinara i članova osoblja, od kojih 400 u Rusiji.(11) Tokom 2019. godine, usred afere Skripalj, u direktnoj organizaciji britanske ambasade u Moskvi, preko 80 ruskih novinara posetilo je Britaniju i prošlo predviđeni program obuke. Sprovedenim programima obuke pod direktnim nadzorom Rojtersa, britanski MIP nastojao je da proizvede „promenu stava učesnika“, podstičući „pozitivan uticaj“ na njihovo „poimanje Ujedinjenog Kraljevstva“. Jasno je, o čemu se radi.
U rad Konzorcijuma kao važne ispostave na terenu uključene su i medijska elektonska platforma Meduza (Meduza), koja na ruskom jeziku deluje iz Rige (Letonija), a koju finansira Cink netvork, kao i MedijaZona (MediaZona), navodna platforma za istraživačko novinarstvo usredsređena na ruski pravosudni, policijski i represivni sistem, koju su osnovala dva člana pank benda Pusi rajot (Pussy riot), pooznati kao otvoreni promoteri zapadnih interesa na postsovjetskom prostoru. Jedan od osnivača MedijaZone, Nađa Tolokonikova, bila je za govornicom s bivšim američkim predsednikom Bilom Klintonom tokom konferencije Klintonove zadužbine 2015. godine, da bi sledeće godine drsko optužila zatvorenog Đulijana Asanža sa saradnju sa ruskim vlastima. Tu je i beloruska televizija Belsat, sa sedištem u Poljskoj, direktno umešana u pokušaj zbacivanja Lukašenka tokom maja 2020. godine.
Naravno, Bi-Bi-Si i Rojters se i dalje, bez imalo srama, predstavljaju kao nezavisni mediji koji promovišu vrednosti „slobodnog novinarstva“ u savremenom svetu, dok ruske informativne agencije optužuju za „maligni uticaj“.
DELOVANjE KONZORCIJUMA
Dakle, pomenuti tajanstveni Konzorcijum koji poput oktopoda sa bezbroj krakova napada na Rusiju iz svih mogućih pravaca delovanja, već par godina troši milione funti britanskih poreskih obveznika na borbu protiv „malignog ruskog uticaja“ koji je imaginarni plod rusofobije britanske političke elite, a britanska vlada je zvanično odbila zahtev za slobodnim pristupom informacijama o njegovom delovanju, pozivajući se na razloge nacionalne bezbednosti. Pored napred navedenih aktivnosti, ovde ćemo iz širokog antiruskog spektra delovanja Konzorcijuma navesti još neke koje prate liniju ovog teksta.
Godinu dana nakon osnivanja, sredinom 2019. odeljenje britanskog MIP-a u okviru koga Konzorcijum formalno deluje (Razvoj medija i suprotstavljanje dezinformacijama – Counter Disinformation & Media Development, CDMD) izložilo je program delovanja do 2022. godine koji bi bio finansiran sa 8,3 miliona dolara novca britanskih poreskih obveznika, s ciljem uspostavljanja novih informativnih medija i podrške postojećim medijskim operacijama „radi suprotstavljanja ruskim pokušajima sejanja razdora“ i „jačanja otpora neprijateljskoj ruskoj propagandi u baltičkim državama“(12). Britanska vlada je program podržala i stavila mu na raspolaganje niz obaveštajnih agencija radi organizovanja premoći natovske propagande u medijima na Baltiku.
Takođe, Konzorcijum je organizovao svoje mreže u svim poljima sukoba u Ukrajini, Moldaviji i Gruziji, pomagao njihovo rasplamsavanje i koristio ih u antiruskoj propagandi.
Tokom 2018. godine ruske službe otkrile su tajnu mrežu uticaja engleskog MIP-a pod nazivom Inicijativa za integritet (Integrity Initiative). Vođena od strane grupe oficira vojne bezbednosne službe, tajna propagandna grupa delovala je preko grozdova medijskog i političkog uticaja na raspirivanju varnica između Zapada i Rusije. Vojni direktori Inicijative za integritet nedvosmisleno su zacrtali svoj plan, a cilj im je bio korišćenje medija (javnih ličnosti, naučnika itd) i njihove mreže uticaja radi podsticanja najveće moguće histerije o navodnom „zloćudnom ruskom uticaju“. Nakon razotkrivanja Inicijative, veći deo njihovih kadrova i aktivnosti priključen je Konzorcijumu.
U samoj Rusiji Konzorcijum je radio na stvaranju mreže prozapdnih jutjubera, dok je preko Cink netvorka „pružao podršku učesnicima na slanju i primanju novca i iz drugih zemalja tako da se pritom ne moraju registrovati kao da se finansiraju iz inostranstva“(13), čime je direktno delovao na zaobilaženju ruskih propisa kojima se zahteva registracija svih organizacija finansiranih iz inostranstva.
Dakle, britansko ministarstvo odbrane itekako se bavi „malignim ruskim uticajem“ na operativnim nivoima, te je nemoguće poverovati da se Stefanović i Volas nisu ozbiljno dotakli te teme. A šta je tačno potpisano mi ne možemo znati dok ne vidimo sam dokument („Aranžman o unapređenju saradnje u oblasti odbrane između Republike Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske“), koji videti nećemo, no budite sigurni da je Šojgu znao šta u njemu piše još pre nego je Stefanović sleteo u Moskvu.
UMESTO ZAKLjUČKA ILI MESECI RASPLETA
Sve one, zaboravne, koji se pitaju šta je Vučiću uopšte trebalo da išta potpisuje sa Britancima (Stefanović je, naravno, samo pero), s obzirom da ovi uopšte i ne kriju otvoreno antisrpsko i antislovensko delovanje, a posebno da se na bilo koji način uvlači u antirusku histeriju koju Britanci šire Evropom, morao bih da podsetim da nikako ne smetnu s uma da je britanska služba MI6 itekako učestvovala u formiranju SNS-a, i materijalno i logistički i kadrovski (šta mislite kako se Zorana Mihajlović iz Dinkićevog obrela u Vučićevom taboru?), te da je Vučićev koncept autoritarne vladavine umnogome formiran uz pomoć agencije zločinca Tonija Blera koga je lično angažovao kao svog savetnika i navodnog edukatora srpske vlade pune dve godine. Besplatno, naravno. A tu je i Alister Kembel, siva eminencija tihog britanskog prisustva. Specijalne odnose Vučića sa Stankom Subotićem i Bebom Popovićem, jakim britanskim igračima u regionu da i ne pominjem.
I budite sigurni da su sramne srpske sankcije Belorusiji, koja Srbiji donira vojnu pomoć i Lukašenku, jedinom političaru koji je imao hrabrosti da tokom NATO bombardovanja dođe u Beograd i pruži podršku srpskom narodu, ustupak Britancima. Ne Evropi. BRITANCIMA! I posledica su baš ove Volasove posete.
I, britanska su inicijativa, baš kao i Rezolucija o Srebrenici crnogorskog parlamenta. Tek da se zna, da znamo!
Hoću da kažem, nikada ne smemo smetnuti s uma da je Vučić dužnik Britancima. To što je istovremeno dužnik i Kinezima, i Rusima, i Nemcima, može funkcionisati samo do trenutka dok svi ne počnu da pritiskaju istovremeno. A počeli su, čini mi se…
Eno, Jeremić već obilazi Vučića u Predsedništvu. I, ako je suditi po medijima, čini se da je pun baš engleskih manira… Biće burno narednih meseci!!
Autor: Dragan Milašinović
Izvor: Ceopom-istina
