Šta je nama Kosovo? Je l’ to pitanje koje treba rešiti, je l’ to teritorija koja je oivičena žicom tragedije, uspomena koju treba čuvati, besmislica koje se treba odreći ili nešto nedokučivo, potpuno, a nedovoljno utisnuto u svakoga ko srpski živi i diše?
Izgleda da su Kosovo i Metohija utkani u svaki nesvesni žig našeg postojanja i da se kao takav prenosi već vekovima, jednakom snagom, dajući smisao ovom narodu, podsećajući ga da je veliki samo ukoliko ima za šta da se bori i da pogine…
Greše oni koji kažu da Srbin voli da gine i da je Srbin predodređen za smrt, Srbin je predodređen da drži ravnotežu u svetu i da prvi večno ustane protiv zla, ali on voli da živi, da stvara i da se raduje životu, on shvata suštinu života i shvata da je usamljen u težnji za iskonskim vrednostima, teži nebu i večnosti i kao takav strada, nevoljno, ali srećno i zadovoljno, ispunjavajući zavet svojih starih.
Uprkos propagandi
Koliko god bila jaka propaganda i koliko god neka ideologija izopači delovanje i postojanje ovog naroda, njegova deca se iznova dižu, spremniji, svesniji i još više utemeljeni u znanju i istini, kao da se u deci onih koji su zalutali, najviše prima Kosovski zavet i najviše javlja zvuk Gusala, frule i poj koji upravlja na put spasenja. A ta deca se bude s mišlju o Dečanima, o Gračanici i o Šar planini koja se prkosno dala k nebu želeći da pokaže da nas čuva i da se sa nje vidi sloboda, ta deca neprestano maštaju o slavnom gradu Prizrenu i o Arhangelima, ta deca ispunjavaju zavet svojim delima, mislima i osećanjima.
Ne postoji pojedinac, niti udruženje pa čak ni Srpska Akademija Nauka i Umetnosti koji će moći da uruši, oskrnavi, obesmisli borbu i težnju da se jednog dana vratimo u Prištinu i da jednog dana ponovo na Prokletijama proklija seme ljubavi koje će ujediniti srpski narod i vratiti mu poljuljanu slavu, ne postoji susret važniji od onog u nama koji kaže:
Kosovo i Metohija su nešto čega se nećemo odreći makar nestali i makar sunce prestalo da sija.
Zato neće nikad moći da obrišu sećanje srpskog naroda na Kosovo i Metohiju kao celinu, a takođe i odvojeno na Kosovo i na Metohiju, jer su to dva plućna krila, spojena da bi srpski čovek mogao da se nadiše ljubavi, da se napoji s izvora besmrtnosti, i da u tom organu nađe smisao svog postojanja…
Sve dok dišu ta dva plućna krila diše i srpski narod – od Boke, Prizrena, Skoplja, Dubrovnika, Beograda sve do Banjaluke.
………………………………………………………………..
I kad ponovo ušetamo u predvorje Peći
Poljubimo zemlju i pomolimo se Savi
Tek ćeš onda znati da u večnoj sveći
Gori plamen iskonske ljubavi na javi
autor:Milan Gajić
