Pitanje od milion dolara je može li Srbija da spreči destabilizaciju regiona i mogući ratni sukob?
1.
Odavno Koraksić – crtački ljubimac beogradske čaršije koji je za dve i po decenije u Srbiji uspeo da se naruga svima sem onima koji njom vladaju – nije toliko pogodio, i to sasvim nehotice i kolateralno, ilustrujući beogradski sastanak bosanske trojke sa Vučićem. Posedavši tročlano Predsedništvo BiH na nešto što bi trebalo da podseća na čuveni „Slobin kanabe“, Vučić na Koraksićevoj karikaturi ima samo njemu vidljivog savetnika koji mu šapće preko levog ramena. Duh Slobodana Miloševića.
Pitanje je, naravno, šta se to promenilo pa Koraksić i ostale mustre beogradske čaršije – svet koji veruje da ima ne samo autorska već i izvođačka prava na mir i „regionalnu saradnju“ – može da ima protiv sastanka na kome se toliko govorilo baš o miru i „regionalnoj saradnji“? Možda ne veruju Vučiću, ubeđeni da je Izetbegovića, Ivanića i Čovića dovabio šetnjom do Kalemegdana samo da bi im nabio bukagije na noge i zatočio ih u Kulu Nebojšu, baš kako bi mu, savetovao – zna Koraksić – „balkanski kasapin“ Milošević? Ili samo ne veruju miru za koji se zalaže Vučić? Ili pak ne veruju nikakvom miru koji nije bio i ostao njihovo autorsko delo?
2.
Da li neko uočava logičku nedoslednost da onaj moralni godzila koji je patentirao da sa sedam hiljada istih takvih polega pred skupštinu u znak obeležavanja genocida i britanskog razumevanja pomirenja na Balkanu, da on dakle nije glasno pozdravio šetnju sarajevske trojke i Vučića Knez Mihailovom? Istina, on, kaže, nema ništa protiv, smeta mu samo što je Vučić doveo kamere da snimaju, pa mu je sve to nekako mošmislit i bljak, isto onako kako njemu, je li, ne bi palo na pamet da u svom izlivu britanskog patriotizma pred skupštinu dovede iste te kamere. Biće da je mir neka velika prevara, kao Dafina i Dinkićevih hiljadu evra, čim ga hoće Vučić i biće da je rat ipak vrabac u ruci, čim tako kažu Koraksić i Mašić, tipovi koji nisu propustili priliku da teško rizikuju i budu hrabri kritičari svakog režima u Srbiji, kad god taj režim radi stvari koje se ne dopadaju strancima.
3.
Ali vratimo se Koraksićevoj karikaturi i Vučićevom šaptaču s nje. Zaista šta bi danas mogao Miloševićev duh da šapne Vučiću? Možda da mu sve ovo liči na njegovo vreme, na kasnu zimu 1992. godine, kada je pokušavao da izbegne rat u Bosni? Možda da ga opomene na Britance i Amere, sa čijih se usana – prvi je video – uvek širi mir, dok im se sa ruku cedi krv? Ili mu je šapnuo da savetuje Bakira Izetbegovića da ne pogreši kao njegov otac Alija pre 24 godine, kad je sa Srbima sklopio mir i dogovor o kantonizaciji BiH, a onda na nagovor ovih sa ustima punim saradnje a ormanima punim kostura rekao da bi za „nezavisnost žrtvovao mir“? Imao bi zaista ondašnji Milošević šta da savetuje današnjeg Vučića, utoliko više što niko posle njega do Vučića nije bio bliži prilikama iz 1992. Jedino mu ne bi savetovao ono na šta insinuira Koraksić, čija je karikatura – toliko u njegovom maniru – već proglasila krivca za rat koji se još nije dogodio.
4.
Možda i ima ratova koji su bolji od mira – vrišti danas beogradska čaršija, dok sleva preti Vučiću što je hteo ruski veto, a zdesna mu ne prašta što ga nije hteo – i to su valjda ratovi u kojima bi joj ponovo bio vraćen monopol na javno mišljenje. Jer ona u prašini njuši dve kapi krvi – jednu od suprotavljanja britanskoj rezoluciji, drugu iz srpskog moralnog dobitka u Srebrenici – i kome je, sad kad je poteklo, do toga da strepi za mir, kome je do tih trica kad je zaljuljan njihov objekat mržnje, izviniće Srbija za jedan rat manje ili više, ali ovde se radi o zaista važnim stvarima.
5.
Zašto su stvari tako iskočile iz ležišta? Jednostavno, ta dva događaja – Srebrenica u NJujorku i Srebrenica u Potočarima, a držite me za reč da će to biti i srpski odnos prema „Oluji“ – kao ništa pre njih, doveli su u pitanje samu ideju dosadašnjeg mirovnog procesa. Naime, ideja o miru na Centralnom Balkanu, kakvu su do sada zastupale zapadne sile, više nije ostvariva bez radikalnih intervencija.
Naime, ceo Balkanski mir zasnovan je na srpskoj krivici, ne samo za ratove 90-tih već za sve ratove ikada. Sledeći politički tu liniju, formula mira bila je slabljenje Srbije do mere kada će ostali lokalni akteri, u zbiru ili pojedinačno, politički, ekonomski i vojno biti jači od nje, toliko da će cela stvar na taj način postati samoodrživa. Naravno, Srbija je na svaki način tokom dve decenije razarana i slabljena, ali bez obzira na to, formula balkanskog mira nije postignuta: iako u teškom stanju, Bez Srba i Srbije, čak ni ovakvih, ni danas se na Balkanu ne može oposliti ništa. Možda je to najbolje pokazala Republika Srpska, koja je vremenom trebalo da bude progutana od Federacije BiH, u koju se slivao silan međunarodni novac. Ali, kako bi u Bosni rekli, ne jede pitu ko ima, već ko je navikao, jer posle svega toga, koliko god i sama u problemima, Srpska je i ekonomski i politički zdraviji deo Bosne, čime je snažno demontiran argument da Bosna ne može da napreduje zbog Srpske.
6.
Strpljenje Londona i Vašingtona pred tim pitanjem nestalo je zbog mnogo stvari, među kojima valja pomenuti krizu Zapada od 2008. godine, politički neuspeh sa Bliskim istokom i Ukrajinom, širenje nesaglasnosti u njihovim ciljevima sa Berlinom i povratak Rusije na Balkan, koji je srebreničkim vetom snažno bljesnuo.
Starim putem se više ne može, a to znači: ili se Srbi moraju destabilizovati do te mere da za kratko vreme budu potpuno slomljena; ili se s njima treba razgovarati. Prvi stav promovisan je u 11. jula Potočarima; drugi stav promovisan je 22. jula u Knez Mihailovoj.
7.
Na strani prvog stava su pisci i pokrovitelji britanske rezolucije. Pod njihovom kontrolom jeste gotovo cela politička elita Bošnjaka, posebno njihovi mediji, iz kojih se poslednjih nedelja mogu čuti takvi ratni pokliči kakvih nije bilo još od 1995. godine. Naravno, pošto se u Potočarima teško navukao, Izetbegović nije mogao da ignoriše Vučićev javni poziv u Beograd, odakle je – što je veoma važno – otišla slika koja je potpuni antipod onoj iz Potočara. I bila je to, ako hoćete, prva velika medijska pobeda Srba od bogtepitakad.
Istovremeno, da bi pokazao svojim mentorima da ga mir neće zaraziti, Izetbegović je samo četiri dana pre nego što će doći u Beograd dao intervju od koga uši bride, tvrdeći da će se zalagati da se obnovi bosanska tužba protiv Srbije za genocid i žaleći što srpski predstavnik u Predsedništvu BiH blokira priznanje Kosova. Dakle, i Izetbegović je u „partiji rata“, isto kao i Sulejman Ugljanin, koji se dosetio da traži od parlamenta Srbije da usvoji rezoluciju o Srebrenici kakva nije prošla u NJujorku, inače će njegov narod u Raškoj oblasti, kaže, Vojsku Srbije smatrati stranom silom. Onaj koga zanima ko je pokreuo tu lutku na koncu neka se samo seti 2008. godine, kada je otrčao u Istanbul da od Erdogana traži dozvolu da uđe u Tadićevu vladu.
8.
„Partiju mira“ danas predvodi Srbija. U tome može u potpunosti da se osloni na Rusiju, ali i na ne tako slabu struju unutar nemačke politike, koja zahtev za ustupcima Grcima vidi kao oružje američke antievropske politike i koja sukob Evrope i Rusije vidi kao rđavu stvar, iz koje se prvom prilikom valja izvući. Upravo iz te niše dolazi iznenađujuća izjava Martina Šulca o Srbiji kao mostu između Moskve i Brisela.
Koliko Nemci stvari na Balkanu doživljavaju ozbiljno i preteće po sopstvenu stabilnost, možda najbolje govori potpuno otkazivanje podrške Berlina hrvatskoj vojnoj paradi povodom „Oluje“. Naravno, neće se Nemci odreći svoga ne tako malog paketa akcija u hrvatskoj politici i neće zaigrati na Srbe umesto na Hrvate, jer ovde nije reč o opredeljenjima, već o prioritetima koji diktiraju poteze.
9.
Pitanje od milion dolara je, naravno, može li Srbija da spreči destabilizaciju regiona i mogući ratni sukob? Pre svega, teško će uticati na SAD i Veliku Britaniju da otvore politički problem u Republici Srpskoj. Na samom terenu, međutim, može da uradi mnogo. Pre svega, autoritet Beograda morao bi da bude dovoljan da se izmire sukobljene političke struje u Srpskoj, umesto što Dodik i Ivanić javno polemišu o referendumu. Taj autoritet – nota bene – mora da počiva na garancijama Beograda Republici Srpskoj oko razumnih ciljeva, gde pre svega spada onaj da se ne može ići ispod zatečenih ingerencija koje Srpska unutar BiH ima.
Potom se otvara mogućnost delovanja na bošnjačku političku elitu, pre svega na svet oko Izetbegovića, koji neprestanim i dobrim inicijativama treba puniti razlozima za mir umesto povodima za rat. Nije tu reč o sticanju međusobnog poverenja, do njega je put dug, već o proizvodnji događaja, poput onog u Beogradu, na koje će bošnjački predstavnici možda i dolaziti škripeći zubima, ali će dolaziti, jer im je sasvim jasno koliko rade protiv sebe i sopstvenog naroda ako se ogluše o njih.
Jasno je iz toga da već narednih meseci Beograd i Sarajevo neće moći da zadrže današnji nivo odnosa, koji je u osnovi metastabilan. Oni će se svakako ili radikalno kvariti ili radikalno popravljati, i Banjaluka će morati da ima razumevanja za ovo drugo, isto kao što će Beograd morati veze sa Sarajevom da gradi uzimajući u obzir strahove Srpske. Naravno, najjači mirovni argument Beograda biće u sposobnosti da se brani i, ako njega nema, svaka mirovna inicijativa, ma koliko genijalna, neće biti više od blefa pokeraškog amatera.
10.
Važan deo „partije rata“ smešten je u Beogradu, u njegovoj razuđenoj petoj koloni, zatim narečenim britanskim patriotama, uverenim da je regionalna mirovna garancija samo u slamanju Srba, i među korisnim idiotima i ostalim hrastoljupcima, koji su uvereni da nema boljeg trenutka za smenu vlasti od ovog kad su Vučića i Nikolića nagazili Englezi. Zato se ne treba čuditi kad Blic oplakuje savinački hrast, kao što neće trebati ni kad u jednom trenutku krene sa tekstovima punim nacionalnog patosa, kad nađe patriotskog baju da odgovori Ugljaninu i kad počne da prebrojava islamske fundamentaliste po Sarajevu. Biće to samo znak da je „partija rata“ započela široku mobilizaciju po Srbiji i da nije gadljiva ni na kakva politička uverenja. Neće biti, naravno, problem Mašiću da sutra legne pred skupštinu i za sto hiljada Srba, samo nek se oni lepo upokoje. Sve što je potrebno za slamanje Srbije biće i poželjno i dozvoljeno.
11.
Elem, ovde je zaista reč o ratu i miru, a to su pitanja koja kod normalnog sveta umeju da pomere neke dotadašnje prioritete.
Željko Cvijanović
Novi standard
