Šta još žene treba da urade za natalitet i zašto je odgovor – ništa

Politički akteri nerado će eksplicitno reći – da je za povećanje nataliteta i sprečavanje izumiranja nacije dovoljno da se stvore ekonomski i društveni uslovi optimalni za život postojećeg stanovništva.

Ministar za brigu o porodici Ratko Dmitrović tvrdi da – u 90 odsto slučajeva je presudna uloga žene u borbi protiv negativnog prirodnog priraštaja.

„Žene su doživele potpunu slobodu. Da bude akademik, najbolji matematičar, ekonomista, da se ostvari na svakom polju. Šta mi toj ženi, mi muškarci, mi društvo, država, treba da damo da bi ona donela odluku da rodi treće dete”, upitao je on.

– Ne, ministre, presudna je uloga države! – uzviknuli su mnogi kritički i opoziciono nastrojeni glasovi, ljutito reagujući na pokušaj svaljivanja krivice za belu kugu na ženski rod.

Niko se ni setio nije da pomisli da je presudna, zapravo, uloga pojedinca / pojedinke, njegova/njena sloboda i pravo da odlučuje o svom telu, reprodukciji, životu i eventualnom potomstvu. Uloga individue, kako muškarca, tako i žene, u odluci da li će da „produži vrstu“ trebalo bi da stoji ispred uloge celog roda – bilo ženskog ili muškog, uloge države, društva, bilo kog ministarstva, ministra ili demografa.

Zašto?

Slobodne da rađaju koliko im država kaže

„Potpuna sloboda“ koju ministar smatra da su žene doživele, samo je imitacija onih sloboda i prava koja su muškarci imali oduvek, u skoro svim društvima – da budu akademici, najbolji matematičari, ekonomisti. I činjenica da ministar za sva ova zanimanja izgovara imenice u muškom rodu, iako je rodno senzitivni jezik postao i zakonska obaveza, dovoljno govori u prilog tome koliko se radi o prividu slobode koju su žene „doživele“.

I doživeti pravo da se bira zanimanje i ostvaruje u nekoj od ovih društvenih uloga – ni za jednu individuu i dalje nije „potpuna sloboda“ kako je ministar naziva, upravo zato što postoje i veoma su glasni oni glasovi u društvu koji će osuđivati i prosuđivati izbore koje pojedinac/pojedinka pravi.

Dakle, ne uživa nijedna žena potpunu slobodu da bira kako će živeti svoj život dokle god postoji neko ko će joj zameriti što nije rodila dete ili što je rodila samo dvoje, što je „sebična“ kako je često okruženje karakteriše ako ne želi potomstvo ili ne izrodi barem petoro dece. Dokle god su u društvu dominantni oni koji će tražiti načine da postaknu sve žene da žive svoje živote na određeni način – da rađaju i bore se protiv bele kuge, za očuvanje jednog naroda, nijedna od nas zapravo nije slobodna.

Slobodne smo u onoj meri u kojoj nam država to dopusti svojim zakonima – kakav je recimo onaj o finansijskoj podršci porodicama sa decom – po kome biva „kažnjena“ svaka preduzetnica koja odluči da postane majka jer ne može da namiri troškove održavanja posla i dobija naknadu za odsustvo u isto vreme, ili svaka uspešna žena koja zarađuje više od proseka te joj se tokom porodiljskog odsustva naknada umanjuje. Država tu slobodu uređuje i suptilnijim načinima od zakona – putem kampanja kao što su bile one „rađaj, ne odgađaj“ i „dosta reči, nek zakmeči“ gde nam govori koja je naša uloga u toj državi i šta mi njoj dugujemo, ili kroz fatalističke izjave zvaničnika da ćemo uskoro nestati, da nas više neće biti, te da moramo da rađamo više dece.

Šta sve nije u redu sa izjavom Slavice Đukić Dejanović o abortusu?

I sad bi ovo moglo da zvuči kao da ipak jesu u pravu oni kritičari koji kažu da je ključna uloga države.

Oni uglavnom kažu da bi ulogu države trebalo menjati – iznaći neke mere koje će zapravo majkama, pa i očevima, da daju podsticaj za stvaranje porodice. Debata oko tih mera se uglavnom svede na pitanje: ili kratkoročne finansijske injekcije, ili dugoročna novčana davanja. Tu su i pitanja koja kategorija zaslužuje koliko i kome je pomoć više potrebna, ako za sve nemamo jednako.

Odgovori većine političkih aktera na ovakve ekonomske dileme nisu ekonomski, već čisto politički tačnije populistički. Oni će uglavnom poći za odgovorima koji zvuče najubedljivije za birače i deo javnosti čiju podršku traže ili će poći za onim merama koje im je najlakše da sprovedu kako bi brzo i efikasno pokazali svoje rezultate.

Ovakva uloga države, koju su pomenuti kritičari istakli, smešta priču na teren političke borbe u kome oni uzvraćaju „udarac“ ministru, ukazujući na njegov deo odgovornosti kao predstavnika države koji ima dovoljno poluga da donosi konkretne odluke koje će služiti (ne)rešavanju problema zvanog natalitet.

Problem na koji smo skoro i zaboravili u pokušaju nadmudrivanja između vlasti i njenih kritičara.

Šta možemo da naučimo od uspešnih u borbi protiv smanjenja populacije?

Ima li opozicija rešenje za pitanja nataliteta?

A šta ti kritičari nude kao alternativu za jednog Dmitrovića i njegove već prokazane konzervativne stavove?

Skoro sve političke opcije u Srbiji u svojim programima dotakle su se demografskih politika, politika povećanja nataliteta, pitanja migracija i mera pomoći porodici. Ali nijedna od njih ne nudi ništa revolucionarno novo ili drugačije od onoga što aktuelna vlast radi. Razlike su samo u načinu preraspodele pomoći.

Jedine koje u svojim programima ne „zasipaju“ roditelje novcem i različitim oblastima pomoći su Nova stranka, Pokret slobodnih građana, kao i Stranka slobode i pravde koja u svom programu od pronatalitetnih mera navodi samo da treba obezbediti „posebnu zaštitu za trudnice i porodilje“, kao i „finansiranje više pokušaja vantelesne oplodnje od strane države“.

Za razliku od njih, Demokratska stranka predlaže konkretnije mere podsticaja nataliteta kroz odeljak programa o socijalnoj zaštiti. Oni obećavaju „održivu podršku“ porodicama sa troje i više dece, punu platu za roditelje na bolovanju zbog dece, isplatu roditeljskog dodatka tokom 12 meseci umesto jednokratno, novčanu pomoć za nezaposlene majke i specijalne programe obdaništa za roditelje koji rade povremeno.

Narodna stranka u svom programu na više mesta je naglasila kako se treba baviti negativnim demografskim trendovima i navela da se zalaže za „aktivnu populacionu politiku“ koja podrazumeva „veću pomoć porodici, naročito majkama“. Oni iznose koncept proglašenja „Decenije porodice“ i sprovođenje desetogodišnjeg plana finansijskih i nefinansijskih mera povećanja nataliteta u Srbiji. Jedna od ključnih mera za njih bi bila osnivanje Fonda za razvoj porodice, iz kojeg bi se sredstva izdvajala samo za roditelje troje i više dece, samohrane ili roditelje dece sa invaliditetom. Takođe predlažu povećanje postojećih finansijskih mera pomoći roditeljima i zaštitu zaposlenih majki od diskriminacije.

Pokret Dveri zasnovao je čitavu novu platformu na „porodičnim vrednostima“ i različitim oblicima pomoći i podsticaja za porodice sa decom. Ukratko, ti podsticaji svedu se na različita finansijska izdvajanja iz budžeta države, odnosno poreskih obveznika. Njima se vrši, kako pozitivna diskriminacija – porodica ka kojima je pomoć usmerena, tako i ona klasična, negativna diskiriminacija – jer se od zajedničkog novca, koji svi dajemo kroz poreze, izdvaja samo za neke – one sa decom dok oni koji decu nemaju, pa čak ni ne mogu da imaju – ovime ostaju na gubitku.

Nova platforma Dveri – koje su koristi od politike porodičnih vrednosti?

Deca su izbor, vladavina prava i ekonomski razvoj – uslov

Ipak, politički akteri nerado će eksplicitno reći – da je za povećanje nataliteta i sprečavanje izumiranja nacije dovoljno da se stvore ekonomski i društveni uslovi optimalni za život postojećeg stanovništva.

Da li država treba da se bavi populacionom politikom? Anketa

To znači da se zakonima garantuju minimumi vladavine prava, demokratskih procedura, funkcionisanja institucija – što u praksi zapravo izgleda tako da, kada neka majka ima pravo na naknadu radi trudničkog odusustva, ona tu naknadu zaista i dobije dok je na odsustvu i ne čeka u redovima nekoliko meseci da bi joj novac bio isplaćen; ili ukoliko porodilja tuži poslodavca zbog uskraćenja njenih prava, recimo otkaza jer je zatrudnela, ona treba da zna da na sudu efikasno može da dobije zaštitu svojih prava. I takva pravna sigurnost je neophodan korak za ekonomski rast i razvoj a jaka ekonomija omogućava ljudima više izbora – pa i da proširuju porodicu, obezbede sebi i svom potomstvu bolji životni standard.

U takvom društvu, stanovništvo ne bi imalo potrebe da se iseljava – dakle manje imigracija, i imalo bi uslove da rađa decu i odgaja ih u Srbiji – UKOLIKO ŽELI POTOMSTVO, uz naglasak na važnosti slobode ličnog izbora.

Sve preko toga što se tiče promene demografske slike i priraštaja – nisu uspele ni mnogo bogatije, razvijenije i uspešnije države od naše.

Sledeći, za nas mnogo kompleksniji korak, jeste izgradnja kulture u kojoj niko ne postavlja pitanje zašto neko ima ili nema dece, koliko dece ima, kada će još jedno i daje slične neumesne komentare. Uz to potrebna nam je i izgradnja svesti o ulozi muškaraca u životu moderne porodice – kroz zagovaranje mogućnosti za odlazak očeva na odusustvo sa posla radi nege deteta i ravnopravniju podelu uloga u vaspitanju i odgajanju dece.

autor:Aleksandra Popović

izvor:talas.rs