Šta može Srbija u Trećem svetskom ratu

Dekomunizacija i denacifikacija bivše Jugoslavije

Piše: Aleksandar Šargić

U susret kraju Trećeg svetskog rata, nas Srbe treba da zanima isključivo naša pozicija, odnosno mogućnost da izgubimo što manje, a dobijemo što više. Nema nikakve sumnje da 90% Srba i Srpkinja podržava Rusiju i to, ne samo zbog srodstva naših naroda, već i zbog činjenice da ruska strana zastupa neuporedivo pravednije pozicije od NATO-a koji je pravi inspirator događaja u Ukrajini. Međutim, ovog puta, Srbija ne sme ostati zatočenik emocija, a još manje postati moneta za potkusurivanje između velikih sila.

Da budem potpuno precizan i otvoren, postoji određena mogućnost da se zapadna strana namiri preko naših leđa. Rusima pola Ukrajine, a Zapadu Kosovo i Metohija u NATO, uz slamanje Republike Srpske i dodatni pritisak na Srbiju da sve to svojim potpisom overi!!! Mislim da ovaj užasan scenario nije previše realan ali nije ni nemoguć. Upravo zato, trenutna pozicija vlasti u Srbiji je relativno dobro izbalansirana. Čak i posle glasanja za Rezoluciju kojom se formalno osuđuje ruska vojna intervencija osnova pozicija Srbije nije narušena. Ne uvodimo sankcije Rusiji, a formalno priznajemo teritorijalni integritet Ukrajine. Njega formalno priznaje i Rusija u nekim svojim izjavama iako je svima jasno da Ukrajina kakvu smo do juče poznavali više neće postojati. Oni su svoj suverenitet i teritorijalni integritet izgubili onog momenta kad su odlučili da krenu u NATO, ne hajući za činjenicu da se nalaze na granicama Rusije i na teritoriji koja predstavlja istorijsku kolevku ruskog naroda. Izgubili su je i terorom nad ruskim stanovništvom Donbasa i drugih regija istoka i juga države. Upravo se tu može povući bitna paralela sa komuno-nacističkim režimom u Crnoj Gori, o čemu ću pisati u narednim redovima. Upravo takvu sliku poslali su Srbi iz Nikšića porukama ispisanim na zastavama. Srbi u Crnoj Gori su u skoro identičnoj situaciji kao Rusi u Ukrajini. Dobri su i poželjni samo ako se ne izjašnjavaju kao Srbi.

Paralelizam onoga što se dešava na relaciji Rusija – Ukrajina sa onim što se dešava nama Srbima jest nešto o čemu vlast u Beogradu ne sme da izgovori ni reč. Baš zbog toga, u ovom trenutku moraju da progovore intelektualci, pogotovu oni koji pripadaju humanističkim naukama: istoričari, filolozi, politikolozi…

Pre svega, Srbiji su komunističkim pučem, bez ikakve legalne odluke državnih organa preuzete teritorije koje je unela u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca. Srbija je unela teritoriju današnje Severne Makedonije, Crne Gore, Baranju, kao i delove Bosne i Hercegovine koji su proglasili direktno prisajedinjenje Srbiji, nakon Prvog svetskog rata. Najočitija stvar je sa Severnom Makedonijom koju su još 1912. godine Osmanske vlasti vratile Srbiji nakon njene pobede i oslobođenja u Prvom balkanskom ratu. Država Severna Makedonija je produkt Komunističke partije Jugoslavije, a njene granice nikada nisu utvrđene već su povučene proizvoljno od strane pojedinaca kojima se ni ime ne zna. Ne postavlja se ovde pitanje nacionalnog izjašnjavanja Makedonaca već pitanje državnog i imovinskog prava. Tamošnjem stanovništvu je bilo zabranjeno da se izjašnjava srpski a velikom broju stanovnika koji su proterani tokom Drugog svetskog rata onemogućen je povratak. Najvećem broju ljudi nasilno je promenjeno prezime o čemu postoje zapisi u vidu grobova ali i službenih listova u kojima se nalaze formulari za promenu prezimena. No, kao što sam rekao, ovde su uopšte ne postavlja pitanje nacionalnog izjašnjavanja današnjih Makedonaca već imovinsko-državnih prava Srbije kojoj je otete teritorija i imovina. Ne može se komunistička otimačina teritorije i imovine legalizovati nikakvim priznanjem države Severne Makedonije od strane bilo kog stranog ili domaćeg faktora. Postoje međunarodni dokumenti ali i domaći podaci o ulaganjima i investicijama Srbije kao države u današnji skopljanski provizorijum i kvazi-državu. S obzirom na sve te okolnosti, Srbija mora da traži adekvatnu nadoknadu za ono što joj je oduzeto. To ne mora nužno biti teritorija, ali mogu biti specijalna prava na manastire, puteve i druga prirodna i istorijska bogatstva, uz posebna prava za sve one koji se izjašnjavaju kao Srbi.

Da stvar bude gora, Severna Makedonija i Crna Gora direktno narušavaju teritorijalni integritet Srbije priznavanjem nezavisnosti srpske pokrajine Kosovo i Metohija. To znači da Srbija ničim nije obavezana da poštuje njihovu celovitost i suverenitet Severne Makedonije i Crne Gore. Kada je u pitanju Crna Gora, postoji dodatni razlog da se ovo pitanje stavi na sto „nove Jalte“ jer u Crnoj Gori, uprkos svim pritiscima i komuno-nacističkoj segregaciji, i dalje većinski žive Srbi. To znamo po jezičkom popisu, pogotovu onom iz 2003. gde se čak 63% stanovnika izjasnilo da govori srpskim jezikom. Kasnije je, pod pritiscima, taj broj pao na oko 43% ali je i kao takav najbrojniji u ovoj državi. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da naša država danas ima veliki problem jer nema izlazak na more pa određeni brodovi koji dopremaju energente ne mogu da nam isporuče robu direktno. Mi imamo samo Dunav, a određeni brodovi u njega ne mogu da uđu. Srbija, prema međunarodnim ugovorima, ima izlaz na more i to je današnja crnogorska obala. Nju je Srbija kao pravno lice unela u zajedničku državu. Srbiju su velike sile udaljile iz Drača gde je njena vojska ušla 1912, a kasnije je zauzet stav da srpski izlaz na more bude današnja crnogorska obala. Na stranu sada činjenica da je i deo južnog Jadrana do Pelješca trebalo da pripadne Srbiji u skladu sa namerama Vudro Vilsona. Ovde ipak ne baratamo namerama, niti se pozivamo na nešto što smo izgubili očajnim potezima prestolonaslednika Aleksandar Karađorđevića. Mi ovde postavljamo pitanje već ostvarenih državnih i imovinskih prava za koje je Srbija u više ratova platila nepojmljivo visoku cenu u ljudskim životima. U svakom ratu ginula je skoro trećina stanovništva a jedno od ključnih dostignuća – povratak srpskog pomorja, Srbiji je oteto komunističkim bezakonjem.

Kao što se sva oteta imovina pojedinaca od strane komunista vraća i mora vratiti, tako se mora vratiti ili namiriti drugim sredstvima oteta teritorija Srbije. Što se Crne Gore tiče, ona je kršenjem vojne neutralnosti i kršenjem teritorijalnog integriteta Srbije, kao i ugnjetavanjem Srba kao svog većinskog stanovništva, izgubila pravo da se poziva na suverenitet i teritorijalni integritet. Srbi u Crnoj Gori treba da proglase savez lokalnih samouprava koje su pod njihovom kontrolom, te da u skladu sa novonastalom situacijom proglase vojnu neutralnost svoje samouprave. U daljem razvoju političke geostrateške situacije, Srbija mora da učini sve da ove teritorije vrati sebi jer one su, bez ikakve sumnje, od 530.godine nove ere bile deo srpske države. Ovaj kontinuitet narušen je za vreme Osmanskog carstva da bi ga kasnije obnovila dinastija Petrovića koja je Crnu Goru definisala kao državu srpskog naroda. Srpska država je tokom čitavog svog postojanja nosila naziv „Srpske zemlje i pomorske“. Srbija je oduvek imala izlaz na more, a sada joj je taj izlaz potrebniji nego ikada. Ne zbog ikakvih romantičarskih fantazija ili maštarenja o velikoj teritoriji, već zbog elementarnog opstanka.

Ovde posebno moramo podvući cinizam i neljudsko ponašanje smenjenog lažnog borca za svetinje Zdravka Krivokapića i njegovog doglavnika smenjenog ministra Jakova Milatovića. Oni su, iako u ostavci, dali sve od sebe da se, i službeno i lično oglase, pridružujući se sankcijama uvedenim Rusiji. Crna Gora je, uprkos činjenici da je protivpravno uvučena u NATO bez referenduma, i uprkod protivljenju 85% stanovništva, odmah ustala protiv Rusije sprovodeći u delo otvorena neprijateljstva protiv nje. Milatović je svojim selfijima sa Borisom Džonsonom i isticanjem zastave takozvanog Kosova na svom Tviter profilu jasno prikazao da čak i kada se nalazi u statusu smenjenog ministra ima želju, nameru i obavezu da narušava teritorijalni integritet Srbije. Isto je učinio i lažni branitelj svetinja Crnogorac Krivokapić slikajući se sa Aljbinom Kurtijem iskeženo se smejući, presrećan valjda što dobija podršku Britanije za nove podvale srpskom narodu koje planira sa novom političkom organizacijom. A ćuti danas i Marko Milačić lider takozvane Prave Crne Gore, veliki rusofil i borac za svetinje, čovek koji nije vadio Rusiju i Putina iz usta.

E pa premudra gospodo, kao što je za vas Pećka patrijaršija deo nezavisnog Kosova, za nas su Herceg Novi, Budva, Nikšić, Šavnik, Berane, Mojkovac, Bjelo Polje i Pljevlja Srbija. Stara Hercegovina Svetog Save dedovina i brda Kuča, Bjelopavlića i Vasojevića koja nikada montenegrinska Crna Gora nisu ni bila. I kao što su za skopsku NATO kvazi-državu, takozvanu Severnu Makedoniju, Dečani i Gračanica šiptarska država, tako su za nas Kumanovo i Skopska Crna Gora Srbija. Mi imamo vlasničke listove za sve, pa ćemo se lako dogovoriti na sudu.

Ali kakva je realna pozicija Srbije danas? Da li je Srbija kadra da uopšte postavi ovakva pitanja? Šta su naše realne pozicije?

U odnosu na druge države Balkana, Srbija danas ne zaostaje vojno. Stanje njene vojne tehnike i naoružanja je znatno bolje nego pre 10 godina. Međutim, Srbija je isprepletana mrežom NATO kancelarija, što znači i obaveštajaca, te je veliko pitanje da li je realna moć odlučivanja u našim državnim rukama. Čak i da uzmemo da ovaj aspekt problema izgleda onako kako bismo želeli, postoji mnogo veći. To je zavisnost od stranih ekonomija, pre svega država EU. Predsednik Vučić odabrao je da produži Dinkićevu ekonomiju destrukcije na način da je razvoj države stavio u ruke stranih firmi. Čašćavao ih je besplatnim zemljištem, ogromnim subvencijama, a one zapravo nisu donele nove tehnologije, već su došle da rabe jeftinu radnu snagu. Naš ljudski, zanatski i naučni kvalitet se sve više iseljavao u Nemačku i Austriju te smo danas i na taj način zavisni od ovih dveju neprijateljskih zemalja.

Ključni problem Srbije jeste uništena domaća poljoprivreda koja je, pored intelekta, najveći razvojni potencijal Srbije. Kada kažemo poljoprivreda, onda mislimo ne samo na prosti uzgoj stoke ili biljaka, već pre svega na prerađivačku proizvodnju. Predsednik Vučić je izložio Srbiju nekontrolisanom uvozu dok su domaći poljoprivrednici satrti nedostatkom sigurnosti, napadima organizovanih nakupačkih kartela i previsokim cenama đubriva i goriva. Da bi Srbija pristupila povrtaku svojih državnih i imovinskih prava, ona prvo mora biti nezavisna u oblasti ishrane i energenata. Ako uzmemo u obzir da neke energente svakako moramo uvoziti, hranu apsolutno ne bismo morali. No, postavlja se pitanje o kakvoj mi nezavisnosti u oblasti hrane i energenata možemo govoriti ako nam se upravo ovih dana u Vladi Srbije otvara kancelarija Klausa Švaba, glavnog ideologa i inspiratora Velikog Reseta. O kakvoj nezavisnosti možemo govoriti ako je pokradenim referendumom sudstvo predato u ruke NVO i moćnih pojedinaca.

Hrana i energenti ključne su teme Velikog Reseta. A Veliki Reset je zapravo ime Trećeg svetskog rata koji nije počeo ruskom specijalnom operacijom u Ukrajini, već njome ulazi u završnu fazu. I Marija Zaharova, predstavnica ruske Vlade, izjavila je da ovo nije početak već kraj rata. Ovaj rat je počeo puštanjem virusa iz laboratorije. Ko igra kakvu ulogu u tekućem svetskom ratu saznavaćemo tek kasnije u istoriji, baš kao što se tek mnogo decenija nakon Drugog svetskog rata saznavala prava pozadina ratnih događaja. U prethodnom autorskom tekstu, ja sam već napomenuo da se ovde uloga apsolutno svih strana u sukobu mora dovesti u sumnju. No, to nije razlog da Srbija svoje legitimne interese ne stavi na sto. Mi ne smemo biti žrtve jalovih intelktualaca. Jedni će zbog komfora i političke korektnosti prećutati mogućnosti koje možda stoje pred našim narodom i državom. Drugi će se gubiti u romantičnom pogledu na Rusiju, navijanju za nju i čekanju da nam Putin čudotvorac na tanjiru prinese darove. To se neće desiti. Naprotiv, može nam se ponovo kao i ranije u istoriji dogoditi da Bugari i Hrvati kao dokazani neprijatelji Rusije ponovo zadobiju nagradu za svoj prelazak na drugu stranu a da Srbija ostane kratkih rukava. Setimo se da su hrvatske ustaše, nakon zarobljavanja na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu, kasnije od Sovjeta dobijale komunističke uniforme. Preobučene partizanske ustaše do skora su imale svoje ulice po Srbiji. Jedna od njih i u mom rodnom gradu Kruševcu: ulica Mirka Mesića.

Hrvatski predsednik Zoran Milanović, etnički Srbin a politički Hrvat, ogradio se od NATO-a i približio Rusiji. Hrvati će i ovoga puta pokušati da sede na dve stolice iako su uveli sankcije i poslali stotine ustaških dobrovoljaca u Ukrajinu. Prvog marta 2022. u Mariupolju se vijorila i hrvatska zastava. Doneli su je hrvatski dobrovoljci koji su došli u pomoć svojoj banderovskoj nacističkoj braći u Ukrajini. Srbija mora da učini sve da svoje ogromne žrtve koje je podnela čuvajući leđa Rusiji od 1990. godine do danas naplati onako kako dolikuje. Da naplatimo tako što će nam biti vraćeno naše. Zapravo, makar nužan deo onoga što je naše: Kosovo i Metohija i izlaz na more. Rusija nije u srpskoj istoriji imala tako pozitivnu ulogu kako veći deo Srba želi da veruje. Mi želimo da verujemo da je došlo vreme da se ove greške isprave. Srbija je i danas jedina zemlja u Evropi, pored Belorusije, koja drži leđa Rusiji. Ubijani, razbijani, lomljeni i uništavani od strane zapadnih sila, Srbi su usporavali prodor NATO-a ka njoj. Čak i danas Srbija i Srbi otvoreno podržavaju Rusiju. Vreme je da se ispravi makar deo nepravde koja je stvorena ruskim projektom Bugarske egzarhije, Velike Bugarske, projektima makedonske i crnogorske nacije, ruskom ulogom u otcepljenju Crne Gore i sličnim nemilim istorijskim događajima. To će u velikom delu zavisiti i od smislenosti, čvrstine i hrabrosti srpske inteligencije da na srpsko pitanje gleda kao na pitanje koje proističe iz prava svojine, a ne iz romantičarskog pogleda na prošlost, sadašnjost i budućnost. Nama nisu potrebni nikakvi slovenski i kvazi-jugoslovenski savezi. Nama treba jasan dogovor sa Rusijom ali i drugim državama poput Mađarske koja je praktično proglasila vojnu neutralnost odbijajući da preko njene teritorije prolazi naoružanje namenjeno Ukrajincima.

https://sedmasila.rs/