Sada je već svima jasno da je u sitne sate 27. decembra 2019. hiperautoritarni režim u Crnoj Gori prešao Rubikon. Poslednjih 20 godina Crna Gora se ustrojavala kao antisrpska država. Brojni potezi koje je ta vlast vukla, počev od diskriminacije pravoslavnih Srba, predreferendumske kampanje koja je u mnogome poprimala obrise fašizma, referendum sproveden pod veoma sumnjivim okolnostima, priznanje nezavisnosti Kosova*, pristupanje NATO bez prethodnog referenduma, i mnogi drugi potezi ipak nisu bili dovoljni da pokrenu narod, istorijskim okolnostima naviknut da trpi, na pobunu.
Ipak, izglasavanje Zakona o slobodi vjeroispovjesti, čiji se krajnji čin odigrao u nečuvenim okolnostima, uz hapšenje narodnih predstavnika u Skupštini Crne Gore prelio je čašu. Režim pored svih dugogodišnjih antisrpskih aktivnosti ovako daleko, ipak, nije smeo da ide. Nije smeo da povredi samu suštinu srpskog bića, pa i dinarskog mentaliteta. Kada bismo danas pitali trodecenijskog diktatora Crne Gore, Mila Đukanovića, koja mu je najveća želja u životu, kladim se da bi poželeo da se vrati u 26. decembar 2019. Ali, vreme i pasta za zube se ne vraćaju.
Ostaje nejasno kako je jedan političar koji apsolutno vlada crnogorskim, a neko bi rekao i ne samo crnogorskim prostorom, dopustio sebi da napravi takvu grešku. Pa sve i da je trpeo pritiske cent(a)ra moći, nije smeo da prenebregne mentalitet svojih sugrađana, rođaka, protivnika…. Ali verovatno, lebdeći između neba i zemlje, Majamija i Tirane, opijen apsolutnom vlašću i gospodarenjem životom i smrti, odmetnuo se od svog naroda, zaboravio na njega, a i na način na koji je došao na vlast na krilima nezadovoljstva tog istog naroda.
Sada je to nezadovoljstvo usmereno ka njemu. Da zlo po njega bude gore, moderator protesta protiv njega nisu nikakvi politički krugovi (sa kojima bi se eventualno moglo pregovarati i cenjkati), nego Crkva. Crkva nema „pregovarački prostor“ – ili si uz Boga ili protiv Njega.
Crkva ima i veliki međunarodni ugled. Ni to se ne sme zaboraviti. To što je trenutno deo klira SPC relativno suzdržan po pitanju protesta u Crnoj Gori, kao uostalom i politički establišment u Srbiji, ne znači da se u jednom trenutku kada budu stavljeni pred izbor neće jasno staviti u službu svog naroda u Crnoj Gori.
Ako idemo dalje, Vaseljenski patrijarh i rimski papa jasno su stali na stranu MCP SPC u ovom sporu. Konačno, ali ne i najmanje važno, Crna Gora je vekovima bila stavka u budžetu carske Rusije, sve do sloma 1917. godine. Da li će Rusija mirno gledati da ono u šta je i duhovno i materijalno ulagala, razvlače kojekakvi šibicari? Ne verujem. Da li će Zapad, radi Mila da „čačka rusku mečku“? To tek ne verujem.
Suočen sa ozbiljnim unutrašnjim problemima i sa gubljenjem bezrezervne podrške EU birokratije, sadašnje administracije SAD i drugih moćnika, Milo Đukanović je svestan da mu je došao kraj. Tridesetogodišnje neprikosnoveno vladanje Crnom Gorom broji poslednje dane.
Koliko će taj pad trajati, to ne možemo da znamo u ovom trenutku, ali je on neizbežan. Crkva, koja mudro vodi proteste protiv ovog „zakona“ odabrala je najbolju taktiku: mir i slogu. Organizatorima protesta se ne žuri. Miš je u mišolovci u koju je sam postavio sir. Sad nema žurbe, ali ni opuštanja.
Đukanović sebi može da produži vek trajanja, na primer tako što će Ustavni sud Crne Gore proglasiti ovaj zakon neustavnim. Ali, kao što to obično biva posrtanje se najčešće završava padom. Naime, Crnu Goru ove godine (najverovatnije oktobra) očekuju izbori. Đukanovićev DPS je u stanju sunovrata. Na sever Crne Gore ne može da računa, kao ni na dobar deo primorja, Kuča, Pipera, Bjelopavlića i drugih krajeva. Čvrsto jezgro mu ostaje Cetinje i eventualno Rožaje i Plav. Sa time se ne može održati na vlasti, a pad diktatora nikad nije mekan. O tome mogu da se pitaju i razmišljaju i drugi vladaoci na ovim prostorima.
Da podnese ostavku, to bi za njega lično, s obzirom na njegove vrlo sumnjive delatnosti bio signal slabosti, što bi njegove „partnere“ iz inostranstva okrenulo protiv njega. A „žestoki momci“ imaju i žestoke metode.
Sve u svemu, Đukanović je na svom političkom kraju. Ali šta nakon njega?
Zatvorenici koji provedu više decenija u zatvoru, izgube želju za slobodom. Naviknu se, i radije bi se vratili u zatvor nego se prilagođavali. Može li Crna Gora nakon tri decenije povratiti svoju slobodu i kako?
Mnogo je štete po crnogorski duh, po srpsko jedinstvo i po celokupni državno-pravni i socioekonomski položaj Crne Gore naneto u protekle tri decenije. Može li se ta šteta popraviti, ili drugim rečima: može li onaj ko nasledi Mila ispraviti istorijske greške koje je Đukanović napravio, a protivno volji većinske Crne Gore?
Sve je moguće, ali u kom vremenskom periodu i sa kakvim izazovima. E tu se onaj koji nasledi ove izazove mora dobro pripremiti. Neće imati mnogo razloga za slavlje. Preispitivanje priznanja Kosova*, ulaska u NATO, brojnih bilateralnih sporazuma na štetu većinske Crne Gore (naročito sa Albanijom), ekonomski sistem koji sa principa „privatne države“ mora da se ustroji na principima ozbiljne države, demografija… samo su neki od brojnih izazova. Ukoliko Crna Gora želi da opstane kao država, ona se sa tim izazovima mora ozbiljno uhvatiti u koštac u jednoj dugoročnoj i upornoj borbi.
Crna Gora je istorijska država. Nesumnjivo će za svoj oporavak i vidanje rana dobiti i pomoć sa strane. Od Srbije sigurno, a ako ne sa Zapada, Bože moj, ima i drugih strana sveta.
