Kad na sve te godišnjice i datume pomislim – prosto ne znam da li su teži pogromi pod našim „prijateljima“ – ili ovi naši hvalospevi njima?! Ipak mi se nekako čini da lakše podnosim muku u kojoj imam samopoštovanja, od „dobrobiti“ u kojoj se gadim sebe!
Ne znam ima li koji mesec u godini, kao što je mart, a da je puniji događajima koji su se Srbima u istoriju upisali, ili mi se to samo tako čini, jer mu datume, pune istorije, češljamo iz dana u dan! I to, ne ulazeći u neku dubinu, samo ove svežije od poslednje dve-tri decenije! Teško je i nabrojat’, a trebalo je to i živeti! I, nisu to događaji koji su bili i prošli – oni imaju produženo trajanje – ni kraja, ni ishoda im se ne nazire!
Evo, da krenem od samog početka tog meseca – 1. marta (’92.) kada je kriminalac Ramiz Delalić Ćelo, kasnije komandant vojske i uzdanica Alije Izetbegovića, pucao usred Sarajeva na srpske svatove i ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića. Ovo je događaj za koji bi se moglo reći – tako je počelo! Kad i kako će se tamo završiti, još se ne zna!
Jedan od datuma u kojem su – zavedeni Srbi dali sve od sebe u borbi protiv sebe – predvođeni Vukom Draškovićem – je 9. mart (’91.)! Evo su nam ga i sada na tu godišnjicu dovodili da nam preko ekrana uživo ispriča „istinu“ i predstavi svoju žrtvu za „dobro“ srpstva! Ne znam ima li iko među Srbima (onim koji su Srbi), koji u Vukovo srpstvo veruje i koji se sebe ne stidi, ako mu je verovao?! Ali – udar Vukovim „patriotizmom“ na Srbe, mada u tragovima, još je tu?!
Šiptari su – 17. marta (2004.) – pod budnim okom i posebnim zadovoljstvom međunarodnih snaga – izvršili onaj strašni pogrom nad Srbima KosMeta, njihovim životima, imovinom, kulturnom baštinom i blagom! Nije to bio ni početak, ni kraj – niti mu se kraja zna?!
A tek – 24. mart ’99. – kada je NATO, što je zajedničko ime za EUropu na čelu sa Amerikom – bombama udario na Srbiju da je „ubije“, a Kosovo i Metohiju nam otme! Ta silina njihovog zlodela nad nama – ništa je pri silini našeg zaklinjanja da ćemo, ma koliko nas ubijali i ponižavali – večno ostati na EUropejskom putu i večno im biti zahvalni i svaki im dan, po ceo dan, pevati panagirike, jer – da nam „njih nije“ – mi bi, kunemo se „od gladi pocrkali“?!
Kad na sve ovo pomislim – prosto ne znam da li su bile teže one bombe „prijatelja“ – ili ovi naši hvalospevi njima?! Ipak mi se nekako čini da lakše podnosim muku u kojoj imam samopoštovanja, od „dobrobiti“ u kojoj se gadim sebe!
A, ima tu još jedan datum koji se sastoji „od dva“ i ništa tako upečatljivo kao „ta dva“, ne objašnjava pod čijom okupacijom se Srbija trenutno nalazi! I ništa tako ne otvara oči (onome ko oči ima) kao kada „ta dva“ datuma dođu – dan ubistva Slobodana Miloševića u Hagu – 11. marta, i atentat na Zorana Đinđića – 12. marta, u Beogradu!
Tog ovogodišnjeg hvalospeva Đinđiću – koji je počeo od 11. marta – sa svih ekrana i medija, tih, već unapred, specijalno pripremljenih i snimljenih „dokumentarnih“ filmova, tih uživo emisija posvećenih njegovome veličanju, te istine o njegovoj ulozi, tih epiteta o njemu patrioti, tog njegovog gibenija za Kosovo i Metohiju, te žrtve za srpstvo i Srbiju, tih sagovornika iz Đinđićevog okruženja o njegovoj dobrobiti za otadžbinu – a svi profitirali i dobro udomljeni i u sadašnjoj našoj današnjici?!
Ni u vremena onih najjačih udara, direktno u mozak naroda ’90-ih, kojima su konstruktori – te prve u Evropi obojene revolucije, na čijem čelu je bio Đinđić – jurišali na Srbiju, čini mi se nije bilo s toliko snage! Čak je državna RTS, u glavnom Dnevniku, na dan ubistva Miloševića sastavila „informaciju“ o žrtvi i hvalospev Đinđiću, koji je „na sutrašnji dan“ ubijen, kako bi na samom kraju „informacije“, usput, pomenula da je „na današnji dan“ ubijen Milošević u Hagu?!
Da nisam živela sva ta vremena – i mene bi ubedili?! Ali, ne ubeđuju oni mene – oni ubeđuju nove i nove generacije, koje ne znaju to vreme, pa će ga zato „znati“ onako kako su im majstori „u lekcijama“ servirali?! E, to je znak da oni ne odustaju!
Ovo ne pominjem zbog „novinarskog“ profesionalizma tih kreatora i njihove neutralnosti pred istinom, tu je, valjda, sve jasno. Ovo je moj strah od naše spoznaje da shvatimo s kojom smo snagom i odlučnošću Zapada trenutno suočeni! Da otvorimo oči i sagledamo istinu da se neprijatelj ponovo povrnuo na nas – i to svom snagom sopstvene podmuklosti – koja je, naravno, podmazana i neophodnim evrićima za kupovinu opskurnih izvršilaca instaliranog medijskog sistema u Srbiji i – ne samo njih! Pri tome ovaj put su nalagodavci znalački izbegavali greške koje su u prošlosti pravili, i – za tu „ispravku“ postali bliži – konačnoj pobedi nad Srbima!
Ima tu još dana i datuma u martu koji su se kandidovali i koji bi nam mogli „zapljunuti“ istoriju! Pred nama je i – 18. mart (’23.) u Ohridu, gde će predsednik Srbije Aleksandar Vučić – opet sa okupacionim šiptarskim premijerom Aljbinom Kurtijem – razgovarati o tome – čiji je naš KosMet?! To će da nadgleda – očekujući potpis Vučića – ne samo Lajčak, EUropejac gurnut u svaku srpsku čorbu, nego će nadgledanje biti pojačano i šefom diplomatije EUrope Žozepom Boreljom?! Sad, mi možemo da stavimo potpis na ceo taj Francusko-nemački ultimatum, a možemo i da ga stavljamo u fazama – deo po deo – ne žuri se njima! Kako god – strah me je da nam i 18. ne postane jedan od istorijskih u martu?!
Natuknuli su da će još jedan biti isto u martu, ali tamo kod njih – u EUropi! Jer – imaju cilj, znaju šta hoće i to što hoće, hoće što pre! A, nas Srbe je tu zapalo samo da imamo – strah od “olovke“ nad KosMetom – i ništa više?!
Tu je i – 6. mart (’23.), koji još nije, ali ne da bi nam mogao, nego bi – baš mogao – biti istorijski?! I ovaj nam se – posredno, a direktno – odnosi na KosMet i – ne samo na KosMet?! Ministar „junak“ u Vladi Srbije Rade Basta nam je tog dana predlažio da uvedemo sankcije Rusiji?! Ova ljudska gromada zabrinuta za sudbinu Srbije kaže: „Stojim uz predsednika Srbije Aleksandra Vučića u odbrani državnih i nacionalnih interesa… Za mene, kao ministra privrede, jedino je važno da se nastavi ekonomski prosperitet zemlje…“?! Ma, bravo ljudino?! Samo kad si ti nama, takav, zadužen za naše blagostanje, za nas, brate, nema brige?!
Sad, na stranu kratkovidost ili dalekovidost – u kom pravcu svet ide i kako će se posle ovoga posložiti nove karte, ali – istorijski raskid sa jedinim istorijskim zaštitnikom – e, to bi nam tek bio datum nad datumima koji bi dominirao nad svim datumima?! Ništa kao to ne bi tako uspešno obeležilo naš pad bez zaštite pred vekovnim neprijateljima! Koje bi to tek bilo njihovo naslađivanje, nad – lakom i konačnom pobedom – nad nama!
U prilog ovome, imamo još jedan datum – 21. mart (’23.), kada će EUropejski parlament, taj „hram demokratije“, na predlog hrvatske parlamentarke Željane Zovko, biti domaćin Konferencije o veličanju lika – i dela – genocidaša Alojzija Stepinca, Pavelićevog kardinala u ustaškoj eN-De-Ha-ziji?! Konferencija je nazvana „Blaženi Alojzije Stepinac – svedočanstvo vere, ustrajnosti i nade“?! Bravo?! Ne da je bio „ustrajan“ nego je pod njegovim blagoslovom – samo u Jasenovcu poklano 500.000 Srba!
Nije ovo prvi panagirik Stepincu u Evropskom parlamentu! Još 2016. organizovali su mu tamo i veličajuću izložbu?! I misu isto pre neku godinu?! Tako da nije da nam je nepoznato odredište na kraju ovoga EUropejskog puta „koji nam nema alternative“ i za koji smo spremni sve da damo i svega da se odreknemo?!
I sad – na povampireni nacizam kojim su zapadnjaci preko nesrećne Ukrajine udarili i na Rusiju – Putin odapeo strele! Pa, ne možeš tako, retrogradni prijatelju – nacizam je u trendu?! Što ne ide – ne ide?! Odmah da kažem da je normalno i da – „napredni“ srpski ministri – nama, zaostalim Srbima, otvaraju oči u ovakvim složenim situacijama?! Ko, ako ne takvi da „neznavenome“ narodu pokažu šta su naši prioriteti i – kome da udarimo sankcije, a kome rukoljub?!
Međutim, nije meni ovde, kod ovih „naših“ i novinara i ministara, kraj! Nije u ovim oblastima ništa ni jednostavno ni lako čitljivo! Tu su, najmanje, dve varijante.
Jer, ako to oni rade u „sopstvenoj“ režiji, bez uticaja vlasti u Srbiji – teško li ga Srbiji – razvlašćenoj nad samom sobom! Ali, ako se to pod kontrolom i blagoslovom vlasti radi – tek onda ga – teško Srbiji!
autor:Milijana Baletić
