Nakon duže pauze uslovljene političkom krizom nastalom usled, po mnogim parametrima, nelegalnih i nelegitimnih izbora u šiptarskoj paradržavi „Kosovo“, nastavljaju se „pregovori“ srpske i albanske strane u okviru tzv. Briselskog procesa, u kome Vlada Srbije učestvuje uprkos njegovoj jasnoj antisrpskoj platformi. Nastala vremenska distanca donela je značajne promene, počev od personalnih do geopolitičkih, koje bi mogle imati uticaj na dalji tok predstojećih razgovora, posebno ako bi srpska strana pokazala minimum namere da stvarno zaštiti državne i nacionalne interese, a ne kao do sada da bude statista u jeftinoj političkoj predstavi sa poznatim krajem. Otuda će svakako biti zanimljivo ukazati na najznačajnije od njih, bez obzira što se u ovom trenutku čini da srpski vlastodršci nemaju nameru da menjaju ni smer ni brzinu kretanja koje vodi ka punom priznanju kosovske državnosti.
Ono što prvo upada u oči svakako su personalne promene učesnika u tzv. Briselskom procesu, budući da niko od aktera koji su ga započeli neće biti sada na sceni. Evidentno ucenjivanog Dačića, kompromitovanog Tačija i neinventivnu Ketrin Ešton zameniće sve potrošeniji Vučić, politički nestabilni Mustafa i dokazivanja željna Federika Mogerini. I bez obzira što su zapadni scenografi briselske predstave svakom od njih odredili mesto i ulogu, ne treba podceniti značaj koji mogu imati njihovi lični motivi, trenutne pozicije i političke ambicije. Aleksandar Vučić imaće u Briselu težak zadatak da zadovolji apetite nezajžljivog Zapada a da potuno ne razruši pažljivo zidani rejting, Isa Mustafa će tražiti šansu da se u očima birača iskupi za političko prostituisanje sa Tačijem, a Federika Mogerini prve evropske političke poene kod stvarnih gospodara evro-atlantskog carstva.
Na tok nastavka briselskog dijaloga svakako će uticati i geo-strateške pozicije njegovih aktera (EU, Srbija i Kosovo), a one su bitno drugačije nego u trenutku otpočinjanja pregovora, pa i potpisivanja samog Briselskog Sporazuma.
Pozicije EU
Na početku valja odmah istaći da, iako ima formalni mandat da bude medijator u procesu „normalizacije odnosa“ Srbije i Kosova, EU nema stvarnu samostalnost u usmeravanju pregovora već su njene aktivnosti sa jedne strane omeđene tzv. Ahtisarijevim planom, a sa druge super-vizijom SAD, koja se nije libila ne samo da vrši različite vrste pritisaka na aktere, već i da se preko Filipa Rikera najdirektnije uključuje u pojedine faze prvog dela Briselskog procesa kada je to smatrala potrebnim. Nema razloga za očekivanje da će i sada biti drugačije, odnosno da će se Amerika odreći realizacije svojih strateških interesa vezanih za stvaranje šiptarske paradržave, ali ne mogu se ni prenebregnuti evidentne promene u Evropi.
Nakon povratnih efekata ukrajinske krize, tragedije u Parizu i pobede Sirize u Grčkoj Evropa definitivno nije i ne može biti ona koja je započela Briselski proces. Ni politički, ni ekonomski, ni interesno. Primetno udaljavanje stavova Nemačke i Francuske gotovo po svim bitnim stateškim pitanjima, jačanje nacionalnih snaga i partija, kao i sve veća indiferentnost Britanije prema dešavanjima u uniji jasno ukazuju da se u njenom funkcionisanju pojavljuju ozbiljne pukotine koje će dovesti do ozbiljnog preispitivanja nekih započetih projekata, posebno onih oko kojih nije bilo opšte saglasnosti čak ni najuticajnijih zemalja članica. A Kosovo spada upravo u takve.
U tom kontekstu zemlja koja je u Evropi najtvrđi zagovornik kosovske nezavisnosti i pritiska na Srbiju da što pre to overi svojim priznanjem, Nemačka, ima sve više problema da partnere ubedi u opravdanost takvog stava, posebno nakon evidentnih spoljno-političkih promašaja Angele Merkel u Ukrajini i Grčkoj. To srpskoj strani sigurno otvara prostor za bolje tretiranje nacionalnih i državnih interesa, ali je pitanje ima li ko to da iskoristi, budući da Vučićevo klanjanje Nemačkoj poprima obeležja svojevrsne patologije.
Pozicije Kosova
Nakon završetka kosovskih izbora Isa Mustafa, lider Demokratskog saveza Kosova, izjavio je da jedina koaliciona opcija koja za njega i njegovu stranku nije prihvatljiva jesta ona Tačijeva. Nedugo zatim prihvatio je da praktično postane premijer u vladi Hašima Tačija. Ovaj njegov potez nije naišao na odobravanje albanskog biračkog tela, niti intelektualnih krugova u Prištini, pa se Mustafa našao na žestokom udaru javnosti kao čovek koji je pogazio datu reč. Srbima, koje Dačić već treći mandat otvoreno vuče za nos pričajući im u predizbornim kampanjama o Miloševiću i socijalnoj pravdi a nakon izbora o evropskim vrednostima i ispraznosti Kosovskog mita, ovo možda izgleda čudno, ali oni ne poznaju kosovski mentalitet. Većina Šiptara još uvek veruje u datu reč i šiptarski Dačić tamo nema perspektivu. Silina i masovnost skorašnjih demonstracija u Prištini to najbolje pokazuje.
Bez obzira na stvarne motive Mustafinu poziciju dodatno otežava masovno iseljavanje kosovskih Albanaca na Zapad poslednjih nedelja, budući da vešti Kurti uz medijsku pomoć „Kohe Ditore“ Vetona Suroia za ovu, nema sumnje, vešto organizovanu manipulaciju krivi razočaranost naroda Mustafinim potezima.
Mustafin imidž među Albancima nije naročito popravila ni ekspresna smena politički nezrelog Aleksandra Jablanovića, pa on u Brisel dolazi kao čovek koji nema manevarskog prostora za bilo kakve ozbiljnije ustupke. Sve su prilike da će u tome naići na razumevanje Nemačke i SAD, koje će nastaviti otvorene pritiske na Srbiju, ali neće moći ni da prenebregnu činjenicu da Priština do sada nije ispunila ni jednu obavezu preuzetu Briselskim sporazumom, osim stvaranja ustavnog okvira za zajednicu srpskih opština.
Valja ukazati na još jednu činjenicu vezanu za kosovski pregovarački tim. U tehničkom delu razgovora koji će voditi stručni timovi, sada će i kosovski Srbi imati svoje predstavnike. Istina, bilo je njih i ranije, ali tada su nastupali kao pojedinci, a sada nastupaju kao deo vladajuće koalicione političke opcije. Ovo im svakako daje određenu političku težinu bez obzira šta ko mislio o Srbima kojima je Tači prihvatljiv kao koalicioni partner.
Pozicije Srbije
Čak i oni koji još uek veruju da Aleksandar Vučić ima neku viziju i da ono što radi ima neki dublji smisao i cilj sem osim očuvanja gole vlasti moraju priznati da taj cilj sigurno nije očuvanje Kosmeta u sastavu Srbije. Naprotiv. Sve što je Vučić uradio ili nije uradio a trebao je da uradi jasno ukazuje da, iz nekog razloga, on ubrzava zaokruživanje kosovske nezavisnosti u čemu mu zdušno pomažu Dačić i Nikolić (mada je sve očiglednije da bi ovaj poslednji rado izašao iz te priče). Neki (većina) smatraju da je to faustovska obaveza koju je prihvatio kao cenu dovođenja na vlast, drugi (Vulin, Stefanović, Biserko, Kandić i još par njih) smatraju da je to vrhunac njegove političke mudrosti i pragmatizma. Svejedno. U prvom delu Briselskog procesa on je delovao iz senke gurajući Dačića u prvi plan, ali sada je Mefistofeles došao po svoje, pa je Vučić isteran na čistinu, dok oko njega zavijaju vetrovi i pljušte štapovi i šargarepe. Ono što je u tome osnovna nevolja Srbije jeste da taj čovek ima političku moć da promeni Ustav, mada ga, za sada, samo ignoriše. Ono što je dobro je da Vučić radi toliko loše i toliko se brzo politički troši da to u ovom mandatu neće stići da učini.
Dakle, videćemo kako će se Vučić ponašati sada kada postaje direktno odgovoran za realizaciju procesa koji vodi ka zaokruženju kosovske nezavisnosti i kada neće moći da se skriva iza tabloidnog mulja kao u prvom delu briselske sesije. Situaciju mu dodatno otežava reteriranje Nikolića i pojava Vojislava Šešelja koji se sigurno nije slučajno pojavio na političkoj sceni u ovom momentu.
Nema dileme da je Srbija politički nestabilnija nego kada su briselski pregovori otpočeti, ali i da je prema pitanju Kosova anesteziranija u smislu potiskivanja ove teme i „privikavanja“ Srbije da ima važnijih stvari od Kosova u čemu se posebno ističu mediji pod direktnom Vučićevom kontrolom koji su u ovom smislu preuzeli palicu od medija koje plaća Soroš ili su u nemačkom vlasništvu.
Primetno je i da se Vučić sve više okružuje zapadnim savetnicima koji su najdirektnije učestvovali u bombardovanju Srbije i predvodili anti-srpsku propagandu devedesetih. Njegovi srdačni susreti sa direktnim krivcem za bombardovanje Srbije, Tonijem Blerom, koji je oženjen Albankom a i danas je otvoreni lobista kosovske nezavisnosti, kao i angažovanje Alistera Kembela njegovog spin-majstora da edukuje portparole vlade i oblikuje Vučićeve nastupe u javnosti nisu dobar znak pred početak nove runde briselskih razgovora na temu Kosova.
Ali, ako govorimo o znakovima i signalima najgori i najdirektniji nam je poslao sam Vučić. Bez imalo skurpula, kako to ume kada daje intervjue za strane medije, on je prilikom boravka u Davosu, u intervju za švajcarski Blik izrekao rečenicu koja ne ostavlja dilemu: „U ovom trenutku ne možemo da pristanemo na nezavisno Kosovo“ … !!!
Ovo najbolje govori o njegovim razmišljanjima i namerama. Ostaje nam da se nadamo kako trenutak kada bude mogao da „pristane“ na nezavisno Kosovo neće dočekati na mestu premijera.
Dragan Milašinović
