Posebna je tema kakve vrednosti i kakvo društvo stvaramo – da li će novac svakome postati cilj, da li će profit svako stavljati iznad svega. Dakle, da li možemo da postanemo bogati, ali da ne postanemo nehumani, pohlepni, razvratni, bahati, isti kao oni koje kritikujemo
Dve nedelje traje štrajk u FAS-u. Ćuti vlast, ćuti opozicija, ćute ekonomisti i privredna komora, niko ne reaguje što se tiče zahteva radnika, ali i budućnosti fabrike, pošto Fijat nije (bio) najbolje rešenje za Zastavu, i nema nove modele…
Mnogi kritikuju projekat Beograd na vodi, ali niko ne govori šta tu da se gradi ako je ovaj plan loš (a jeste), šta da se uradi sa ovim što je do sada izgrađeno, kako da se izvučemo iz tih ugovora sa najmanjom štetom, kako obezbediti novac za realizaciju…
Kako da se razvija ekonomija i domaća privreda ako dođe do prekida u pregovorima sa Zapadom oko ulaska u EU i pitanja Kosmeta? Ako nećemo da prodamo Kosmet i uđemo u EU, kako da preživimo, kako da se razvijamo, pošto će nas EU i Nato u tom slučaju sabotirati na svakom koraku? Ko od ekonomista i privrednika ima takav plan? Niko. Ko iz opozicije radi na stvaranju takvog plana? Niko.
Kako da dođe do rasta plata i nižih cena – nižih troškova života i poslovanja? Kako da u Srbiji ne radi jeftina radna snaga, a da srpska roba i usluge budu konkurentne na domaćem i svetskom tržištu? Ko od ekonomista i privrednika, posebno iz opozicije, ima plan ili radi na tom planu u ovom trenutku? Niko. Da li se bar osećaju odgovornim? Ko može da izradi i sprovede u delo ekonomski program ako ne ekonomisti? Koliko ekonomista imamo u državi? To ne mogu da urade ni političari koji nisu ekonomisti po struci i nemaju iskustvo u radu u privredi. To je posao za ekonomiste.
Niko neće ozbiljno da se bavi ekonomijom na nivou države – stratešku, planski. Svi bi da žive bolje i imaju veće plate, ali niko neće da uradi nešto povodom toga. Treba pročitati 300 000 strana raznih zakona i propisa, uskladiti sve mere, napisati novih 30 000 strana zakona, propisa…. Svi samo konstatuju probleme. Da bi se rešili problemi, mora da se udari na službe, na tajkune… Slušao sam dve decenije ugledne ekonomiste, privrednike, pravnike, naučnike koji su govorili šta ne valja u našoj ekonomiji, a kada bi govorili šta treba da se radi to nije prelazilo jednu stranu papira. Niko među njima nije rekao „dajte ljudi da sednemo i da napišemo pravi program za ekonomski razvoj Srbije“, da imamo sve od A do Š, i plan A i plan B i plan V.
***
U Srbiji (i u rasejanju) postoje sposobni i pošteni preduzetnici, ali, nemamo ozbiljnu privrednu komoru koja okuplja i štiti domaće preduzetnike i poljoprivrednike, domaća mala i srednja preduzeća, domaća velika preduzeća, domaće male i velike izvoznike, i investitore iz rasejanja. Male preduzetnike ili privatnike niko u Srbiji ne štiti, oni nemaju način da se izbore za svoja prava. U pitanju je veliki broj domaćih preduzetničkih radnji, domaćih malih i srednjih preduzeća, domaćih velikih preduzeća i izvoznika, u kojima radi desetine hiljada radnika i od kojih živi nekoliko stotina hiljada ljudi.
Najbogatiji ljudi su najbolje povezani među sobom, pošteni vlasnici srednjih i malih preduzeća nemaju nijednu organizaciju (tj. privrednu komoru) koja ih okuplja i koja štiti njihove interese. Takođe, ne postoji neki klub privrednika iz rasejanja koji bi štitio svoja ulaganja, zalagao se za stvaranje uslova u matici za ulaganje naših ljudi iz rasejanja. Uvoznički lobi je jači od izvozničkog. Izvoznici nemaju lobi.
Da li su za to, makar malo, krivi i izvoznici i preduzetnici u Srbiji, i privrednici iz rasejanja, koji se nisu organizovali za 27 godina? Ko će to da uradi umesto njih? Oni moraju sami da se organizuju. Kakvi su to privatnici ako čekaju državu da uradi posao umesto njih?
***
Trenutno stanje je sledeće:
Javni dug Srbije je 25 milijardi evra (preko 3 000 milijardi dinara) ili 71,9% BDP-a.
Bruto domaći proizvod (BDP) Srbije je, dakle, nešto preko 30 milijardi evra (oko 4 000 milijardi dinara) godišnje. Ovde ne računamo sivu ekonomiju (dodati oko 30%).
Iz Srbije se izveze roba vredna oko 10 milijardi evra (1 200 milijardi dinara), a uvozi se roba vredna preko 12 milijardi evra godišnje (1 500 milijardi dinara; opet, ne računamo sivu ekonomiju i visoki kriminal na carini).
Budžet Vlade Srbije je oko 8 milijardi evra (1 000 milijardi dinara) godišnje. Rashodi su veći od prihoda. Najveći deo odlazi na plate državnim službenicima, penzije i vraćanje dugova.
Prosečna plata je oko 350 evra (45 000 dinara) mesečno (zbog toga što se ne računaju oni koji rade na crno, a u evidenciji zaposlenih najviše je onih koji rade za državu i strane banke i koji podižu prosek plata – realno, prosečna plata je nešto iznad zvanične minimalne zarade).
Minimalna plata je 170 evra (nešto preko 20 000 dinara) mesečno.
Minimalni troškovi života za četvoročlanu porodicu (za dostojan i kvalitetan život) su 1 200 evra (preko 150 000 dinara) mesečno.
To znači da:
Minimalna plata (neto) mora da bude najmanje 500 evra (60 000 dinara) mesečno.
Prosečna plata (neto) mora da bude najmanje 1 000 evra (120 000 dinara) mesečno.
***
Ekonomiju i dalje vode oni koji su stvorili velika bogatstva dok je većina (građana) postala siromašnija; oni koji su stvorili velike kompanije i iznosili velike profite iz države dok je BDP Srbije stagnirao ili padao. Da li je za građanina koji radi za platu od koje ne može da se prehrani važno da li radi u kompaniji koja je u vlasništvu tajkuna ili stranca? Da li je malim i srednjim preduzećima koja propadaju važno da li NBS vode tajkuni ili MMF? Činjenica je da u Srbiji u poslednjih deset godina dobro ide kompanijama koje su u vlasništvu tajkuna i stranaca. Ostalima je sve gore, iz godine u godinu. Tajkuni i stranci kupovali su fabrike i banke, međusobno trgovali, gradili, uvozili i izvozili, a za to vreme standard građana je postao niži, plate manje a troškovi života veći, sve je više nezaposlenih, mala i srednja preduzeća su u većini nelikvidna, infrastruktura nije izgrađena iako su prodati brojni resursi i uzeti krediti, itd. Tajkuni gledaju samo svoj interes. Stranci gledaju samo svoj interes. Kada su im interesi usaglašeni, dolazi do saradnje. Kada su im interesi protivni, dolazi do sukoba. I opet, u pitanju su, najčešće, lični razlozi, i jednih i drugih. Da li u Srbiji postoji strani investitor koji nije blizak establišmentu svoje države i koji do posla u Srbiji nije došao uz pomoć ambasade svoje države a preko nekog političara u Srbiji? Da li je to tržišna privreda o kojoj svi pričaju? Da li je to vladavina prava za koju se svi zalažu?
Za Srbiju nije dobro ako privredu i NBS vode samo tajkuni. Za Srbiju nije dobro ako privredu i NBS vode samo stranci. Za Srbiju nije dobro ako privredu i NBS vode i tajkuni i stranci. Srbija mora da izgradi treći put.
Praktično svi ekonomisti u državi i svi privrednici su uz ovu vlast. Od saveza ekonomista i ekonomskog instituta do kluba u Šekspirovoj, udruženja menadžera… Samo Karića da pustite da priča o zelenoj salati pobedio bi celu opoziciju.
Nama trebaju uspešni i bogati domaći privrednici, ali bogati privrednici koji ne žele da za njih radi “jeftina radna snaga“, bogati privrednici koji radnike poštuju kao ličnosti, koji se ponose kada plate poreze i carinu državi, koji su pošteno i naporno radili i stekli bogatstvo. Takvi privrednici žele i znaju da posluju samo u pravnoj državi – u kojoj se i oni poštuju kao ličnosti. Danas nema mnogo takvih privrednika, oni moraju da se stvaraju.
Zbog komunizma, nemamo ni mnogo dobrih ekonomista i menadžera. Većina ekonomskih stručnjaka i uspešnih privrednika živi i radi u rasejanju. Kako da ih vratimo, tj. kako one koji su tamo rođeni, da dovedemo u Srbiju? Šta svi zajedno možemo da uradimo da bi se oni vratili ili ovde došli da žive i rade, a da oni koji žive u Srbiji više ne odlaze odavde zbog posla i loših uslova života?
***
Povod za reagovanje je ovaj tekst:
Rastislav Dinić: Ništa i nešto
…Ne vidi se da bi pad aktuelnog režima suštinski popravio ekonomski i društveni položaj većine građana Srbije. I dok je tako, opozicija nema čemu da se nada.
…Šta znače građanske slobode nekome bez posla i hleba? Slobodu da umru od gladi ili da žive u bedi. Šta im znači vladavina prava? „Zakon u svojoj veličanstvenoj jednakosti, zabranjuje i bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova, prose na ulici i kradu hleb“, pisao je svojevremeno Anatol Frans. S druge strane, učlanjenje u vladajuću stranku može im obezbediti koliko-toliko pristojan život. Jasno je šta bi svaka iole racionalna osoba u takvoj situaciji uradila. I eto, misterija je rešena, odnosno nikakve misterije nije ni bilo. Građani glasaju za vladajuću stranku jer im ona može obezbediti nešto, dok im opozicija ne može obezbediti ništa. A nešto je veće od ničega.
…Ako želi da pobedi na izborima, opozicija mora da na jasan način pokaže građanima kako će se njihov život popraviti ako glasaju za nju. U prevodu, to znači da ona mora građanima ponuditi nešto, ne samo građanske slobode i vladavinu prava, već i neke stvari, stuff. Ona nema sredstava da deli džakove s brašnom i lekarske preglede, niti je u poziciji da deli poslove, niti bi sve to trebalo da radi, ali može obećati da će kada dođe na vlast, država obezbediti svim građanima neka ključna dobra, da će za kratko vreme, u nekom ključnom aspektu, popraviti život ljudi. Ponudite nešto – besplatne vrtiće, besplatne fakultete, sigurnu i svima dostupnu zdravstvenu zaštitu – i pokažite da imate jasnu ideju kako da to nešto obezbedite i da ste odlučni u nameri da tu ideju sprovedete u delo.
…Opozicija će ili naći načina da građanima ponudi neko konkretno i neposredno poboljšanje života ili može odmah da se ispiše iz politike.
Peščanik.net, 03.07.2017.
CEO TEKST: http://pescanik.net/nista-i-nesto/
***
Pored građanskih sloboda i vladavine prava, možemo da dodamo ćirilicu i pravoslavlje, tj. ono što je važno onom delu biračkog tela koje ne čita Peščanik, i opet dolazimo na isto: šta znači onome koji umire od gladi to što će svi da pišu ćirilicom, itd. I onaj patriotski deo glasačkog tela traži nešto konkretno u ekonomskom smislu, nije dovoljno samo obećati da će se negovati pravoslavna tradicija… Takva su vremena, takvi su ljudi – žele da prežive do sutra i treba im nešto konkretno od čega mogu da žive…
Zadatak ekonomista i privrednika je da ponude konkretno rešenje za poboljšanje života. Nisu svi sebični, ne misle svi samo na svoj interes i ne misle svi da je politika samo za one prljave.
Svaka stranka opozicije ima ekonomski program, ali to što rade očigledno nije dovoljno, nisu ubedili glasače da imaju jasan plan kako da obezbede novac za realizaciju programa, itd.
Sa pravim ljudima na vlasti potrebno nam je najviše 20 godina da bi Srbija postala uređena država, u kojoj ljudi dobro žive, u kojoj postoji vladavina prava, itd.
Pre 40 godina Južna Koreja je bila siromašna i zaostala država poput Srbije danas. I onda su rešili da to promene. Okupili su se najpametniji ljudi u državi, doneli strategije i 20 godina kasnije Južna Koreja je postala jedna od najbogatijih i tehnološki najrazvijenijih država sveta.
Posebna je tema kakve vrednosti i kakvo društvo stvaramo – da li će novac svakome postati cilj, da li će profit svako stavljati iznad svega. Dakle, da li možemo da postanemo bogati, ali da ne postanemo nehumani, pohlepni, razvratni, bahati, isti kao oni koje kritikujemo?
Nikola Varagić
www.stanjestavri.com
