Šta sam govorio pre 40 godina

Obraćanje Momčila Trajkovića na Konfernciji SK Srbije u centru „Sava“ u Beogradu Novembra1988 godine. Na Kosovu su tada vladali albanski komunisti. Srbija je, kao i danas, bila proterana sa Kosova i Metohije!

Mislio sam da šire govorim o problemu koji je na dnevnom redu Konferencije, ali ću neke stvari preskočiti zbog vremena i zadržati se samo na bitnim pitanjima. Pitanja je mnogo, a odgovora malo. Jedna od njih je izuzetno važno – šta je to što hrani kontinuitet delo vanja separatističkog pokreta na Kosovu, i zašto on toliko dugo traje?

Očigledno je da u Jugoslaviji još uvek nije ozbiljno shvaćen problem Kosova, odnosno nije shvaćena snaga albanskog nacionalizma i separatizma. Ili, nekima, možda, odgovara ovakvo stanje? Nije slučajno što u partijskim dokumentima i svim našim zaključcima stoji da je Kosovo jugoslovenski problem. Ali, mnogi, izgleda, smatraju da je ono to samo zato što se nalazi u Jugoslaviji, pa se i prema njemu ponašaju u zavisnosti od teritorijalne udaljenosti.

Međutim, Kosovo je jugoslovenski problem, pre svega, zato što je upravo na Kosovu najdrastičnije i najbrutalnije napadnuto državno biće Jugoslavije, njen državni suverenitet i teritorijalni integritet. Ali, nikako ne smemo smetnuti sa uma da je Jugoslavija stvorila problem Kosova. Zapravo, hoću da kažem da je Kosovo i posledica našeg političkog sistema, odnosno nesprovođenja tog političkog sistema.

Vreme je pokazalo da smo Ustavom 1974. godine, kao i njegovim nesprovođenjem, omogućili da u zemlji egzistira osam država, osam nacionalnih birokratija i tako stvorili prostor birokratskoj kontrarevoluciji u Jugoslaviji. Birokratizovani odnosi u zemlji najviše su odgovarali nacionalnim birokratijama, a na Kosovu pokazali su se u svoj svojoj oštrini i u najdrastičnijem obliku. Nacionalna albanska birokratija u ovako podeljenoj i Jugoslaviji videla je svoju šansu i ponašala se kao da je Pokrajina samo zbog Albanaca, kao da u njoj ne žive i drugi narodi, odnosno, kao da je država.

INSTITUCIONALNI NACIONALIZAM

Deo interesa i ciljeva albanskih separatista poklapao se sa interesima albanske birokratije, što su oni vešto iskoristili za okvir njihovog delovanja. Dakle, takvi odnosi su najviše odgovrali albanskim nacionalistima, koji su se inflitrirali u sve pore društvenog i političkog života, a institucionalizacija birokratija, tačnije nacionalnih birokratija u SFRJ, direktno je išla na ruku tim snagama. Zbog toga hoću otvoreno da kažem da je danas na Kosovu albanski nacionalizam i separatizam institucionalizovani nacionalizam.

Dakle, dozvolili smo državu Kosovo kao instrument za ostvarivanje ciljeva separatista i omogućili smo velikoalbanskim nacionalistima da ostvaruju svoju prvu fazu i to usred Jugoslavije. Koji apsurd!? Umesto da Kosovo bude „instrument“ za ostvarivanje demokratskih odnosa, ravnopravnih naroda i narodnosti, ekonomskog razvoja u Pokrajini, Srbiji i Jugoslaviji!

To govori da se izvori albanskog separatizma pored istorijskih korena nalaze i u samom našem sistemu, odnosno u njegovom nesesprovođenju. I tu je odgovor – zašto se on reprodukuje. I, umesto borbe za ravnopravnost albanski nacionalisti majorizacijom i perfidnim pritiscima otvaraju proces iseseljavanju Srba i Crnogoraca sa njihovih vekovnih ognjišta. Umesto, da se Kosovo bori za ravnopravnost i jačanje jedinstva u okviru Srbije, a onda i Jugoslavije, Ustavom iz 1974. godine, Kosovu je omogućen direktan partnerski odnos sa svojom Republikom i u okviru SFRJ. Procesi koji se u poslednje vreme odvijaju u našoj republici stvorili su uslove za demokratizaciju društva i obračun sa birokratskim snagama koje su tolerisale takav odnos u Srbiji onemogućavajući konstituisanje Srbije na celoj svojoj teritoriji.

Sadašnje rukovodstvo Kosova, umesto da shvati suštinu problema i uhvati se u koštac sa uzrocima separatizma i njegovog kontinuiteta, ono se bori za očuvanje statusa kvo stečenog, pre svega, dugogodišnjim delovanjem albanskih nacioionalista. Tome, bez sumnje, doprinosi oportunističko – karijeristička varijanta srpsko-crnogorskih kadrova koji odavno ne uživaju poverenje kod svog naroda i direktni su pomagači nacionalističkoj albanskoj birokratiji u održavanju postojećeg stanja, odnosno produžetka kosovske drame. Tako je stvorena jaka oportunističko birokratska linija koja je oko sebe okupila sterilne i stereotipne snage, snage koje vode dnevnu politiku, snage koje nisu htele da vide dalje, koje su pale na pozicije albanskog separatizma. Za te snage albanski nacionalizam je u dubokoj ilegali. One teže da izjednače nacionalizme, da ih čak izmisle i onda kada ih objektivno nema.

NACIONALIZMI NA POLITIČKIM TERAZIJAMA

Ove snage opravdano nezadovoljstvo srpskog i crnogorskog naroda proglašavaju nacionalizmom, zatvraju se u forume ne želeći kontakt sa narodom. Takva politika ne može imati perspsektivu.

Ona je neminovno morala da podeli narod. Da pre svega odvoji albansku narodnost od srpskog, crnogorskog i drugih naroda. Pokazalo se očigledno da je diferencijacija posle 9. plenuma koja se svela na površan obračun sa tzv. đakovačkom grupom, iskorišćena za borbu za vlast, a ne za menjanje stanja u Pokrajini. Umesto da se sadašnje rukovodstvo Kosova bori, da se albanska omladina istrgne iz čeljusti separatizma, politika koju ono vodi regeneriše nove neprijatelje, zatvara mlade ljude koji su u vreme 1981. godine imali desetak godina. Umesto da se pokrene veliki potencijal progresivnih snaga u albanskoj narodnosti u borbi protiv sopstvenog nacionalizma i vraća međunacionalno poverenje, nova kosovska politička birokratija manipuliše i kalkuliše Albancima. Dokaz tome su rasprave o ustavnim promenama na Kosovu i poslednji događaji u Pokrajini, a sve u cilju čuvanja sopstvenih pozicija.

Još jednom se pokazalo staro pravilo, da kada jedna birokratizovana politika izgubi orijentir i iscrpi sva sredstva i metode borbe za održavanje status kvo, za očuvanje sopstvenih pozicija, onda ona ne bira način, manipuliše radničkom klasom i njenim interesima na platformi koja sa radnicima i sa narodom nema ama baš nikakve veze. Ovakvu manipulaciju maksimalno su iskoristili albanski nacionalisti i separatisti na platformi antisrpske politike.

Početak rasprave o ustavnim promenama bio je povod da, krajem 1988. i početkom 1989. godine, širom Kosova počnu albanske demonstracije kojima je otvoren proces maksimalne homogenizacije Albanaca.

Tu treba tražiti odgovor na pitanje zašto se produžava kosovska drama, zašto albanski nacionalizam i separatizam pojačava svoje delovanje a iseljavanje Srba i Crnogoraca i drugog nealbanskog življa se, kao najdirektnija posledica toga delovanja, nastavlja i povećava.

Iseljavanje sve više poprima razmere pokreta jednog naroda za sigurnijim staništem. Jer kako bismo drugačije konstatovali kada se od neprijateljskih demonstracija 1981. do danas sa Kosova iselilo preko 30 hiljada ljudi. Odlaze intelektualci, rukovodioci, borci, radnici, seljaci, nemali broj kupio je placeve i zida kuće van Kosova. A mi nemoćno posmatramo kako iščezava jedan narod sa svog vekovnog ognjišta i pravimo evidencije.

Dugogodišnje delovanje separatizma iz temelja je uzdrmalo nacionalno biće srpskog naroda, stvorilo je kod njega manjinski osećaj besperspektivnog življenja na Kosovu. Sa odlaskom umnijeg dela odlazi deo kulturnog socio-psihološkog, nacionalnog identiteta toga naroda, koji mu je bio i ostao izvorna snaga i zaleđina, sigurnost, osnovna vrednost nacionalnog prepoznavanja i ponosa.

Albanski nacionalisti u želji da ostvare svoje ciljeve udarili su po svemu što je srpsko: po istoriji, kulturi, ljudskom dostojanstvu, fizičkom integritetu, ali i po onome što su Albanci, Srbi i drugi, gradili kroz istoriju. Udarali su po zajedništvu, po bratstvu i jedinstvu, ukaljali dostojanstvo Albanaca i naneli im ogromnu štetu…

Da bi bio jasniji, moram vam reći još ovo. Dugo smo se parcijalno bavili, a i danas se bavimo, uzrocima tog tragičnog procesa, svodeći i ogoljavajući ga samo na otvorene pritiske od strane albanskih

nacionalista ili iz ekonomskih razloga. Zanemarivali smo pri tom činjenicu da je separatističko delovanje na svim frontovima upereno protiv integriteta Srba i drugih koji žive na Kosovu. To delovanje je najpre započelo u duhovnoj sferi. Cilj je bio preseći istorijski kontinuitet, umanjiti kulturne vrednosti, osiromašiti duhovne potencijale i svesti jedan etnikum na osušenu oazu koja će bez tih nacionalnih, kulturno-istorijskih korena i osobenosti sama po sebi iščeznuti.

Nacionalističko-separatistička ideologija je istovremeno nastojala i nažalost u mnogome uspela da izoluje i kosovske Albance i pokida vekovima stvarane niti sa drugima, posebno sa kosovskim Srbima. Stvorila je takvo ubeđenje da Albanci, Srbi, Crnogorci i drugi slučajno žive jedni pored drugih, da ničeg zajedničkog nemaju, da su nam istorija i sudbina različite. A odatle do kidanja prirodnih veza i spona, do proterivanja jednih od strane drugih sa vekovnih zajedničkih ognjišta, do direktnih i opasnih konfrotacija, kao što se danas vidi, nije daleko.

Takva ideološka zaslepljenost, traženje po svaku cenu tapije koja će dokazivati „teoriju krvi i tla“, zatvarala nam je vidike, osiromašila duhovne horizonte, presekla duhovni razvoj kosovskih Srba i Crnogoraca, pa i same Albanaca. To se vrlo drastično odrazilo na stanje duhovne pustoši kod Srba koji su uz kombinovanje sa fizičkim nasrtajima albanskih nacionalista, birokratizovane politike i prisutni manjinski osećaj, pretvorila u svojevrsno nacionalno, psihološko beznađe i očaj. Znano je da beznađe i očaj vrlo lako mogu da se pretvore i u snažnu energiju. Na nama je da tu energiju koja može da preraste u totalni nihilizam, preusmerimo u korisnu društvenu akciju, u svojevrstan društveni angažman za otvaranje procesa novih međunacionalnih odnosa zajedničkog življenja na kosovskim prostorima. Tu humanističku borbu treba najviše i najpre da vode progresivni Albanci koji će time najbolje dokazati da im je stalo do zajedničkog života. U protivnom, oni padaju na ispitu istorije i humanizma. To je osnovni preduslov za širenje fronta zajedničke borbe kako bi se eliminisalo stanje koje vodi ka opasnim sukobima!