Kako se bliži godišnjica od prvog sukoba između proruskih separatista i ukrajinske vlade, borba na istoku države se pojačava, a pobunjenici napreduju ka oblastima Donjeck i Lugansk. Oko 1.100 kilometara dalje u belorusijskoj prestonici Minsk, dugogodišnji ruski saveznik uplašen ratom smišlja planove da se distancira od Putina i Rusije, rešavajući Moskvu svog najbližeg prijatelja među slovenskim nacijama.
Nakon aneksije Krima u martu i izbijanja rata u istočnoj Ukrajini u aprilu, beloruski predsednik, Aleksandar Lukašenko, kojeg nazivaju poslednjim diktatorom u Evropi, otvoreno je rekao „Ko god da dođe u Belorusiju, pa i Putin, uzvratićemo“.
Ti komentari su označili početak malo napetijih odnosa sa Moskvom. Na sličan način, Belorusija je odbila da se pridruži kontrasankcijama protiv Zapada prošle godine. Kao odgovor na to, Rusija je zabranila uvoz svih mesnih proizvoda iz Belorusije.
Lukašenko se možda plaši da ono što se dešava u Ukrajini očekuje i Belorusiju ukoliko naljuti svog moćnog suseda. „Rusija je po prvi put otvoreno u ratu… sa istočnoslovenskom, hrišćanskom, postsovjetskom državom, koja je umnogome slična Belorusiji“, rekao je Metju Rojanski, stručnjak za odnose SAD sa državama bivšeg Sovjetskog saveza.
Naravno, Rusija nije u ratu protiv Ukrajine, ali Zapad (koji kontroliše Kijev) to zasigurno želi. Možda Lukašenko nije toliko zabrinut oko „ruske invazije“, već zbog bliskosti s Rusijom i posledica koje takva bliskost donosi (kao u slučaju proruske strane u Ukrajini). Razumljivo je da se plaši, obzirom na to kakvo mišljenje Zapad ima o njemu.
Možda se taj strah javlja i zbog novog zakona koji će da stupi na snagu u nedelju, a koji je navodno usmeren na Moskvu. Prema tom zakonu, „slanje oružanih grupa, neredovnih oružanih snaga, plaćeničkih grupa ili redovnih oružanih snaga koje napadaju republiku Belorusiju od strane druge države ili više njih“ automatski podrazumeva proglašavanje rata.
Ipak, malo je verovatno da se Minsk obraća Moskvi pošto se ruska vojska nalazi na više mesta u Belorusiji, a ruska vazuhoplovna baza treba da se otvori u toj državi 2016. godine.
Iako nema indikacija da će Rusija slati vojsku u Belorusiju čak ni radi podrške tamošnje vojske kao što to čini u Ukrajini, reakcija Minska potiče od onoga što se dešava u ostalim obližnjim prestonicama. Države koje se graniče sa Rusijom, uključujući Estoniju, Finsku, Letoniju, Litvaniju i Poljsku, pojačale su svoju odbranu, a u nekim slučajevima i ojačale odnose sa NATO-om zbog straha od moguće „ruske agresije“.
Lukašenko se takođe okreće ka Zapadu tražeći ekonomsko partnerstvo sa Evropom koje Belorusiji može pomoći da kompenzuje gubitke zbog distanciranja od Rusije. Gotovo 40% izvoza Belorusije ide u Rusiju, prema podacima vlade. Međutim, drugi najveći partner Belorusije je Evropska unija, u koju se izvozi čak 30%.
„S obzirom na pojačane probleme između predsednika Lukašenka i Kremlja, on dobija priliku da bliže sarađuje sa Evropskom unijom“, rekao je Hrant Kostanjan, vanredni istraživač u Centru za evropske političke studije u Briselu.
Ovo balansiranje između Rusije i Evrope nije ništa novo za Lukašenka. On zapravo već 20 godina balansira između njih.
Nakon ruskog rata protiv Gruzije 2008. godine, Belorusija je dve godine bila u malo toplijim odnosima sa SAD i Evropom, naveo je Rojanski. „Lukašenko sada koristi priliku da uradi isto ono što je već radio pre, približavajući se Zapadu, a to uglavnom ima veze sa novcem“, rekao je on. „U suštini, Evropa će ponuditi Belorusiji olakšanje ekonomskog pritiska u zamenu za napredak na polju političkih reformi“.
Lukašenko očigledno samo pokušava da ostane neutralan i da se ne posvađa ni sa kim ili vodi računa da ne završi na gubitničkoj strani, koja god bila. Drugim rečima, Lukašenko se ponaša kao vladar suverene države. Putin to sigurno poštuje, čak i ako mu se to ne sviđa.
Ipak, najjasnija indikacija da Belorusija ulazi u novu fazu naginjanja ka Evropi jeste godišnja predsednička konferencija za novinare održana u četvrtak. Lukašenko je objasnio da će, ako se nastave finansijske poteškoće sa Rusjom, morati da razmotri napuštanje Evroazijske ekonomske unije. Upravo zbog ove unije Belorusija ispašta zajedno sa Rusijom zbog pada cene nafte i zapadnih sankcija.
Nedavno nacionalističko naginjanje predsednika takođe ukazuje na malo veće distanciranje od uticaja Rusije. On je rekao mladima u Minsku da će ponovo uvesti beloruski jezik u škole širom države, gde je trenutno ruski jezik najdominantniji. Samo 23% stanovništva govori beloruski.
„Kultura je ono što čini Beloruse“, rekao je Lukašenko. „Nije u pitanju samo literatura, muzika i arhitektura, već i beloruski jezik koji svi moraju znati. Svi se moraju sećati naše istorije i naših vrednosti, koje moramo poštovati“.
Kako navodi Rojanski, napuštanje sfere uticaja Moskve ne znači da će Lukašenko da postane mejnstrim, demokratski predsednik. Zapravo, on možda samo pokušava da ostane popularan i da spreči ekonomsku katastrofu. „Mislim da neće doći do većih promena u beloruskom životu“, rekao je Rojanski. „Ovo nije država koja se iznenada interesuje za Zapad“.
Nije sve tako crno i belo, Lukašenko je u svom govoru takođe spomenuo jake integracije sa Rusijom. Belorusija je bila ključni posrednik u pregovorima između Ukrajine i Rusije, a i Moskva planira da da Minsku milijardu dolara ove godine.
