Šta se desilo sa Amerikom?

0
953

nato-httpendtheliecom_f2Neki američki politički lideri nesumnjivo još uvek veruju da SAD mogu da nastave sa blefiranjem na svetskoj sceni, zveckajući oružjem, šaljući bespilotne letilice da ubijaju svadbare u Jemenu, gomilajući arsenale najsavremenijeg oružja

Jedan od vodećih američkih intelektualaca konzervativne orijentacije, dugogodišnji urednik mesečnog časopisa Hronike (Chronicles) i autor brojnih knjiga i eseja koje se bave ključnim kulturnim, moralnim i političkim pitanjima zapadne civilizacije, dr Tomas Fleming, ljubazno se odazvao molbi da odgovori na niz pitanja o mestu i ulozi SAD u savremenom svetu. Prvo i verovatno ključno pitanje jeste šta se to desilo sa Amerikom, svojevremenom uzdanicom protivnika tiranije? Kao što vidimo na primeru prikupljanja podataka od strane NSA, ona je i sama prerasla u silu totalitarnog tipa, opasnu i za sebe i za druge. Tomas Fleming je prava ličnost da odgonetne kako i zašto je došlo do ove zlokobne transformacije.

Trifković: Doktore Fleming, posmatrači u Americi i van nje uočavaju opadanje SAD, ne samo kao svetske sile nego i kao modela za druge zemlje. U sećanju starijih ljudi je ona Amerika čiji su žitelji bili vredni ljudi oslonjeni na sebe same i koji su čvrsto verovali u povelju sloboda američkog Ustava. Tokom godina koje su za nama, međutim, sve je više Amerikanaca postalo zavisno o federalnoj vladi za svoj opstanak – bilo kao primaoci državne pomoći ili kao zaposleni u državnoj administraciji i budžetskim ustanovama. Mnogi su podlegli moralističkom obliku kontrole misli, poznatom pod terminom „politička korektnost“. Da li je reč samo o kratkoročnom fenomenu, ili se suočavamo sa dugoročnom pojavom koja ima zloslutne implikacije za budućnost Amerike?

Fleming: Bez okolišenja, moj odgovor je kratak i jasan: da, promene koje opisujete su vrlo stvarne. Narastajući pokorni duh američkog čoveka, slabljenje njegovog karaktera, će verovatno dovesti i do nepovratnog opadanja moći i uticaja SAD. Američka moć se danas prvenstveno oslanja na superiornost američkog oružja – uključujući i najstrašnija oružja masovnog uništenja koja su poznata čoveku – i na još uvek neiscrpljena prirodna bogatstva poput nafte i gasa. Do izvesne mere SAD takođe žive od svoje stare reputacije, poput ukusa dobre večere na nepcima nakon što je sva hrana pojedena.

Da budemo objektivni, treba naglasiti da su američki radnici – oni koji zaista rade, a ne oni koji zavise od poreskih obveznika – među najproduktivnijim na svetu. Sa druge strane, imamo jasne pokazatelje da je američko obrazovanje, na svim nivoima osim visoke obuke u disciplinama nauke i tehnologije, stravično zaostalo za drugim zemljama razvijenog sveta. Na testovima matematike i pismenosti, da navedemo samo jedan primer, američki đaci su pri dnu – ali su na samom vrhu u proceni sopstvenih sposobnosti i znanja. Naša deca ne uče Bog-zna-šta, ali su time savršeno zadovoljna. Čak i na tehničkim fakultetima, polovina studenata je rođena u inostranstvu. Kada neko pita zašto je tako, odgovor je kratak i jasan: Amerikanci naprosto ne uče dovoljno matematiku.

Ovim činjenicama – koje nisu sporne – treba dodati nisku stopu priraštaja rođe-nih Amerikanaca, pogotovu pripadnika produktivnih slojeva društva. Kada to učinite, postaje vam jasno da će budućnost Amerike biti obeležena borbom između opadajućeg broja relativno dobrostojećih, na sopstvene snage oslonjenih poreskih obveznika i rastućeg lumpenproleterijata zavisni-ka od državne pomoći koji nisu sposobni za samostalni opstanak.

Da Vas podsetimo:  Fijat i mi

Neki američki politički lideri nesumnjivo još uvek veruju da SAD mogu da nastave sa blefiranjem na svetskoj sceni, zveckajući oružjem, šaljući bespilotne letilice da ubijaju svadbare u Jemenu, gomilajući arsenale najsavremenijeg oružja. Ne bi bilo na odmet da se prisete vere koju je sovjetsko rukovodstvo imalo u svoju ogromnu armiju, tenkove i interkontinentalne rakete. Ta je iluzija zbrisana u Avganistanu, baš kao što je na istom mestu uzdrmana i američka reputacija nepobedivosti. Najsnažnija odbrana jedne nacije nije u ofanzivnom ili defanzivnom naoružanju, nego u moralu i karakteru njenog naroda. Setimo se šta su stari Spartanci odgovorili na upozorenja da nemaju odbrambena utvrđenja: „Naši ljudi su naši zidovi!“ Jedan omekšali i beskičmeni narod ne može i nikad nije bio sposoban da očuva imperiju.

Za razliku od Francuza i Britanaca, ili starih Atinjana i Rimljana, Amerikanci sve do danas nisu spremni da priznaju da su u stvari imperijalna nacija. Svaki osvajački ili pljačkaški rat stoga mora da se prikaže ili kao odbrana demokratije ili kao krstaški pohod za odbranu ljudskih prava. Hilari Klinton, koja je po svemu sudeći bila najnekompetentniji šef diplomatije u američkoj isto-riji, otišla je tako daleko da opisuje američku podršku katastrofalnim zbivanjima poznatim pod imenom „arapskog proleća“ kao kampanju za oslobođenje žena od ugnjetavanja – čak i nakon što je svima postalo jasno da ishod revolucija u Tunisu, Egiptu i Libiji vodi ka dolasku na vlast radikalnih islamista čiji je jedan od ciljeva potčinjavanje žena.

Trifković: Ako i prihvatimo da je američka spoljna politika proteklih decenija bila katastrofalna i da je ekonomija na silaznoj putanji, nije li ipak Amerika nešto više od bogatstva i moći? Ona je ogromna kontinentalna imperija od preko 300 miliona ljudi koji žive u istorijski raznorodnim regijama i državama. Da li još ima snažne lokalne kulture, na primer u Novoj Engleskoj ili na Jugu?

Fleming:    Bojim se da nije mnogo toga ostalo. Rast moći centralnih državnih institucija – a naročito federalne izvršne i sudske vlasti – srozao je nekad suverene države na nivo administrativnih jedinica koje su zakonski obavezne da igraju onako kako sviraju gazde u Vašingtonu. Dve glavne partije samo teže da zadovolje interese onih koji su ih doveli na vlast, što znači da je ogromna većina američkih poreskih platiša praktično ostala bez građanskih prava. Moć je nominalno i prividno prešla u ruke lumpenproleterijata zavisnog od državne pomoći, ali su sve bitne poluge u suštini u rukama političara i birokrata koji – u sprezi sa krupnim biznisom – monopolišu stvarnu vlast. Čak i bogati su nemoćni. Poznajem bankara koji je lično „težak“ preko 100 miliona dolara, a koji mi se vajkao da mali ljudi kao on ne mogu da utiču na političare.

Da Vas podsetimo:  Ove godine podnete 44 žalbe Savetu za štampu, Blic najčešće kršio Kodeks

Pominjete kulturnu raznolikost američkih regija. Mnogo putujem širom SAD. Premda ima znatnih razlika između Srednjeg zapada i Juga, ili između Masačusetsa i Teksasa, masovna kultura je na putu da degradira sve raznolikosti na nivou najnižeg zajedničkog imenitelja. Pre 50 godina, primera radi, još je postojala velika razlika između kantri i vestern muzike, popularne na Jugu i Srednjem zapadu, i pop muzike severnih država. Razlike su išle dalje od forme i stila. Kantri muzika je verno oslikavala život farmera, bila je prožeta hrišćanskim duhom i imala je moralno utemeljenje. Danas su te razlike nestale. Preuzimanje kulture Juga i Zapada propraćeno je procesom komercijalizacije koji svu moć stavlja u ruke Holivuda, NJujorka i masovnih medija. Paralelni proces se odvija i na planu visoke kulture, gde je tzv. intelektualna elita na par desetina vodećih univerziteta preuzela kontrolu. Samo se marksistički, feministički i slični argumenti smatraju legitimnim.

Trifković: Iz Vaših reči stiče se utisak da je američki narod žrtva elitne klase koja kontroliše ne samo masovnu kulturu nego i visoku kulturu, univerzitete i umetnost. Šta je onda rešenje? Da li je moguća nekakva populistička pobuna protiv dobitničke strane u onome šta neki Amerikanci nazivaju „kulturnim ratom“, u kome su otpor pokušali da pružaju DŽordž Valas, Pat Bjukenan i Ros Pero?

Fleming: Ne, bojim se da je prekasno. Bilo je prekasno još onda kada je Pat Bjukenan razvio barjak pobune. Američki karakter je korumpiran do te mere da roditelji bez mnogo roptanja prihvataju izjave svojih mladih potomaka da žele da promene pol, ili kada mali DŽoni obuče haljinicu i zahteva „pravo“ da koristi ženski  toalet u školi, a drugi roditelji ne pohrle da svoju decu ispišu iz škole koja tako nešto uopšte razmatra kao mogućnost. Nažalost, živa je istina da zakonodavci u Kaliforniji razmatraju predlog da „trans-seksualna“ deca koriste toalete suprotnog pola.

Došlo je do kolapsa ne samo moralnog poretka, nego zdravog razuma i elementarne pristojnosti. Nemoguće je otići u bioskop, a da se ne suočite sa bezobrazlukom i nevaspitanjem koji su nezamislivi u jednoj civilizovanoj zemlji. U nekim gradovima poput Čikaga, tinejdžeri iz redova manjina se mobilnim telefonima dogovaraju da iznenada, u čoporu, terorišu mušterije u šoping centrima ili u boljim četvrtima. Svako oseća pravo da sam sebi bude zakon, a svi standardi javnog ponašanja su se urušili. Mediji i intelektualna elita su promovisali i podsticali kolaps standarda, ali jedan značajan procenat Amerikanaca to ćutke podnosi. Ta čuvena „tiha većina“ se šaptom vajka, ali se ne batrga.

Trifković: Kako objaš-njavate taj nagli kolaps usta-ljenih normi?

Fleming: Brojni su faktori tu na delu, a jedan od važnijih je američka pokret-ljivost. Amerikanci se stalno sele. Oni odrastu u jednom ili dva mesta i onda nekoliko puta tokom života menjaju mesto boravka. Mislim da je prosečan boravak na jednoj lokaciji oko sedam godina, što znači da imamo tranzitne zajednice bez korena, ljude koji su često trajno razdvojeni od porodice i prijatelja. Takva mobilnost podstiče neodgovornost. Pretpostavimo da oženjen čovek sa malom decom proneveri pare svog poslodavca i troši ih na žene i droge. U jednom stabilnom društvu, on bi bio trajno žigosan. U Americi on dobije uslovnu kaznu i preseli se u Kaliforniju gde može da započne život iznova. Ništa nije manje ozbiljna činjenica da Amerikanci koji tako jezde kroz život nisu više sposobni da stvaraju prijateljstva i da zasnuju stabilan dom. Sa svojim toliko isticanim individualizmom i hedonizmom, postali su večiti adolescenti nesposobni da vode život odraslih. Čak se i naši politički lideri ponašaju kao razmažena deca. Predsednik Obama nije odoleo iskušenju da sebe samoga slika mobilnim telefonom na pogrebu Nelsona Mandele. „Lider slobodnog sveta“ doleteo je čak u Južnu Afriku da pravi budalu od sebe zbog jedne plavuše iz Danske!

Da Vas podsetimo:  Zašto Srbi vole da letuju u "gradu Sunca"?

Trifković:  Da li je ovo zaista novi fenomen? Amerikanci su odavno poznati kao lutalice. Taj narod je nastao tako što su na svaki rizik spremni, samopouzdani ljudi digli sidro iz starog sveta i došli u novi, da uživaju slobodu vere i da budu oslobođeni stega tradicije dekadentne Evrope. Jednu generaciju za drugom, krčili su divljinu prodirući ka zapadu…

Fleming: Kao i drugi narodi, Amerikanci veruju u mitove koje su izmislili o sebi samima. Nema dokaza da je u kolonijalno vreme većina Amerikanaca došla u novi svet zbog verskih ili političkih razloga. Ako su neki puritanci došli u Novu Englesku jer su se suprotstavljali Anglikanskoj crkvi i britanskoj kruni, sa druge strane u Virdžiniju i Karolinu su stizali lojalni anglikanski rojalisti.

Uvid u proces rane koloni-zacije Amerike ne potvrđuje tezu o beskorenim migrantima. Gradove duž atlantske obale i kasnije na Srednjem zapadu naseljavale su grupe porodica, ponekad i čitava sela koja su se kolektivno selila iz starog sveta u novi. U okolini Rokforda u Ilinoju, gde ja živim, imate mesta poput Argajla i Kaledonije koja su osnovali Škotlanđani koji su pristizali iz starog kraja u grupama. Prvo bi stigli jedan ili dvojica da izvide teren, a onda bi javili rodbini i prijateljima da im se pridruže. Za razliku od mitskog Danijela Buna, oni su bili čvrsto vezani rodbinskim vezama, kao uostalom i stvarni Danijel Bun koji je bio lider naseobine koju je osnovao sa familijom i starim prijateljima.

Savršeno je tačno da se ti ljudi nisu oslanjali na državu, ali nisu bili tako ludi da se sami suoče sa divljinom. Iz navike i potrebe oni su se oslanjali na rodbinu i komšije. Jedan važan detalj koji Aleksis de Tokvil navodi u svojoj „Demokratiji u Americi“ jeste kooperativni duh, spremnost na složne napore Amerikanaca koje je susretao tokom svog putovanja početkom 19. veka. On je primetio da u slučaju potrebe ili nevolje Amerikanci ne čekaju na državnu vlast da im rešava probleme, već se udružuju da sagrade ambare, zaštite naseobine, skupe žetvu, ili dele pravdu linčom.

Srđa Trifković

Sloboda

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime