Šta se krije iza poziva na bojkot referenduma?

Autor: Mikica Ilić

Zašto srpska opozicija ne može da se dogovori oko pitanja predstojećeg referenduma i izađe pred glasače sa zajedničkim stavom? Odgovor na ovo pitanje ne leži samo u tradicionalnoj srpskoj neslozi, već ima i dublje razloge. Ali krenimo redom.

Republička izborna komisija je raspisala referendum koji će biti održan 16. januara 2022. godine radi potvrđivanja Akta o promeni Ustava Republike Srbije. Ustavne promene se odnose na pravosuđe, nezavisnost sudske vlasti, stalnost sudijske funkcije, nadležnost u pogledu izbora sudija i tužilaca, itd. Dakle, ni reči o izmeni preambule Ustava u kojoj se ističe da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Barem za sada ni reči o tome. Da li će tako ostati u budućnosti nije izvesno, jer sve izgleda upravo kao generalna proba za neki budući referendum na kom će biti razmatrano brisanje Kosova i Metohije iz Ustava Republike Srbije.

No, vratimo se na sam referendum. Koliko je danas prosečnom građaninu Srbije uopšte važno ko će, kada i na koji način birati sudije i tužioce? I koliko je prosečan građanin uopšte informisan o ovim promenama? Rekli bismo: nimalo i nikako! Kome odgovara nezainteresovanost i neinformisanost glasača po ovom pitanju? Naravno, vlastima koje su predložile ustavne izmene.

Glavni argument vlastodržaca koji pozivaju građane da glasaju za ustavne promene jeste direktiva Venecijanske komisije koja preporučuje (čitaj: zahteva!) od Srbije, kao kandidata za ulazak u Evropsku uniju, da izmeni Ustav po pitanju samostalnosti sudske vlasti. Da li smo mi već odranije ispunili sve ostale uslove za ulazak u Evropsku uniju, pa nam je sad preostalo samo da „popravimo“ Ustav? Zašto Savet Evrope nije tražio od nas napredak na polju osnovnih ličnih i demokratskih prava i sloboda, unapređenja parlamentarne demokratije, poštovanja ljudskih prava i uspostavljanja vladavine prava, jer su to prevashodni ciljevi njihovog delovanja? Zar Savetu Evrope i Evropskoj uniji ne bode oči nedostatak slobode govora i gušenje nezavisnosti medija u Srbiji? Zar im ne smeta divljačko urušavanje i razaranje institucija? Zar im se ne čini da je jednopartijski srpski parlament nasleđe jedne bezočne diktature? Biće da je Venecijanskoj komisiji, Savetu Evrope i Evropskoj uniji sve ovo mnogo manje važno od toga ko će i po kom protokolu birati srpske sudije i tužioce. Izgleda da im je važnije da li će se Kasacioni sud zvati Vrhovni sud i da li će se Republičko javno tužilaštvo zvati Vrhovno javno tužilaštvo, nego da li će mitsko biće zvano Republički javni tužilac, konačno početi da radi svoj posao?

Elem, na rečenom referendumu će biti postavljeno jednostavno pitanje:

„Da li ste za potvrđivanje Akta o promeni Ustava Republike Srbije?“

Biće ponuđena dva odgovora: „Da“ i „Ne“.

Kako se srpska politička javnost odnosi prema ponuđenim odgovorima?

S jedne strane, vlast poziva da se izađe na referendum i glasa za ustavne promene. Dakle, da se zaokruži „Da“. Njihova argumentacija je na staklenim nogama, jer povezuje dalje napredovanje u evroatlantskim integracijama sa promenom Ustava. Po njima, ako ne promenimo Ustav, nećemo ući u Evropsku uniju. To, naravno, nije tačno, jer nam je sama Evropska unija jasno stavila do znanja da od proširenja do daljeg nema ništa. Osim toga, imamo još mnogo značajnih propisa koje treba da usaglasimo sa zakonodavstvom EU, pre same zakonske regulative o izboru predstavnika sudske vlasti. Po važećem Ustavu Republike Srbije sudska grana vlasti je nezavisna od izvršne vlasti, pa svi vrlo dobro znamo kako to izgleda u praksi. Šta će se bitno promeniti kad budemo birali sudije i tužioce na ovaj ili onaj način, ako i dalje budemo imali vlast koja krši Ustav i zakone?

S druge strane, jedan manji deo opozicionih političkih stranaka, udruženja građana i nezavisnih intelektualaca poziva građane da izađu na referendum i glasaju protiv ustavnih promena. Dakle, da zaokruže „Ne“. Njihova argumentacija je nešto jasnija i smislenija: čuvanjem Ustava iz 2006. godine, čuvamo Srbiju i njen neotuđivi deo Kosovo i Metohiju, jer aktuelne ustavne promene vezane za pravosuđe jesu samo probni balon za neke buduće ustavne izmene koje će se ticati teritorijalnog integriteta države. Jedni u ovakvom stavu patriotske opozicije vide čistu paranoju, dok drugi vide zdrav razum i nužni oprez.

Sad dolazimo do najzanimljivijeg dela cele priče. Postoji i treća politička grupacija, premda na glasačkom listiću nema treće opcije, tj. pored mogućnosti da se zaokruži „Da“ ili „Ne“ nema ponuđenog odgovora „Možda“. To su tzv. građanisti koji otvoreno ili prikriveno pozivaju na bojkot referenduma. Šta se zapravo krije iza stava Demokratske stranke i drugih bliskih političkih organizacija koje pozivaju na bojkot referenduma? Šta se krije iza nehajnog ćutanja Stranke slobode i pravde i Narodne stranke, a šta iza rezignacije GG Kreni promeni, koja veli da je referendum o ustavnim promenama tamni vilajet u kojem nam jedno kajanje ne gine?

Odgovor je jednostavan. Građanska opozicija takođe priželjkuje promenu Ustava, kako po pitanju pravosuđa, tako i po pitanju Preambule i Kosova i Metohije. Oni ne žele da otvoreno pozovu svoje članove, simpatizere i glasače da glasaju za ustavne promene, jer neće da ih trpaju u isti koš sa režimskim glasačima. Takođe, oni ne žele da „navode vodu na Vučićevu vodenicu“ dva i po meseca uoči vanrednih parlamentarnih i predsedničkih izbora. Suštinski razlog ovakvog „stava“ evropejaca i mondijalista ogleda se u slepoj, nekritičkoj poslušnosti svakoj inicijativi ili ultimatumu koji dolaze iz EU, pa, čak, i kada ih takvo pristajanje košta rezultata na izborima. Na ovaj način, oni su izabrali najnesrećniju poziciju na predstojećem referendumu, koja ih unapred pretvara u gubitnike, kako referenduma tako i predstojećih izbora.

Građanističko pozivanje na bojkot je isto što i glasanje za ustavne promene, jer nekadašnji cenzus od „50% plus 1 glas“ za uspešnost referenduma, više ne postoji. Dakle, za uspeh referenduma je sasvim dovoljno da na njega izađe sam Aleksandar Vučić i da jedini on glasa za promene, ako pritom svi mi ostali budemo bojkotovali referendum. Čemu onda bojkot, ako nema cenzusa i ako znamo da će vladajuća stranka izvesti svoju glasačku mašineriju koja će bez razmišljanja zaokružiti „Da“?

Tako dolazimo do jednostavnog zaključka da bojkot referenduma zapravo znači glasanje za ustavne promene. Sve to mnogo ne čudi, obzirom na činjenicu da je evrofanatizam režima identičan evrofanatizmu drugosrbijanske opozicije. Uostalom, vladajuća stranka nije preuzela od bivše „žute“ vlasti samo istrošene kadrove vične finansijskim malverzacijama, već i samu izanđalu ideologiju evroatlantske provinijencije koja za njih nema alternativu.

Za nas preostale Srbe, jedino Srbija nema alternativu!

http://www.arheofutura.rs/