Vučić i francuska sobarica
- Glasno nam je rečeno da su za nas vrata EU zatvorena. A mi bežimo od te činjenice kao pacijent koji ne želi da se suoči sa dijagnozom sopstvene bolesti, ubeđen da će se tako izlečiti;
- Bar neko vreme Zapad će i dalje da toleriše i trpi Vučića glumeći iskrenost i prijateljstvo prema njemu, i tako će biti sve dok Kosovo ne padne s liste prioriteta EU, ili dok Vučić ne postane ozbiljna prepreka rešavanju tog problema. Za sada nema nikakvih naznaka ovome drugome, što mu daje vetar u leđa ne samo za opstanak na vlasti, nego i za još grđe upropašćivanje Srbije;
- Odavno je kazano da bi u Srbiji najbolje bilo da postojeća vlast ode, a da je opozicija ne zameni. No, to jeste duhovito, ali je i nerealno zapažanje. Kod nas je svaka dolazeća vlast bila gora od prethodne, a valjda će i toj zakonomernosti doći kraj, jer je ova vlast dovoljno loša da joj se teško može nazreti konkurent u rđavosti;
Dugonajavljivana poseta predsednika Francuske Srbiji, završena je bez ikakvih iznenađenja. Očekivano, protokolarno i dosadno. Čak je i njena višedimenzionalnost bila očekivana. Praktično ništa novo nije donela, samo je potvrdila smer u kojem bi i vrhuška EU, a i ova ovdašnja htele da se kreću.
Osnovni spoljnopolitički zadaci i ciljevi Srbije koje je, ovom prilikom Francuz formulisao, a mogao je da ih izrekne bilo ko iz EU establišmenta, Nemac, Holanđanin ili Hrvat, sadržani su u tri prioriteta.
Prvi je, naravno, rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije koje treba završiti u narednih nekoliko meseci i koje treba da se kruniše potpisivanjem pravnoobavezujećeg sporazuma Srbije i Kosova o međusobnom međunarodom priznavanju.
Drugi prioritet je tzv. harmonizacija spoljne politike Srbije i EU. Reč je o drskom eufemizmu jer harmonizacija u prevodu na jasan jezik prestavlja postrojavanje Srbije uz NATO sa svim proističućim obavezama prema Rusiji. Disciplinovanje Srbije s tendencijom da Balkan postane čvrsta NATO baza, a ne nepredvidljiv teren na kojem je moguće delovanje bilo kakvog, a naročito ruskog uticaja. Osobita drskost proizlazi iz činjenice da EU ni među svojim članicama nije postigla harmonizaciju u svojoj spoljnoj politici, pa utoliko više ponožava zahtev da se to očekuje od nekoga (što je i predsednik Francuske naglasio ovom prilikom) ko neće biti član EU.
Naime, rečeno nam je sada, i to ne prvi put od strane visokih francuskih zvaničnika, da su nam vrata EU zatvorena, da proširenja nema i da bi o tome tek trebalo da se odlučuje u nekom budućem, neoročenom vremenu. Isto nam je saopštila francuska ministarka za evropske poslove Emili Loazo, februara o.g, što je od strane ovdašnje vlasti pohvaljeno kao iskren, prijateljski gest koji nam pošteno saopštava ono što zapravo i sami znamo.
Dakle, evropski zvaničnici nedvosmisleno ističu da nema prijema u EU, naši političari tvrde kako to znaju, a i dalje u srpskoj medijskoj atmosferi odzvanjaju propagandna tvrđenja da ćemo ući u EU.
Glasno nam je rečeno da su za nas vrata EU zatvorena. A mi bežimo od te činjenice kao pacijent koji ne želi da se suoči sa dijagnozom sopstvene bolesti, ubeđen da će se tako izlečiti. Evropski političari svesni da na taj način postižu svoje interese, ohrabruju Srbiju da će možda biti član EU, ali ne sada kada o tom članstvu odlučuju oni, nego u nekoj budućnosti kada o tome bude odlučivao neko drugi. Merkel, Makron, Junker, Tajani, Mikelsen, Mogerini, Timermans i buljuk ostalih koji o prijemu danas odlučuju, saglasni su da Srbija nema šta da traži u njihovom društvu, ali se gotovo kunu da će neki novi, sada nepoznati funkcioneri, ukoliko EU do tada preživi, a Srbija uporno ispunjava sve šta se od nje zahteva, možda primiti Srbiju u EU.
E, iz tako izvesne i sigurne projekcije režimski i pseudomondijalistički mediji i ostali evrounijati svih boja grade platformu čija je parola – “EU nema alternativu”.
Elem, Makron je, za razliku od Putina, izgleda prihvatio da trguje i učestvuje u partijskom performansu i Vučićevoj marketiškoj ujdurmi dajući mu meso za stranačku propagandu i podizanje rejtinga. A od Vučića se očekuje da to isplati od državnih i nacionalnih resursa, otkidajući od suvereniteta, integriteta i teritorijalne celovitosti Srbije.
Makron se ove nedelje setio svega onoga šta je pljunuo 11. novembra prošle godine prilikom obeležavanja Stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, ali se toga prisetio formalno i fakultativno. Zahtevi, pak, koje je isporučio Srbiji na istoj su frekvenciji i u saglasju su sa onim što je Srbiji priredio pre osam meseci, a obraćanje na srpskom bila je samo puka forma. Komplimenti su bili samo alat.
Ružna srpska opozicija
Srpska opozicija našla se u poziciji ružnog i blentavog rođaka kojeg domaćin krije u podrumu dok su gosti i domaćin zauzeti terevenčenjem. I gosti znaju za takvog rođaka, ali ne žele da se njime opterećuju, pa im prija kada je domaćin u tom smislu predusretljiv.
U ovom trenutku opozicija nema šta da ponudi zapadnim silama. Francuze (EU) danas primarno zanima realizacija priznanja Kosova, a opozicija u tome može samo da odmaže.
Bar neko vreme Zapad će i dalje da toleriše i trpi Vučića glumeći iskrenost i prijateljstvo prema njemu, i tako će biti sve dok Kosovo ne padne s liste prioriteta EU, ili dok Vučić ne postane ozbiljna prepreka rešavanju tog problema. Za sada nema nikakvih naznaka ovome drugome, što mu daje vetar u leđa ne samo za opstanak na vlasti, nego i za još grđe upropašćivanje Srbije.
Zapadu je to pustošenje Srbije sasvim prihvatljivo ako im pak, s druge strane, donosi drukčiju, ali nemalu korist. Opoziciji je čak priređeno i dodatno poniženje sa zaturanjem pisma i Makronovim bezočnim laganjem i skrivanjem iza protokolarnih smicalica, što je Vučić dočekao kao centaršut za volej prema praznom izbušenom golu svojih protivnika.
Opoziciji bi ovo trebalo da bude nauk. Prvo, da ne pravi nikakve sporazume o namerama i političko-trgovačke ugovore sa Zapadom pre dolaska na vlast. Drugo, trebalo bi da prevaziđe sve utopističke ideale koje neguje u vezi sa prosvetiteljstvom koje, šatro, personifikuju vladajuće strukture zapadnih država. Taj fenomen nikada nije živeo. Njegova prava priroda krila se ispod toga i ničeg dobrog tu nije bilo. Danas je to ogrezlo u sopstvenoj beskrupuloznosti, besprizornosti i razobručenosti. Međutim, slaba je nada da će opozicija ovu lekciju naučiti, jer se u Srbiji, u novije vreme, politikom nije bavio državnik, već uglavnom špekulant, šićardžija i prevarant.
Tu bi or not tu bi
S tim u vezi, posledično i sasvim prirodno postavlja se ključno pitanje opozicije koje nije “da li na predstojećim izborima treba da učestvuje ili da ih bojkotuje”, već pitanje glasi: “Šta bismo jadni vanparlamentarni, bez mandata i izbornog kapitala za trgovinu s vlašću”.
Koristoljublje i slavoljublje eksplodiralo je među opozicijom već sada. Nešto više od pola godine do redovnih izbora premalo je za ove junoše, postali su nevozni i brzopleti. Reč je, dakako, o protivnicima Vučićevim, jer kad upotrebljavamo pojam “opozicija” imamo u vidu njegovo suštinsko značenje. Ona druga fela, koja s njim jede, pije i veseli se, a samo je na radnom mestu u opoziciji, van razmatranja je ovoga pregleda, jer su oni, podrazumevajuće, deo vlasti i deo njenog raznolikog samohranog instrumentarijuma.
Potpuno je izvesno da svi činioci tzv. demokratske opozicije već imaju utvrđenu odluku u vezi sa izlaskom na izbore, a da snebivanje i trema, nesigurnost i plašljivost njenog saopštavanja proizlazi iz straha od međusobnog sukoba jer su jedni protiv, a drugi za izlazak.
Sa bojkotašima je jasno. To je manje zlo. Čini se da u ovom trenutku njihov interes ne može biti partikularan, ličan ili partijski. Njihova organizacija i oni lično zbog takve odluke, barem srednjoročno, naći će se u nepovoljnijoj situaciji, ali državni razlog je u toj priči pretežniji. U ovoj platformi mogu se naći istinski principijelni razlozi i osnova zdravog političkog delovanja.
Ovi, pak, drugi imaju veoma komplikovanu poziciju. Onom inteligentnijem delu biračkog tela trebalo bi da dokažu kako im je državni interes preči od sopstvenog, za razliku od onih iracionalnih birača kojima Vučić to uspešno i lako dokazuje, ako u tome što njima Vučić radi ima bilo kakvog dokazivanja, u smislu ubeđivanja.
Možda bi neko s manje iskustva u posmatranju srpskog političkog prostora pomislio da su ovi koji bi na izbore, neiskusniji, naivniji, da nisu preležali dečje bolesti, pa misle da se “jede sve što leti”. Ali, biće da ove nove definiše to što nikada nisu bili na funkcijama i teško im je da sakriju iskrice u očima koje ih izdaju kada o izborima govore. Oni kažu „izbori“, a misle „vlast“. Njihova glad za vlašću i moći veća je od njihove pameti i osim očiglednosti, ova stvar nosi ogromnu opasnost. Otvorenije govoreći, direktno i odgovorno, trebalo bi ukazati na to da svako ko smatra da je Sergej Trifunović ozbiljna i kredibilna politička i demokratska alternativa, jeste sumnjivih kognitivnih sposobnosti.
Odavno je kazano da bi u Srbiji najbolje bilo da postojeća vlast ode, a da je opozicija ne zameni. No, to jeste duhovito, ali je i nerealno zapažanje. Kod nas je svaka dolazeća vlast bila gora od prethodne, a valjda će i toj zakonomernosti doći kraj, jer je ova vlast dovoljno loša da joj se teško može nazreti konkurent u rđavosti. Ali, odavno je i dokazano, u našem slučaju, da je dno u koje stalno udaramo – rešetkasto.
Slavko Živanov
Izvor: izmedjusnaijave.rs
