Šta se sprema u Tirani?

1
1044

natoU glavnom gradu Republike Albanije, Tirani, pre koji dan je održano četvorodnevno prolećno zasedanje „Parlamentarne skupštine NATO“[i], na kojem je, kao pridružena članica (iako naše vlasti taj status radi javnosti nazivaju „posmatrač“) učestvovala i skupštinska delegacija Srbije. Stari-novi parlamentarci koji su, predvođeni šefom delegacije Draganom Šormazom, svojim učešćem dali puni doprinos i, naravno, legitimitet veoma oštroj antiruskoj agendi koja je usvojena na skupu, kao i u razmatranju brojnih drugih pitanja na fonu odavno projektovanih globalističkih ciljeva.

O sramnom učešću srpske delegacije na samitu Parlamentarne skupštine NATO, na kojem je Ruska Federacija po prvi puta u izuzetno oštroj formi bila u ulozi i doslovno targetovanog cilja, autor je podrobnije pisao u nedavnom tekstu „Predsednik Srbije i NATO-EU naravoučenije“.[ii]

A o kakvom se skupu radilo i sa kojim to državama Srbija gradi čvrste evroatlantske veze, ili, da budemo u skladu na globalističkim novogovorom – partnerske veze na evroatlantskim vrednostima – najbolje svedoči promotivni TV spot koji je od strane NATO odeljenja za javnu diplomatiju urađen pre početka prolećnog zasedanja u svrhu popularisanja domaćina – Albanije, kao članice NATO, ali i saveza u celini.

Jedna sekvenca u tom spotu zaslužuje našu posebnu pažnju i to je deo kada se poznati albanski političar, Pandelji Majko, šef parlamentarne delegacije Albanije na zasedanju, zahvaljuje zapadnim silama na promovisanju Albanije, i osvrće na rat 1999. godine izgovorivši doslovno: „…ljudi u Albaniji nikada neće zaboraviti i uvek će biti zahvalni za ulogu (zapadnih – prim. aut.) medija u oslobađanju od genocida i etničkog čišćenja na ovim prostorima…“

(sekvenca na 1:30)

No, pre nego razmotrimo dostignuća navedenog zasedanja država članica NATO, ali i članica programa „Partnerstvo za mir“, da konsultujemo NATO „udžbenike“ i upoznamo čitalaštvo o kom je zapravo Severnoatlantskom forumu reč. U priručniku „International and Security Affairs Centre – ISAC Fond“[iii], u kojem je na osnovu originalnih NATO izvora sublimirana suština: organizacije, ciljeva i načina delovanja Alijanse kao političkog i vojnog saveza, što uključuje i NATO program „Partnerstvo za mir“, stoji sledeće:

„Parlamentarna skupština NATO (NATO Parliamentary Assembly, NATO PA) je međuparlamentarni forum država članica NATO, koji okuplja evropske i severnoameričke (SAD i Kanada) zakonodavce, u cilju razmatranja pitanja od zajedničkog interesa. Parlamentarna skupština NATO je potpuno nezavisna institucija u odnosu na Alijansu, i predstavlja neformalnu vezu između nacionalnih parlamenata i NATO. Parlamentarna skupština NATO ima i intenzivne kontakte sa parlamentima država koje učestvuju u programu Partnerstvo za mir, a te države sa svoje strane, učestvuju kao pridružene članice, i u aktivnostima Parlamentarne skupštine NATO.“

E, sada, ukoliko neko veruje da je ova interparlamentarna družina skupljena s brda s dola, onako, dobrovoljački, da je oličenje suve demokratije i slobode mišljenja, i posebno, da je „potpuno nezavisna institucija u odnosu na Alijansu“, te da kao takva „predstavlja neformalnu vezu između nacionalnih parlamenata“, njemu na slobodnu volju i možemo da čestitamo izvornu naivnost.

U prilog navedenom evo šta konstatuje i kojim tonom, potpuno javno i bez trunke zadrške, u vidu svojevrsnog naloga Savetu NATO, Majkl R. Tarner, američki kongresmen i predsednik Parlamentarne skupštine: „NATO mora da pokaže jasnu odlučnost povodom povećane vojne agresivnost Rusije, kao i veću spremnost da na Samitu u julu, u Varšavi, podjednako podeli teret odbrane. Mi smo sada u potpuno drugačijem odnosu sa Rusijom, koja se izjasnila kao protivnik NATO“. Dodajući kako „NATO mora da se vrati sebi“, posebno je istakao „da dijalog mora da se vodi u pravcu afirmisanja potrebe za kolektivnom odbranom, uključujući i nuklearno odvraćanje“.

On je pozvao čelnike Alijanse da uvere svojih 28 članica, ali i ostale evroatlantske partnere i saveznike, da će biti uvećano prisustvo NATO snaga u istočnoj Evropi, u blizini ruske granice, kako bi se garantovala bezbednost baltičkim ali i ostalim državama u tom delu sveta, kome, kako je inače preovladavao stav tokom zasedanja, preti opasnost od sve agresivnije Rusije.

Da Vas podsetimo:  Les tvrdi da je Srpska propustila priliku za Trampove vladavine. ali – biće i nova

Majkl Tarner, kao predsednik Parlamentarne skupštine NATO, i šef albanske delegacije domaćin sesije u Tirani, Pandelji Majko, zajednički su pozdravili odluku NATO-a o pokretanju procedure učlanjenja Crne Gore kao 29. člana Alijanse, uputivši poziv članicama da ubrzaju ratifikaciju potpisanog Protokola o učlanjenju.

Istaknuto je da će se predstojeći Samit NATO na nivou šefova država i vlada, koji će se održati u Varšavi u julu, fokusirati na još jednom od važnijih ciljeva, a to je da evropski saveznici povećaju svoje troškove odbrane, onako kako su to već učinile SAD. Tako da pored sadašnjih pet evropskih država članica Alijanse, koje su povećale svoje vojne budžete na dva odsto BDP, taj nivo dostignu i sve ostale članice, onako kako je dogovoreno na prethodnom Samitu u Velsu 2014. godine.

Posebnu pažnju učesnika skupa je izazvalo obraćanje Aleksandra Veršboua, zamenika generalnog sekretara NATO, koji je zamenjivao odsutnog Jensa Stolteberga. Toliko o tome kako NATO i Parlamentarna skupština i nemaju formalno dodirne tačke, te kako je reč o nezavisnom formu paralamentaraca.

Drugi čovek Alijanse je vrlo detaljno tumačio aktuelnu bezbednosnu situaciju u svetu, potencirajući da se Alijansa suočava za ozbiljnim geopolitičkim problemima, koji će biti tema samita u Varšavi. Naglasio je da će se skup održati u „kritičnom trenutku u vremenu kada se naša bezbednost i naše vrednosti suočavaju sa značajnim izazovima sa Juga i Istoka“, ističući da je „u poslednjih nekoliko godina Rusija ilegalno pripojila Krim i nastavila agresiju u istočnoj Ukrajini“ te da je „značajno izgradila svoje vojne snage na Barencovom moru i na Baltiku, sve do Crnog mora i istočnog Mediterana“.

Posebno je bilo interesantno izlaganje Lorda Džoplina, predstavnika V. Britanije i izvestioca zasedanja o Ukrajini, koje najvernije odslikava poglede Zapada na Rusiju i njene saveznike. On je istakao da se Ukrajina suočava sa „teškim zadacima ispunjavanja obećanja Euromajdan revolucije (kako je doslovno izjavio), dok istovremeno pokušava da odbaci rusku agresiju“. S tim u vezi je naglasio da je podrška evroatlantske zajednice od posebnog značaja, da se mora dalje raditi na sporazumu „Minsk II“, iako, kako je konstatovao „Rusija neprestano krši taj sporazum i intenzivno pruža podršku separatistima koji destabilizuju ostatak Ukrajine“.

Lord Džoplin je osudio „masovno kršenje ljudskih prava na okupiranom Krimu“ i posebno „nedavni talas represije nad zajednicom krimskih Tatara“, odašiljući poruku da „okupacija i aneksija tog dela Ukrajine nikada neće biti priznata“, te da u vezi sa svim navedenim „sankcije prema Rusiji moraju ostati na snazi, sve dok ona ne promeni svoje agresivno ponašanje“.

Za trenutak zastanimo i zapitajmo se zbog čega ovakva retorika naših zapadnih „prijatelja i saveznika“, kako to redovno ističu premijer i predsednik Srbije, ne samo da izostaje u slučaju Kosova i Metohije, već je upravo obrnuta. Kada smo iz njihovih, evroatlantskih usta čuli termine – okupacija i aneksija Kosmeta?

Na prolećnom zasedanju Parlamentarne skupštine NATO u Tirani, nakon četvorodnevnog zasedanja, što na plenarnim sednicama, što po odborima, usvojen je zvaničan dokument pod nazivom „Deklaracija 428“.[iv]

Upravo tu je sublimirano sve ono što se dešavalo na skupu u albanskoj prestonici, a što je bitno za predstojeći period. Iz dokumenta se mogu veoma jasno videti pravci delovanja Severnoatlantske alijanse. Deklaracija nam nedvosmisleno svedoči o agresivnim namerama zapadnih sila (u sadejstvu neokolonizovanih „partnera“), koje se veštom zamenom teza imputiraju Rusiji. Pa da vidimo ukratko kako to izgleda u najvažnijim tačkama.

U uvodu Deklaracije se pozivaju šefovi država i vlada da se na julskom Samitu Alijanse u Varšavi suoče sa najnovijim izazovima i pristupe rešavanju istih. A zatim se konstatuje, kako je u protekle dve godine strateško okruženje doživelo veliki zaokret „zato što je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, nezakonito anektirala Krim i nastavila dalju ilegalnu okupaciju gruzijskih regiona Abhazije i Južne Osetije“.

Da Vas podsetimo:  HRVATSKA SPORTISTKINJA MATEA JELIĆ VELIČALA "OLUJU", A HRVATSKI VOJNICI JOJ POUBIJALI ROĐAKE BAŠ TOKOM "OLUJE"

Ističe se u vezi sa tim „žaljenje“ što su takvim ponašanjem Rusije ugroženi svi napori o dijalogu i mirnom rešavanju problema, na kojima je rađeno pune dve i po decenije, čime su anulirani postignuti rezultati.

(Napred navedeni zaključci veoma su bitni pre svega za one srpske analitičare i geopolitičke krugove koji se i dalje zanose ispraznim pričama o nekakvom članstvu Ruske Federacije u NATO programu „Partnerstvo za mir“, što je glavna udarna tačka u opravdavanju srpskog članstva u tom podmuklom programu, kojim je uništen sistem odbrane i Vojska Srbije, odnosno, ono što je preostalo a „reformisano“, potpuno je upodobljeno interesima i ciljevima Alijanse).

Naravno, u jednom od zaključaka se predlaže da se zanove kontakti sa Rusijom i miran dilajog u okviru „Saveta NATO-Rusija“ (ravnopravna saradnja od 2002. godine praktično na marginama odnosno van NATO programa Partnerstvo za mir), ali, lukavo, a kako bi drugačije, potencira „rusko kršenje odredbi tog sporazuma“, te se shodno tome potencira obaveza poštovanja istih, kako bi dijalog ponovo zaživeo.

U daljem tekstu Deklaracije se zahteva od Saveta NATO da se poštuje osnovna misija Alijanse – kolektivna odbrana članica i saveznica regulisana „temeljnim principima“ sadržavnim u članu 5. Vašingtonskog ugovora. Te se u vezi sa tim „sa žaljenjem“ konstatuje kako „ruska upotreba sile protiv svojih suseda i pokušaji zastrašivanja saveznika nisu ostavili NATO-u druge izbore, već da razmotri sve raspoložive mogućnosti za odbranu svojih članica i adekvatne i proporcionalne odgovore na potencijalne pretnje.“

Ovo je verovatno i najvažniji zaključak kojim se jasno sugeriše da do sukoba sa Rusijom može doći vrlo lako, te je u skladu sa tim potrebno preduzeti posebne mere. Naravno, za one koji imaju bar malo analitičarskog dara lako je uočiti kako se sukob, tačnije neposredan povod za izbijanje oružanih razmirica bez problema može pronaći, odnosno, NATO rečnikom definisano – generisati ili proizvesti. Ukoliko nekome nije i dalje jasno, treba li u vezi sa tim podsećati na povode početka Prvog ili Drugog svetskog rata, a u nedavnoj, na žalost, našoj istoriji, na slučajeve „Markale“ i „Račak“?

Jedan ne mali deo „Deklaracije 428“ posvećen je, kako je i red, situaciji na Bliskom istoku i na severu Afrike, gde je nedvosmisleno predočeno kako će se Alijansa intenzivnije u narednom periodu angažovati na rešavanju i tih problema (koje je, kao što je opštepoznato, planski i ciljano izazvala).

U vezi sa tim se vrlo detaljno tumači situacija – obratimo pažnju na kom potezu – od Libije, Iraka i Sirije, pa sve do Avganistana, Pakistana i Gvineje. Naravno, jedno od težišta je i takozvana Islamska država, u vezi sa čim se zahteva ozbiljnije „delovanje zapadne koalicije na terenu“, kako bi se ta ekstremistička tvorevina, navodno, uništila.

U sklopu toga se razmatra i takozvana izbeglička kriza (dirigovani proces zapadnih sila radi destabilizacije evropskog kontinenta i stvaranja kontrolisanog haosa) te se povodom tog problema daje puna podrška, a kome bi drugom nego vlastitom čedu – Evropskoj uniji, kako bi se tobož predupredila humanitarna katastrofa i sprečila najveća masovna migracija nakon Drugog svetskog rata.

Pošteni srpski seljak bi, nakon ovakvih zaključaka, jednostavno uputio dva pitanja: (1) zašto ste svojom bahatošću i agresivnošću izazvali ratove na severu Afrike i na Bliskom istoku i (2) ko vam to brani da ratove zaustavite a izbeglice zbrinete u njihovim, nezavisnim državama?

Da Vas podsetimo:  Vladimir Umeljić: HAŠKI TRIBUNAL (ICTY) I „ZABORAVLjENA“ KRIVIČNA PRIJAVA PROTIV ALIJE IZETBEGOVIĆA ZBOG MASAKRA NA MARKALAMA

Na kraju, ključni predlozi, tačnije zahtevi šefovima vlada i država NATO saveza, odnose se na pojačavanje snaga, posebno za brzo reagovanje sa „efektnom rotacijom snaga“, zatim snaga protivraketne odbrane i „nuklearnog odvraćanja na istočnim i južnim bokovima Saveza“ (!) kako bi potencijalnom agresoru bilo jasno da će „Alijansa odlučno delovati kao kolektivna sila“.

Pored navedenog zaključeno je da je potrebno „uvećati učestalost i veličinu vežbovnih aktivnosti snaga NATO“, koje će biti osposobljene da „predvide krizu i dodatno obučene da odgovore na sve vidove hibridnog rata“. (!)

Takođe, naglašava se neophodnost intenzivnije saradnje NATO sa Švedskom i Finskom (!) i maksimalna „interoperabilnost“ zbog izuzetno kritične situacije u regionu Baltičkog mora. Dok se za oblast Crnog mora ističe kako će to i dalje biti „komponenta evroatlantske bezbednosti“, zbog čega će se nastaviti intenzivno praćenje situacije i istovremeno „ojačavati saradnja sa Gruzijom, Ukrajinom i Moldavijom“.

Nisu zaboravljeni, naravno, kako je istaknuto u Deklaraciji, ni „južni susedi“ – države članice u Sredozemlju i na severu Afrike, povodom čega se zahteva „ojačavanje kapaciteta i vojne infrastrukture“, kako bi mogle da se nose sa predstojećim izazovima i bezbednosnim pretnjama „rame uz rame sa NATO“.

„Pozdravljajući potpisivanje protokola pristupanja Crne Gore“, NATO parlamentarci očekuju brzo uvođenje ove zemlje u punopravan status, a onda dodaju da je potrebno intenzivirati napore kako bi se i Gruzija pridružila Alijansi. U tom delu se naglašava obaveza reaktiviranja „Akcionog plana za članstvo“ (MAR) kojim je Bosna i Hercegovina izrazila zvaničan stav (2010) da postane punopravni član Saveza, te da se u vezi sa tim preduzmu dodatne mere. Upravo kao i u slučaju BJR Makedonije, u vezi koje je neophodno pronaći adekvatno rešenje povodom višedecenijskog problema naziva te države na zadovoljstvo svih strana u sporu.

Posebno je za nas interesantan (poslednji) član 8. Deklaracije, gde se u tačkama „s“ i „t“, bez navođenja naziva države – i to naročito bode oči – kvalifikacijom „partner“, doslovno ističe:

– „potrebno je nastaviti sa podrškom prava partnera da nezavisno i suvereno izaberu vlastitu spoljnu i bezbednosnu politiku bez spoljnih pritisaka i prinude;

– poboljšati napore za promovisanje transparentnosti i efikasno upravljanje NATO-a, kako bi građani razumeli izazove i zahteve naše zajedničke bezbednosti.“

Da li nas sadržaji ove dve tačke podsećaju na redovne, skoro agresivne nastupe NATO lobista u zemlji Srbiji i otvorenu borbu protiv navodnog ruskog uticaja na vođenje spoljne i svake druge politike? Da li ovako formulisani zaključci nedvosmisleno sugerišu u kom pravcu će se kretati srpska prozapadna, kvislinška vlast, koje je obaveze kroz takozvani EU put i „pregovaranje“ poglavlja prihvatila, i kako će predstojeće delovanje upodobiti navedenim NATO zaključcima, pogovu nakon julskog samita u Varšavi na najvišem nivou?

U zaključku se može konstatovati da je jedna dilema definitivno rešena – agresivna NATO družina vrši intenzivne pripreme zavišedimenzionalni, ozbiljan sukob sa Ruskom Federacijom, koji će verovatno dovesti do oružanog sudara. Pre ili kasnije. Procena autora – proleće 2017. godine.

Druga dilema – šta radi „vojno neutralna“ i „partnerska“ Srbija u tom zlokobnom Savezu i čemu se nada kada velika bitka krene? E, ta dilema je, iako suštinski prosta i jednoznačna, u stvari krajnje komplikovana. I, za sada, nerešiva. Kao i u svakoj okupiranoj i neokolonizovanoj državi, kojoj su svi mehanizmi samoodbrane paralisani.

I – da ne zaboravimo – pitanje srpskim vlastima: šta je radila Šormazova delegacija u Tirani i „za čije zdravlje“ je saučestvovala u blaćenju naše poslednje šanse za spas – Rusije?!

goran jevtovic

Goran Jevtović

Fond strateške kulture

__________________

[i] http://www.nato-pa.int/default.asp

[ii]http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/predsednik-srbije-i-nato-eu-naravoucenije/

[iii] „Šta je Partnerstvo za mir?“, COLORGRAFX, ISBN 978-86-86383-11-2, Beograd, 2010.

[iv] http://www.nato-pa.int/default.asp?CAT2=0&CAT1=3696&CAT0=2969&SHORTCUT=4203

1 KOMENTAR

  1. U Tirani se samo nastavlja dogovor: srpske „vodje“ ispunjavaju svoj deo pogodbe. NATO njima vlast, a oni NATO-u Srbiju na tacni, kao prasence. I svi srecni… osim prasenceta.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime