Pre 23 godine, po pravu jačeg, čija se batina skrivala iza pravedničkih slogana borbe protiv proverbijalnog zla, bombardovana je jedna evropska država. Njeno bombardovanje bilo je prvi vesnik rušenja najcivilizovanijeg međunarodnog poretka koji je planeta Zemlja do tog momenta videla. Čovečanstvo je dostiglo takvo stanje svesti da su ofanzivni ratovi smatrani ne samo nemoralnim i nepravednim, već su bili zabranjeni međunarodnim pravom, stavljeni van zakona, što će reći van civilizacije. Izgledalo je kao da je nehrišćanski kult smrti i krvi konačno poražen.
Na manjem delu njene teritorije gde su u velikom broju živeli ljudi druge nacionalnosti, koji su sa svog gledišta smatrali da su diskriminisani, prvo je jedna supersila organizovala oružanu pobunu. Doturila im je oružje, obučila njihove borce, dala im potpunu medijsku podršku, napravila od njih heroje, borce protiv tobože groznog, čak i hitlerovskog režima. Kada je ta evropska država, sa mnogim manjkavostima – od besne korupcije do pomešanosti sfere kriminala sa ekstremističkim paramilitarnim jedinicama, reagovala tako što je pokrenula antiterorističku operaciju na delu svoje teritorije, na šta je imala puno pravo, onda je ta supersila nju optužila za genocid, ni manje ni više!
Ultimatum supersile
Usledio je ultimatum – supersila je ponudila evropskoj državi da jednostavno napusti deo svoje teritorije, da tu nastane jedna nova evropska kvazidržava. Ponovo su orvelovski (rat je mir) upotrebljene visokomerne floskule o pravu na samoopredeljenje, iako su ljudi te nacionalnosti gde je supersila organizovala oružanu pobunu već imali svoju državu u susedstvu. Naravno, evropska država, sa svim svojim nedostacima, ali su to bili njeni nedostaci koje niko sa strane naročito ne silom ne može i ne treba da rešava, odbija da kapitulira. Zatim sledi ono što je malo ko verovao da je moguće nakon 1945. godine, počinje otvorena vojna agresija na jednu suverenu evropsku državu, van svakog zakona, van civlizacije.
Pilatovski agresor, koji je započeo pobunu na teritoriji evropske države, zatim je optužio za genocid jer se ona odlučila da sa naoružanim separatistima ne pregovara, a da u antiterorističkoj operaciji stavi tačku na njihovu zločinačku delatnost, bez i trunke srama i stida optužuje za sve civilne žrtve, ne najefikasnijeg i najpravednijeg, predsednika evropske države da je na njemu krivica za svaku bombu koja padne na tlo njegove države. Građani te evropske države do tog momenta bili su podeljeni, neki su protestovali protiv predsednika, neki su ga podržavali, a kada se njihova otadžbina našla pod direktnim napadom, maksimalan broj njih stao je uz nju. Agresor je bio višestruko jači, opremljeniji, imao je na raspolaganju najsavremenije borbene avione, bombe sa samonavođenjem i krilate rakete.
Bombardovanje i prkos
I pored tog dispariteta, pored toga što su ostavljeni oči u oči sa supersilom, većina njih je nastavila da prkosi neprijatelju. Naravno, neki broj muškaraca sposobnih za rat pobegao je preko granice, ali su ljudi uglavnom pokušavali da od bombi sklone žene i decu. Oni koji nisu imali gde da odu, okupljali su se u podrumima višespratnica čekajući da vazdušna opasnost mine. Mnogo mladih i hrabrih ljudi tada je služilo vojsku, oni na koje nije došao red pružali su otpor svojom voljom da se ne predaju. Iznad svih političkih podela do trenutka agresije, posle pređene crvene linije lebdeo je u vazduhu osećaj pravednosti – nas bombarduju pod lažnim optužbama za genocid u građanskom ratu koji su sami pokrenuli.
Taj rat protiv evropske države se prikazivao na televiziji. Na svojim malim ekranima, ljudi koji nisu znali jezik te evropske države i nisu mogli da se informišu iz različitih izvora, navijali su da taj predsednik, mrski novi evropski Hitler koji vrši genocid nad nedužnim civilima druge nacionalnosti, bude rastrzan, raščerečen, ubijen, zajedno sa svojim fašističkim narodom koji mora da je zao jer predsednik im je takav. Ako nisu zli, što ga nisu smenili, ako nisu zli, što su ga glasali, mislili su ljudi koji su unapred izabrali pravednu stranu koja u ime dobra i mira započinje agresiju i seje smrt.
Što seješ to i žanješ
Znamo da je evropska država bila SR Jugoslavija, supersila Sjedinjene Američke Države, a herojski oružani pobunjenici zapravo teroristi iz OVK. Bio je to početak kraja civilizovanog sveta, onog koji je stao na vrat fašističkim idejama o ofanzivnim ratovima u ime selektivnog tumačenja istorije i nadmoći „pravih“ nad „lažnim“ nacijama. Posle ovog čina pitanje je vremena kada će se ova matrica ponoviti, jer što seješ to i žanješ, iz semena ponižavajućih orvelovskih laži (rat za mir) može izniknuti samo otrovna bodljikava stabljika nekog novog velikog rata.
autor:Aleksandar Đokić
СР Југославија је изборила 1999. Резолуцију 1244, која није капитулантска, и у којој је наглашено да је Косово и Метохија саставни део Србије, али није се рачунало да ће се појавити неко ко ће све то да обезвреди и де факто преда српску покрајину највећим злочинцима над српским живљем. Сад само треба и де јуре да призна и крај! Србија добија битке, али неспособни политичари и издајници све то обезвређују. Ево га, шепури се као ћуран, и очекује огромну већину на изборима који су врло брзо. Неко је рекао „Ако он победи, Србија је изгубила!“ Кажу „Води одличну спољну политику!“ Како? Издаје поново јединог моћног пријатеља, сад кад га западна Европа санкционише (која није сав свет!) уместо да се тај његов намесник није појавио на гласању у УН.
Води кмезаву, кукавичку и покварену политику, уместо да буде заиста неутралан. Кад си неутралан онда те не интересује гласање против у УН, онда те не интересују санкције! Неутралан си и тачка!! Ниси ни на чијој страни!
Неки опет кажу да је уцењен! А он плаче и кукумавчи пред ТВ камерама како не спава, како ће да се беси и не зна шта ће! Ја знам! Дај оставку и сакриј се у неку мишју рупу и нестани за увек. Сколни се са српске грбаче, који си Србију задужио толико да ће и наши чукунунуци да враћају!!!