Šta smeraju „evropejci“ u srpskom školstvu?

Obrazovni paketi, namenjeni nastavnicima, u vezi s tim kako bi deci u vrtićima, osnovnim i srednjim školama trebalo prezentovati problematiku seksualnog nasilja, u našoj javnosti naišli su na neodobravanje i nezadovoljstvo (videti ovde i ovde).

Osim navedenih zamerki, a nakon pažljivog čitanja sadržaja pomenutih paketa (za vrtiće i škole), konstatujemo i ovo: navodno, prema sprovedenim istraživanjima u odeljenju od trideset učenika, čak četvoro učenika pretrpelo je neki vid seksualnog nasilja. Skeptična sam prema tom podatku i pitam se da li su izvršioci posla (NVO Incest Trauma Centar – Beograd?!) uopšte istraživali bilo koji drugi vid nasilja nad decom ili su sve podvodili pod „seksualno nasilje“? Uzgred, ne mogu da se ne zapitam ko im je odobrio da ta istraživanja vrše, kao i da pilotiraju pomenute pakete u vrtićima i školama, a da o tome nisu obavešteni roditelji? Da li je to krivično delo?

U okviru tih paketa pripreme za srpski jezik za osnovnu i srednju školu deluju kao konstrukcije čiji je zadatak da potvrde zadatu tezu. To je ozbiljan hendikep s obzirom na to da umetnički tekst nužno ne mora ispuniti nijednu funkciju osim estetske, te da podrazumeva različita čitanja, dok svako nametanje teze šteti reprezentativnoj, pa i istinitoj, interpretaciji.

Konkretan primer za konstruisanu interpretaciju jeste kratka priča Lava Tolstoja Vrabac i laste za drugi razred osnovne škole (sadržaj ovde). Naslov tog časa, u okviru pomenutog paketa je – Dalje ruke od mog doma, dalje ruke od mog tela. U tumačenju teksta insistira se na analogiji između doma i tela kako bi dalje bilo moguće govoriti o seksualnom nasilju: lasta je, navodno, ženska osoba – žrtva, a vrabac je muška osoba – nasilnik („A/3 – Lasta /ženska osoba/ je žrtva, vrabac /muška osoba/ je nasilnik” (str. 84). Na taj način muškarci i žene su konfrontirani: dečaci su nasilnici, devojčice su žrtve. To, naravno, nije jedini primer te vrste konfrontacije u tim paketima.

Nije beznačajno da u vezi s tim kažemo da, iako je činjenica da su devojčice i žene više nego muškarci (dečaci i odrasli) izložene zlostavljanju, ne bi trebalo zanemariti činjenicu da i među muškarcima ima maltretiranih, a to što su ti slučajevi ređi, svakako nije manje strašno i ne zavređuju manje pažnje. Pored toga, odnos žena i muškaraca trebalo bi da bude saradnički i saveznički jer jedino iz toga moguće je izgraditi normalne odnose, kako u vezi muškarca i žene, tako i u porodici, što su značajni naučnici – psiholozi, sociolozi, dečji psihijatri i drugi odavno utvrdili, a o tome govore i danas (na primer ovde).

U paketima se potencira da su muškarci povlašćeni u odnosu na žene, što bar danas ne možemo uvažiti bez rezerve, kao i činjenica da su oni (muškarci, dečaci) češće zlostavljači. Čak da je ta tvrdnja u potpunosti tačna, s obzirom na način na koji je u paketima prezentovana, priznajem, da sam dečak, ili bih bila frustrirana ili bih počela da podrazumevam da je sasvim normalno, i od mene očekivano, da se tako ponašam. Evo u vezi s tim nekoliko konstatacija i pitanja iz paketa, datih u pripremama za srpski jezik:

„Opasna NASILNA osoba, najčešće muška, hoće da seksualno zlostavlja dete, najčešće devojčicu, i traži žrtvu…“ (str. 93);
„Pokrenuti temu seksualnog nasilja i ukazati na to da je faktor rizika da se dogodi nasilje pol – jer je seksualno nasilje jedan vid rodno zasnovanog nasilja“ (95);
„Pronađite deo u tekstu koji govori o tome da: Devojčice mogu uspeti u životu samo ako su lepe, dok za dečake to ne važi, oni mogu uspeti jer imaju drugih kvaliteta!“ (96);
„ Koju vrstu nasilja bi još moglo da doživi ᾿ružno pače᾿ da je bilo ženskog pola!?!“ (97);
„A/2 .2 Stereotipne rodne uloge

– Dečaci su nemirni, nestašni, provode vreme napolju. Avanturističkog i istraživačkog duha (Tom i Haklberi).

– Devojčice su fine, sede kod kuće, pomažu majkama u kućnim poslovima (Beki).

Privlačenje pažnje grubim ponašanjem i vređanjem, sukob između Beki i Toma. (fizičko i emocionalno nasilje.)“ (103) itd.

U pripremi za Andersenovo Ružno pače (str. 97) – čija autorka nije nastavnik razredne nastave – nalazi se izuzetno problematična tabela (str. 99) u kojoj se kaže da dominantnoj grupi pripadaju: „lepi“, „muški“, „beli“ (po rasi), „pravoslavni“, „heteroseksualni“, „Srbi“, „imućni“, itd., a da ranjivoj grupi pripadaju: „ružni“, „ženski”, „Romi, Kinezi, emigranti”, „islamska, katolička religija”, „ateisti”, „LGBTIQ“, „ostali”, „siromašni”, „ispod 18 i preko 65 godina” itd.

Iskazujemo sumnju u podatke navedene u tabeli. Nejasno je na osnovu čega je autorka u dominantnu grupu, kao univerzalnu, svrstala belu rasu, kao i Srbe, pravoslavne itd., u odnosu na Rome, Kineze i emigrante. Nejasno je na koju se zemlju ti podaci odnose. Ukoliko se odnose na Srbiju, autorka bi morala da navede izvore za svoje tvrdnje. To je značajno upravo zato što primeri koji su nama poznati govore suprotno.

Karakterističan je slučaj državljanina Sirije, Mustafe Sabrija, koji je 13. avgusta 2015, noću, u centru prestonice, napao jednu Beograđanku. „Žena se vraćala u stan u Ulici admirala Geprata“, izvestio je o tome Blic (ovde). „Osumnjičeni Sirijac joj je prišao s leđa, počeo da je dira po telu, za grudi, a zatim se uhvatio za međunožje. Uplašena i uznemirena žena odmah je o nasrtaju obavestila patrolu policije. Tvrdila je da je mladić, po svemu sudeći migrant, pokušao da je siluje“.

Zanimljiv je takođe i naslov u Blicu (ovde): „Užas u Subotici: migranti pokušali da siluju maloletnicu, sprečio ih slučajni prolaznik“ (podnaslov: „dva migranta iz Pakistana napala maloletnu Subotičanku i pokušali da je siluju (ali ih je u tome sprečio prolaznik)“.

Takođe su karakteristični i naslovi: „Afrički migranti silovali žene širom Nemačke u novogodišnjoj noći!“ (ovde), „Horor u Nemačkoj: Ćerka evropskog zvaničnika silovana i ubijena, uhapšen migrant iz Avganistana“ (ovde), „Migrant u Beču silovao dečaka poreklom iz Srbije“ (ovde), itd.

Zbog čega „obojeni“, „migranti“ i „muslimani“ ne mogu da budu nasilnici – to autorka pomenute pripreme, inače specijalista za građansko vaspitanje (videti ovde), a verovatno ni priređivačice ovog paketa, namenjenog srpskim učenicima, nisu u stanju da objasne.

Osim toga, nije jasno na osnovu čega je autorka pravoslavne proglasila dominantnima u odnosu na građane islamske ili katoličke veroispovesti, kao i u odnosu na ateiste? Da li se rukovodila samo njihovom brojnošću? Koliko je muslimana ili ateista u Srbiji pobijeno, marginalizovano ili diskriminisano? U vezi s tim dotična autorka trebalo bi obavezno da navede konkretne primere, ukoliko su joj poznati, a ukoliko nisu, onda podaci u ovoj tabeli nisu istiniti.

Takođe, nije jasno na osnovu čega je utvrdila da je LGBT populacija „ranjiva“ u odnosu na heteroseksualce u Srbiji. Šta je homoseksualcima u Srbiji zabranjeno? Da li ima homoseksualaca koji su, bez obzira na svoje opredeljenje, društveno visoko kotirani i da li zbog toga neko u Srbiji pravi pitanje? Da li ta činjenica nekoga posebno zanima?

Uočavamo i sledeću tvrdnju:

„MOTIV nasilja je: MOĆ i KONTROLA!!!

*SEKSUALNO NASILJE JE RODNO ZASNOVANO NASILJE

NASILJE nad ŽENAMA i DECOM su uzrok NEJEDNAKE RASPODELE MOĆI

MUŠKA DOMINACIJA je prisutna u većini sfera života: PORODICA, PRAVNI SISTEM, RELIGIJA…

ta dominacija je OSNOVA NASILJA“ (str.100. u paketu za osnovne i srednje škole).

Navedene tvrdnje mogu se uvažiti, ali samo sa određenim kritičkim odmakom. Najpre, muška dominacija ne podrazumeva uvek i činjenje nasilja. Postoje muškarci koji nikada ne čine nasilje. Lično poznajem takve muškarce, a verujem da ih poznaje, sigurno, i još neka žena osim mene. Stoga nema mesta takvoj univerzalizaciji. Motiv nasilja ne moraju biti „muška moć i kontrola“ već individualni i poremećeni um, bilo muški ili ženski – osveta, zla namera, potreba za udovoljavanjem sebi, slabost i sl.

Kao što smo već napomenuli, seksualno nasilje jeste najčešće rodno zasnovano, ali muškarci takođe mogu biti silovani, fizički i psihički zlostavljani, kao što postoje i primeri samohranih očeva. Poluinformacije, što je slučaj u pomenutim paketima, mogu proizvesti mržnju među polovima: dominacija muškaraca u institucijama ne mora da bude osnova nasilja, kao što i mnoge žene, iako imaju sve uslove da se nasilju odupru i zaštite sopstvenu decu, to ne čine – dakle, muškarci nisu „univerzalni krivci“.

U pomenutim paketima nalazimo i odeljak: „O rodnim ulogama”: „Važno je da nastavnik/ca podseti učenike/ce da u epskoj poeziji ženski likovi najčešće nemaju ime, bezlični su ili ih zovu po imenu oca ili supruga. One pripadaju prvo ocu, a kada se udaju, suprugu. U epskoj poeziji, ženska osoba je vlasništvo muškarca i često se tretira kao ᾿roba᾿” (str. 104, 109, 113, 116‒117).

Ova napomena je skandalozna: jasno se prozire namera autorke da omalovaži značaj srpske narodne poezije i tradicije, te da razvije animozitet kod učenika prema njoj. Navedeno u napomeni zapravo nije tačno. Pored primera u prilog toj tvrdnji, postoje i primeri koji govore sasvim suprotno. U pesmi Uroš i Mrnjavčevići Marko Kraljević apsolutno uvažava ono što mu savetuje majka, koja ima lično ime (Jevrosima), u narodnoj pesmi Smrt vojvode Prijezde, takođe je reč o ženi koja ima lično ime (Jelica) i kojoj sam vojvoda Prijezda omogućava da izabere sopstvenu sudbinu, u narodnoj pesmi Ženidba kralja Vukašina ljuba vojvode Momčila takođe ima ime (Vidosava), kao i njegova sestra (Jevrosima) itd.

U narodnoj baladi Banović Strahinja oni koji ženu tretiraju „kao robu“, prezreni su – i to od strane muškarca – i to prezrenje jasno je eksplicirano.

O moćima žene nad muškarcem u našoj narodnoj književnosti svedoči, na primer, narodna novela Djevojka cara nadmudrila itd.

Stoga je autorkina napomena suštinski jednostrana i ideologizovana i zato može biti tretirana samo kao bespotrebna, nefunkcionalna reinterpretacija. Ona bi mogla uzrokovati da učenici na pogrešan način razumeju srpsku narodnu poeziju koja je jedan od stubova srpske kulturne tradicije, kao i njihovu zbunjenost, ukoliko, sami istražujući, shvate da informacije koje su dobili u školi ne odgovaraju istini u potpunosti. Zbog toga, kao i zbog našeg školstva, i učenika, ozbiljno bi trebalo dovesti u pitanje kompetencije autorke takvih tvrdnji i (re)interpretacija.

Srodnih primera i konstatacija u navedenim paketima je mnogo, ali na kraju naročito ističemo sledeće:

„Pitanja za učenike/ce:

– Kako je Vuk Stefanović Karadžić podelio narodnu (usmenu) poeziju? Odgovor: Vuk je, kao što je učenicima poznato, podelio narodne pesme na junačke (epske), ženske (lirske) i pesme na međi (lirsko-epske pesme).

Ovo je i odgovarajući trenutak da razgovarate sa učenicima/ama na koji način je Vuk ovu podelu opteretio rodnim stereotipima!“ (121)

Nakon ovoga ostaje da postavimo, možda i retorsko, pitanje – da li je posredi duboko nerazumevanje naše narodne tradicije, čista ideologija ili pak i jedno i drugo?

Slađana Ilić

www.fsksrb.ru