Šta spaja Makrona i Vučića?

Predsednik Francuske Emanuel Makron morao je da odloži ranije najavljenu posetu Beogradu u decembru, zbog nemira u Francuskoj. Iako su francuski mediji ovu posetu najavljivali kao potvrdu osnaživanja prijateljstva Pariza i Beograda, jasno je da se radi o čistoj propagandi režimskih medija. Tvrdnje o francusko-srpskom prijateljstvu su deo romantičarsko-ideološkog pogleda vezanog za Prvi svetski rat. On je zasnovan na uvažavanju koje su francuski vojnici imali prema srpskoj armiji i zajedničkoj borbi na Solunskom frontu. Ipak stvari su se od tada mnogo promenile i ne postoji nikakva osnova da se francusko-srpski odnosi danas gledaju kroz prizmu Prvog svetskog rata. To je potvrdio i sam predsednik Francuske kada je na proslavi povodom stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata smestio predsednika Srbije u magareću klupu, dok je takozvanog predsednika samoproglašenog Kosova stavio među najvažnije zvanice. Mnogi Srbi su bili začuđeni i nezadovoljni takvim postupkom, ali to je upravo zbog toga što su indoktrinirani idejama o nekakvom francusko-srpskom prijateljstvu, koje su zastupljene u našoj javnosti. Moram da istaknem da u Francuskoj zaista postoji časnih i poštenih ljudi koji uvažavaju Srbiju kao što je Žak Ogar ili veliki humanitarac Arno Gujon, ali oni nisu predstavnici zvanične Francuske, već su i sami izloženi neprilikama u Francuskoj, zbog stava koji imaju o Srbiji i Srbima. Bivši komandant francuskih snaga KFOR-a na KiM je iz moralnih razloga prekinuo svoju službu u francuskoj vojski jer se duboko nije slagao sa politikom koja potpuno preokreće uloge žrtve i teroriste. Svoje iskustvo je opisao u knjizi „Evropa je umrla u Prištini“. Arno Gujon je više puta bio meta napada francuskih medija ali i nekih iz Srbije, zbog svog humanitarnog rada na Kosovu i Metohiji. Međutim ne radi se samo o sukobu zvanične francuske politike koja podržava kosovsku nezavisnost i onih koji se rađe drže istine po svaku cenu, radi se o sukobu mnogo šireg opsega. Naime zvanična Francuska je imala veliku i (sa srpskog stanovišta) sramnu ulogu u svim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije, a posebno u Bosni i Hercegovini. Francuska obaveštajna služba je duboko umešana u mnoge specijalne operacije koje su organizovane na tom području i zbog kojih do dana današnjeg Srbi trpe ozbiljne uvrede i klevete. Francuska je imala značajnog učešća na relaciji Klinton-Izetbegović gde se jasno svrstala na stranu protiv Srba. Međutim da ne bude zabune, ne treba da smatramo da smo mi posebno i specijalno oštećeni, jer Francuska je istu, ako ne i goru ulogu imala i u Libiji, Siriji i na drugim mestima, gde je logistički i materijalno pomagala pobunjenike i teroriste. U tom smislu Francuska nije striktno zauzela anti-srpski stav iz nekih posebnih razloga koje ima protiv Srba, već zbog toga što je pratila američku spoljnu politiku. Takav pravac se jasno može pratiti od Bosne preko Kosova zatim Libije i Sirije. Nije toliko strašno što je Emanuel Makron ponizio Vučića stavljajući ga u magareću klupu na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, jer predsednik Srbije realno i nema ugled na međunarodnom nivou. Strašno je što je ponizio Srbiju koja je u Prvom svetskom ratu podnela najveću žrtvu od svih zemalja po procentu poginulih u ratu. Međutim to neće sprečiti Vučića da Emanuelu Makronu priredi veličanstven doček u Beogradu, kako sam ističe. Potvrđeno je da će Makron ovog puta doći u Beograd  15. i 16. jula, iako mu je zemlja i dalje u vanrednom stanju. Doduše zvanično nije, jer je ono posle dve godine ukinuto u oktobru 2017. godine ali sem formalnosti ništa drugo se nije promenilo. Evo samo kratkog pregleda šta se dešavalo prethodnih par dana u Parizu. U petak 12. jula je velika grupa od nekoliko stotina migranata iz Afrike zauzela Panteon u kom su sahranjeni francuski kraljevi i zahtevala je da dobiju pravo da ostanu u Francuskoj, odnosno da svi nelegalni imigranti dobiju dokumenta i boravak u Francuskoj. Prethodne subote 13. jula je održan protest „žutih prsluka“ 35. nedelju za redom. Policija je po običaju upotrebila silu protiv demonstranata. Na dan obeležavanja pada Bastilje 14. jula, Makron je organizovao vojnu paradu u Parizu. Dok je on sav važan paradirao u vojnom džipu, mogle su da se čuju parole „odlazi, Makrone“, zviždanje i negodovanje, a demonstranti su nakon toga počeli da dižu barikade na Jelisejskim poljima. Ponovo je došlo do konflikta između policije i onih koji su negodovali. Aleksandar Vučić je zasigurno već pripremio aktiviste iz autobusa (i sendviče), koji će oduševljeno pljeskati francuskom predsedniku u Beogradu ispred spomenika Francusko-srpskom prijateljstvu, što će se u mnogome razlikovati od dočeka na koje je Makron navikao u Francuskoj. Istom onom spomeniku koji je za vreme bombardovanja 1999. bio ukrašen crnom trakom, u simboličkom smislu iskazivajući smrt srpsko-francuskog prijateljstva. Aleksandar Vučić će još jednom poniziti Srbiju, kao što ju je ponizio i sedenjem u magarećoj klupi, ali to njemu ne predstavlja ni najmanji problem ukoliko može da zaradi neki sitni politički poen na toj predstavi. Vučić će Makronovu posetu predstaviti kao veoma značajan korak ka zbližavanju Srbije i Francuske (iako to nema veze sa realnošću) i iskoristiće je za promovisanje svog nepostojećeg ugleda. Sa druge strane, Makron će isto tako posetu Srbiji iskoristiti za projektovanje svoje važnosti na međunarodnoj sceni, iako on sam nema podršku ni 10% glasača u Francuskoj sada. Situacija u Francuskoj je više nego ozbiljna i ona je izmakla kontroli. Pre svega finansijsko-socijalni sistem nije više u stanju održivosti a narastajuće nezadovoljstvo građana ne dozvoljava da ono bude reformisano i stavljeno u okvire realnih mogućnosti. Još veći problem je bezbednost zemlje koja nije u stanju da se izbori sa terorističkim pretnjama, neintegrisanim migrantima iz kolonijalnog perioda i nekontrolisanim novopridošlim migrantima. Potpuno ignorisanje građana Francuske od strane vladajućih političkih elita dovodi do još većeg konflikta u društvu. Zbog toga, vladajuća politička elita u Francuskoj nije samo opasna na međunarodnoj sceni u vezi sa njenom ulogom u intervencijama i ratovima, već i za sopstvene građane. Kontinuirani protesti u Francuskoj neće nestati sami od sebe i očigledno je da Francusku tek čekaju burna vremena. Ono što sigurno spaja Makrona i Vučića je predstava sopstvene veličine i želja za vlašću. Međutim i u jednom i u drugom slučaju ona se drži na tankim nogama, posebno u svetlu smene političkih elita na međunarodnom nivou. Ne postoji previše osnova za optimizam da će i jedan i drugi uspeti da opstanu ignorisanjem većine svojih građana kao ni to da će imati kapaciteta da reše probleme koji se usložnjavaju, a za koje su i sami odgovorni. Jednostavno njihovo vreme prolazi. Još jedna činjenica koja ih spaja je da i jedan i drugi sramote države koje predstavljaju. Ako govorimo o Makronu dovoljno je da kažemo da su fotografije koje su se pojavile sa njegovog putovanja na Sen-Marten, na društvenim mrežama označene kao seksualno uznemiravajuće. Zbog toga iako ne možemo da govorimo o srpsko-francuskom prijateljstvu, jer ono realno ne postoji, možemo da govorimo o razumevanju onog dela srpskog i francuskog naroda koji razume kroz kakvu sramotu i poniženje prolazi zbog ambicija jednog ili drugog predsednika. I na kraju iako Aleksandar Vučić stalno govori svim njegovim prijateljima od Šredera preko Blera, Bajdena i Stoltenberga, da Srbija ne može da zaboravi ali mora da oprosti 1999. godinu moram da istaknem da Srbija ne sme ni da zaboravi ni da oprosti već da se izbori za to da se utvrdi pravda kao i odgovornost. Vreme svakako radi za nas, samo je potrebno da budemo dosledni.

Dragana Trifković Izvor: Centar za geostrateške studije