Piše: Predrag Rakočević, Štutgart
BERLIN Nedavno je usledilo, za razliku od ranijih, posle Saveznih izbora održanih 26. septembra o.g. relativno brzo formiranje nove nemačke vlade. Bivša državljanka komunističke Demokratske Republike Nemačke, i nekadašnja funkcionerka komunističke omaldinske organizacije FDJ –„Slobodna nemačka omladina“ dr Angela Merkel je posle 16 godina vladanja Nemačkom i dobrim delom tzv. „Zapadnog sveta“ otišla u penziju a njena partija Hrišćanska demokratska unija CDU je voljom glasača sklonjena sa vlasti. Od skoro 61 milion –tačnije 60.181.072 glasača u Nemačkoj upisanih u biračke spiskove, glasalo je njih 76,6%. Na izborima su pobedili nekadašnji koalicioni partneri Angele Merkel –Socijaldemokrati (SPD). Oni su od ukupno 736 mesta u Parlamentu osvojili 206 mandata, Slobodne demokrate (FDP) imaju 92 mandata, Stranka Zeleni ima u novom sazivu 118 mandata, Hrišćanske demokrate (CDU) su osvojili 152 mesta a njihova sestrinska partija Hrišćanska socijalna unija (CSU) je dobila 45 mandata.
Pošto je uobičajeno da partija sa najvećim brojem osvojenih mandata, sada su to posle dugog niza godina opet Socijalisti, koji i pored osvajanja najviše glasova nisu mogli da ostvare većinu u Parlamentu, morali su da izaberu svoje buduće koalicionare i da imenuju kancelara. Mogli su po broju mandata da nastave, ovoga puta kao lideri, i svoju dosadašnju koaliciju sa partijom Angele Merkel- Hrišćanskim demokratama. I sa njima bi imali potrebnu većinu sa 403 mandta. Izbor Socijalista je ipak pao na koaliciju sa Slobodnim demokratama i Zelenima tako da u Parlamentu imaju još sigurniju većinu- 416 mandata od ukupno 736! Da su uspeli da odustanu od avanture sa Zelenima i umesto njih uzeli Hrišćanske demokrate (CDU) i Slobodne demokrate (FDP), socijalistički kancelar Olaf Šolc je mogao da ima odličnu, još sigurniju većinu od 495 mandata! Neke nama nepoznate sile su, kako izgleda, po svaku cenu htele da u nemačkoj vladi vide i Zelene!
Posle međupartijskih pregovora i dogovora, Nemci od 8.decembra ove godine imaju novu vladu. Prvi put u istotiji te zemlje posle 1945 g. je to, po partjskih bojama, u medijima nazvana „trobojna ili „semafor“ vlada“, jer SPD nosi crvenu boju, FDP žutu a tu je i boja Zelenih. To je skup dosta protivrečnih pripadnika sasvim razlitih političkih partija. Vlada, pored kancelara Olafa Šolca u funkciji predsednika vlade, broji 15 ministara. Zbog specifičnosti nemačkog izbornog sistema, broj poslanika se povećao na 736 ali, ruku na srce, svaki od izabranih, bar teoretski, ima pogolemi broj glasača na grbači -jer „zastupa“ po 81.767 mogućih glasača!
Kod nas u Srbiji je prava „hladovina“ za poslanike. O šest miliona i sedamstotina hiljada u biračke spiskove navodno legalno upisanih glasača, što u Srbiji što u inostranstvu, tobože se „brine“, što je nažalost samo čista „mislena imenica“ -to o „brizi“- 250 poslanika –ili po poslaniku je 26.000 glasača. Ako se uzme u obzir da je na poslednjim izborima glasalo samo knap preko 50% u spiskove upisanih, a verovatno je zaista glasalo samo oko 47-48% glasača, onda je po poslaniku samo 13.132 glasača. Malo za preveliki (i preskupi) Parlament Republike Srbije! Industrijski i finansijski najjačoj državi u Evropi i trećoj ili četvrtoj svetskoj ekonomskoj sili dovoljno je samo 15 ministara. Srbima su na grbači, koliko se zna, 23 ministra i ministarki! O „armiji“ zamenika, pomoćnika, sekretara i sekretarica, šofera i kafe-kuvarica, pa i švalerki ili švalera, pobrojanih po svakoj srpskoj ministarskoj fotelji, najbolje i da ne govorimo. Ima se- može se! Naravno sve se to plaća od pljačke naroda, stranih kredita, rasprodaje srpskih dobara…
Partije su se kod nas svojevremeno izborile za tako glomazan Parlament kako bi verovatno finansijski obezbedile što više svojih „važnih“ članova.Od njih su pojedini i pored „diploma“ kojekakvih dubioznih privatnih fakulteta, samo polupismeni „ugledni poslanici“. Njihof zadtak je da u punom partijskom sastavu u Skupštini, svojim bezveznim govorancijama gnjave one učenije i, naravno, da glasanjem satiru sve predloge i kritike opozicije! Primaju i dobre platice, ti poslanici, od kojih se mnogi skoro nikada za vreme celog mandata ne jave za reč. A i zašto bi, kada njihov „Veliki vođa“ misli, govori i odlučuje umesto njih? Praktično „Velikom vođi“ Parlament nije ni potreban- on je samo maska prema EU da u Srbiji, tobože, vlada demokratija parlamentarnog odlučivanja.
Elem, vratimo se pitanju iz naslova ovog članka –šta Srbi u Nemačkoj mogu da očekuju od nove vlade? Za sve one koji ne vole da čitaju dugačke članke da odgovorimo odmah: odnos nemačke vlade prema Srbima neće biti ništa bolji ali je moguće, i očekivano je, ulaskom „Zelenih“ u Nemačku saveznu vladu, pooštravanje stavova Nemačke prema srpskim „gastarbajterima“ pa i prema njihovoj matici -državi Srbiji!
Poznato je da odnos Nemaca prema Srbima nikada kroz istoriju nije bio posebno dobar. Verovatno je to bilo i zbog svih do nedavno vođenih ratova protiv Srbije –u kojima su učestvovali bar delovi nemačkih armija jer su u Velikom ratu glavne trupe bile sa teritorija Autrougarske. U Drugom svetskom ratu su takođe veći deo trupa činili Austrijanci, aneksirani od Nemačkog rajha, uz komandni kadar većinom poreklom iz te države. U okupacionim trupama bilo je delom i nemačkih vojnika. Uz njih su bili i njihovi stalni saveznici u svim zločinima protiv pravoslavnih Srba -Mađari, Bugari, Hrvati, Slovenci, zatim Nemci- dobrovoljci iz Vojvodine –tzv. „Podunavske Švabe“- koje su činile zloglasnu SS diviziju Princ Ojgen. (Prinz Eugen) Ne sme se zaboraviti ni poslednje zločinačko učešće nemačke ratne avijacije u NATO agresiji na Srbiju i Crnu Goru, tadašnju SR Jugoslaviju. Pošto su, u suštini, u pomenutim ratovima od Srba uvek dobijali velike batine, onda je jasno zašto Nemci nikada nisu nešto posebno „mirisali“ Srbe.
Doduše dolaskom nekoliko „armija“ srpskih „gastarbajtera“ u Nemačku od 1965.g. pa bez prekida sve do danas, videvši da su Srbi bili vredni i dobro obrazovani stručni radnici, Nemci Srbe nisu zavoleli –ali su počeli da ih cene.
Naravno da su priče političara o „prijateljstvu“ ili o „međusobnoj ljubavi“ različitih naroda i vera samo priče za malu decu jer niti takvo „prijateljstvo“ niti takva „ljubav“ postoje. Postoje samo uzajamni interesi gde se jedino gleda koja će strana imati veću korist. Nemci od vrednih Srba, ili Srbi zbog dobrih plata i svojevremeno zaista velike socijalno-radne sigurnosti koju su zbog nestašica radne snage ranijih decenija ali i danas, morali da nude poslodavci. Vremenom je nastala obostrana tolerancija jer smo zaista bili preko petrebni jedni drugima -a gastarbajteri posebno matici Srbiji. Dovoljno je navesti činjenicu da je Srbija od svojih „gastarbajtera“ od 1965. g. do danas kroz devizne doznake, trošenje novca za vreme boravaka u odadžbini itd. dobila najmanje 220 milijardi evra ili bar 250 milijardi SAD dolara! Po novijem izveštaju Narodne banke Srbije iz inostranstva stiže još uvek oko 4 milijardi evra godišnje!
Polazeći od toga da je jedno vreme u Nemačkoj boravilo i preko 1 milion radnika iz nekadašnje Jugoslavije, a iz najbrojnijeg naroda te države, Srba je svakako bilo najviše što je i logično. Jer kako ono pevaše Njegoš –„Iz grmena velikoga lavu izić trudno nije“… Proporcionalno su srpski radnici Nemcima bez obzira na savezništvo u oba velika rata npr. sa Hrvatima i Slovencima, verovatno, bili možda nešto „važniji“ od drugih. Računa se da nas je svojevremeno u Nemačkoj bilo preko 600.000. Tih 600.000 Srba su bile dobre poreske platiše, cenjeni potrošači a uz prirodni dar za brzo savlađivanje nemačkog jezika bio je cenjen i njihov rad u društvu. Ekonomski gledano, samo jedna nacija je verovatno Nemcima zbog svoje brojnosti od preko 4 miliona ljudi bila važnija od Srba. To su Turci!
Odnos vlasti prema Srbima je od jedne savezne pokrajine do druge bio različit. Tamo gde su pokrajinske vlade vodili Socijalisti bilo je lakše i jednostavnije ostvarivanje radnih i socijalnih prava, dobijanje dozvola boravka pa i nemačkog državljanstva nego u pokrajinama gde su vladali konzervativni Hrišćanski demokrati. Ta partija je od osnvanja, neposredno pre stvaranja Savezne Republike Nemačke 1949.g. bila infiltrirana bivšim nacistima, esesovcima i drugima koji su za vreme Hitlera itekako naučili „lekcije mržnje“ prema, kako su smatrali, nižoj, bezvrednoj slovenskoj rasi i pravoslavnoj veri. Svoja ubeđenja su kasnije prenosili na svoje potomke.
Čak je i prvi nemački kancelar posle rata 1949.g. Konrad Adenauer, za koga se ne može reći da je bio nacista, u svojoj vladi imao, znajući za njihovu prošlost, okorele naciste kao npr. državnog sekretara Hansa Globkea, jednog od tvoraca Zakona o čistoći očuvanja nemačke rase, zatim Rajnharda Gelena šefa Hitlerove zloglasne obaveštajne službe „Tuđe armije istok“, koji je postao šef nove, posleratne nemačke obaveštajne službe, tu su bile i stotine policijskih službenika, delom pripadnika pobeglih Podunavskih Švaba, zatim „novih“ političara u pokrajinskim vladama kao npr. Hans-Georg Kisinger, predsednik vlade u Baden-Virtembergu –Hitlerov nacista od prvih dana firerovog dolaska na vlast, zatim Hans Filbinger nacistički vojni sudija, potonji naslednik Kisingera i mnogi drugi. Njima nikako nisu, sem kao čuveno „nužno zlo,“ odgovarali Srbi.
Osnivanjem partije Zelenih kao izrazitih pacifista i protivnika nametanja nemačke političke volje drugim narodima u čijim redovima su kao suosnivači partije bili penzionisani general nove nemačke armije Bundesvera Gerd Bastian i Petra Keli, ali i smenom generacija u redu konzervativnih političara, nastao je novi vid boljih odnosa prema strancima pa tako i prema Srbima. Nažalost, i Bastijan i njegova životna saputnica Keli, samoubistvom čiji motiv nikada nije razjašnjen, su nestali sa političke scene. Oni su, sa ostalim članovima stranke, osmislili parolu „Sa nama -Nemačka nikada više u rat“.
Dolaskom drugih ljudi u stranku Zelenih, posebno Jozefa Joške Fišera, sina porodice Podunavskih Švaba u Nemačku pobeglih iz okoline Budimpešte pred naletom jedinica Crvene Armije, i ta partija počinje da se militarizuje. Fišer je kao prvi čovek u istoriji Nemačke bez ikakvog obrazovanja, sličan po školskim „kvalifikacijama“ Hitleru -imao je samo osnovnu školu, u koalicionoj vladi Socijalista i Zelenih, postao ministar spoljnih poslova- i odmah je zaboravio načela pacifizma te stranke. Bio je veliki pobornik NATO napada na ondašnju SR Jugoslaviju, glavni propangandista podrške ratu protiv Srba ali i čuvanju interesa Šiptara kao i davanja podrške odvajanja Kosmeta od matice Srbije. Čuvena je njegova lažna priča, delimično uz učešće socijalističkog ministra rata Rudolfa Šarpinga, delimično i kancelara Gerda Šredera i drugih o koncentracionom logoru koji su Srbi napravili na stadionu u Prištini gde su navodno bili zatvarani i mučeni Šiptari!
Srbima u Nemačkoj je bilo dovoljno saznanje da je Joška Fišer postao vremenom lični prijatelj zloglasne Malden Olbrajt –žene koja je kao jevrejsko dete nekoliko godina živela u Srbiji. Možda ga je ta u srpskom narodu zloglsna baba navela na otvoreno zahtevanje bombardovanja Srbije. Slogan partije Zelenih, kažu kritičari, baš zbog Fišera je promenjen u NIKADA VIŠE U RAT BEZ NAS ZELENIH. To se kasnijim učešćima nemačke vojske po svetu -od angažovanja u BiH, na Kosovu, u Istočnom Timoru, Iraku, Avganistanu itd. obistinilo. „Fišerovci“ su u nekada pacifističkoj partiji ostavili mnoge „potomke“ i sledbenike koji mogućnost učešća Nemaca u ratovima van NATO odbranbene teritorije, više ne isključuju nego čak zahtevaju i podržavaju!
„Ratobornost“ smo čuli i u prvim javnim nastupima „Zelenih“ ministara iz aktuelne nemačke vlade, posebno u izjavama, kako je mnogi ocenjuju, „obične alapače i plagijatorke dobrog dela teksta svoje nedavno objavljene knjige“, Analene Berbok, totalno neiskusne nove ministarke spoljnih poslova! Ona nije imala pametnijeg posla nego da već prvih dana svog nikakvim posebnim „kvalitetima“ opravdanog „ministrovanja“ u jednom veoma važnom resoru, „udari“ po Rusiji, Putinu i politici Rusije. Zahtevala je još oštriji embargo protiv te zemlje uz istovremeni zahtev da se gasovod Severni tok 2, u koji su uložene milijarde evra za izgradnju, nikada ne pusti u rad. Između ostalih i ta priča je doprinela strahovitom poskupljenju gasa na evropskom tržištu koji će itekako osetiti i nemački potrošači. Sada će mnogima biti jasno da davanjem glasova Zelenima, ali će shvatiti i Socijalisti koji su ih primili u vladu, da su napravili strahovitu grešku. Po „kvalitetu“ svojih izjava istakli su se i drugi novi ministri Zelenih. Nemački Turčin Cem Ezdemir, inače pedagog a sada ministar poljoprivrede i ishrane, lupetao je o potrebi da „Nemci treba da manje jedu kako bi zdravije živeli i da cena hrane mora da se poveća“ -verovatno da bi se manje jelo! –„Lako je njemu, govorili su kritičari, on je vegetarijanac pa kada uspe da poskupi hranu, u nestašici svog novca za nabavku hrane, što je malo verovatno jer odlično zarađuje, može da pase travu! Ali šta ćemo mi sa našim platama i našom decom koja vole i trebaju meso na trpezi koje po Etdemiru mora da poskupi“?
Šef Hrišćanske demokratske unije u Bavarskoj, Seder, tvrdi da Zeleni ne znaju ništa drugo nego da zahtevaju svakakve zabrane- od automobila do termocentrala- a sada i da se Nemci manje hrane -ali ne nude nikakve konstruktivne predloga kako ići dalje. Niije čudo da „zelena“ Analena Berbok javno tvrdi da je njima glavni cilj da gas i dalje, da bi Ukrajina kasirala ogromne takse za transfer, u najvećoj meri teče preko te zemlje. Znamo da je u Drugom svetskom ratu, posle napada na SSSR, Ukrajina postala verna Hitlerova saveznica. Ukrajinci- kolaborateri, saradnici nemačkih SS formacija su bili, pomenimo i to, često zloglasni čuvari zatočenika u konc-logorima i u zarobljeničkim logorima za ruske vojnike, ujedno mučitelji i ubice. Takvih saveznika se Nemačka još uvek rado seća i pomogla im je, kao npr. Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji i nordijskim zemljama itd. da bez ispunjavanja propisanih ekonomsko-političkih uslova uđu u Evropsku uniju. Sada je, očigledno, na redu Ukrajina- ako ne odmah da uđe u EU, onda bar da što pre, u cilju stacioniranja američkih raketa na teritoriji Ukrajine, uđe u NATO!
Zeleni, predvođeni svojom po pitanju politike i zbivanja u svetu očigledno neukom alapačom- ministarkom spoljnih poslova, zahtevaju nove još oštrije sankcije protiv Rusije za koje im kao razlog služe toboži „jaki argumenti“ -manevri ruskih trupa na granici sa Ukrajinom koji su priprema za ničim dokazanu, planiranu navodnu okupaciju Ukrajine! Partija Zelenih bi, po tradiciji Joške Fišera, izgleda najrađe želela da i Srbija, pored Rusije, bude izbrisana sa lica zemlje. U tom pravcu idu i nedavne sumanute izjave članice Zelenih i poslanice u Parlamentu Evrope Viole fon Kramon koja otvoreno podržava priznavanje Kosova, negira postojanje Srpske pravoslavne vrkve u Nemačkoj –koja je u Minhenu osnovana još daleke 1947.g. -zahteva sankcije Protiv Rusije i Srbije itd. uz punu podršku Šiptarima koji su se, po njoj, najzad oslobodili srpske okupacije! Po Zelenima, Rusi su „aneksirali“ svoju iskonsku teritoriju koju je Nikita Hruščov svojevremeno otcepio od Rusije i pripojio Ukrajini, ne pominjući da na Krimu živi preko 80 odsto Rusa koji su se u referendumu izjasnili za pripajanje matici. Srbi su po Zelenima –okupatori Kosova, iako su oduvek živeli na svojoj zemlji -Kosovu, gde u vreme srednjovekovnih srpskih vladara nije živeo ni jedan Šiptar!
Verovatno će se, ako ova „trobojna vlada“ opstane, po inicijativi Zelenih, promeniti odnos Nemačke ne samo prema Rusima nego i prema Srbima koji žive u toj zemlji. Uz pomoć stručnjaka za manipulacije javnim mnjenjem zahvaljujući medijima, danas je lako učiniti. Srbi će verovatno postati još „nužnije zlo“ nego u vreme vladavine ranijih tobožih Demohrišćanskih „demokrata“ od koji su neki od njih bili „obojeni“ braon bojom –tipičnoj za partijske uniforme Hitlerovskog doba.
Nadamo se da će, istinske demokrate u redu Socijalista legendarnog Vilija Branda koji vode današnju nemačku vladu, kad-tad „pobediti“ ovakve mrzitelje nekih slovenskih naroda i kroz stvaranje neke nove koalicije Zelene odstraniti iz vlade jer oni iz godine u godinu sve češće iskazuju svoju ratobornost i netrpeljivost prema Slovenima i pravoslavcima što šteti i ugledu samih Nemaca.
