Suština međudržavnih odnosa sa Hrvatskom jeste – na vreme uočiti moguće strategijske obmane i prevare.
Antisrpsko divljanje proustaških snaga u predizbornim kampanjama u Hrvatskoj tokom izborne krize i kratke vladavine Tihomira Oreškovića nije zabrinulo Zapad iako je trajalo više od godinu dana. Nije to smetalo hrvatskim mentorima sve dok se tokom tog divljanja nije pojavio i antisemitizam. To je pre ili kasnije je moralo izbiti na površinu, jer je antisemitizam u suštini fašističke ideologije, kojoj ustaški pokret pripada. Pojave antisemitizma i reakcija jevrejskih organizacija naterale su Zapad da nešto menja u Hrvatskoj, a ne srpske pritužbe, koje su potpuno ignorisali.
Pojavio se i drugi ozbiljan problem – kako na vlast u Hrvatskoj dovesti taj i takav HDZ u kome je ostalo samo proustaško krilo. Kako prikriti pravu suštinu HDZ i prikazati ga kao modernu, tolerantnu i naprednu političku snagu, koja će biti prihvatljiva za manjine u Hrvatskoj i stranke kojima ustaštvo nije ideologija. A to se moralo učinti, jer HDZ jedini uživa puno poverenje Zapada. Operacija je bila složena i u potpunosti je uspela. Ne znamo kako su je zvanično nazvali, ali je slobodno možemo zvati operacija Plenković – Milanović.
Tako je postalo potpuno jasno da se politika najvećih stranaka u Hrvatskoj, pa i sama predizborna kampanja, kreiraju u Vašingtonu. Veliki mentori našli su prosto rešenje za uspeh operacije – figurativno rečeno, samo su zamenili fascikle sa instrukcijama. Fasciklu kako treba da se ponaša HDZ u izbornoj kampanji dali su Milanoviću, a fasciklu kako treba da se ponaša SDP novootkrivenom Plenkoviću. Tako se dogodilo da se SDP preko noći nađe na proustaškim pozicijama i zagovara profašističke stavove usmerene prema srpskoj manjini i Srbima uopšte, dok je HDZ, isto tako preko noći postala tolerantna stranka, koja osuđuje nacionalističke i ratoborne izjave Milanovića. SDP je izgubio značajan deo tradicionalnog i sigurnog biračkog tela a HDZ postao prihvatljiv u smislu podrške čak i za Srbe. Samo nekoliko meseci unazad to je bilo nezamislivo i zato je provedena akcija, o kojoj još niko ne govori, fenomenalna sa stanovišta ostvarenja postavljenih ciljeva. Bez rekonstrukcije stranke, promenom samo jednog čoveka, HDZ je promenio imidž.
PLENKOVIĆ MERKA BOSNU
Nakon izbora i formiranja vlade maske polako padaju. HDZ će svakako biti ono što je i bio i nastaviće realizaciju ciljeva izvornog ustaškog pokreta – nakon uspostavljanja nezavisne države i etničkog čišćenja, na redu je pokušaj širenje granica Hrvatske, prvo na račun BiH, a kasnije i Srbije. Plenković još nije ni formirao sve tehničke delove svoje vladajuće mašinerije, a već naveliko merka Bosnu. Nije to njegova ideja ni njegova optimalna mogućnost, nego samo dobro uklapanje u revidirane planove SAD i NATO. Jer po svaku cenu i što brže moraju se preseći uticaji Putina i Erdogana na vlade u Banjaluci i u Sarajevu kako bi BiH postala teritorija NATO. Uloga Hrvatske u tim planovima može da se nasluti jer se njeno direktno mešanje ne ograničava, nego podstiče.
Dežurni povodi za neku vrstu intervencije, koja u krajnjoj liniji može biti i vojna, konstantno se podgrejavaju. U podizanje tenzija u BiH uključena je već pola godine i Katolička crkva, koja se nikad nije odrekla ustaškog pokreta i već skoro sto godina učestvuje u realizaciji njegovih ciljeva. Osnovni povod, koji se dograđuje i proširuje, jeste navodna ugroženost hrvatske manjine kako u Republici Srpskoj tako i u bošnjačkom delu BiH do mere koja se ne može tolerisati. Nikome više nije strano, jer se ponavlja kao mantra od vodećih hrvatskih političara da Hrvatska mora zaštiti svoj narod koji je ugrožen, ne samo po pitanju političkih prava nego i fizički. Za predstojeće aktivnosti i akcije vrši se psihološka priprema sopstvenog stanovništva i Hrvata u BiH.
Hrvatsko uplitanje zabrinulo je bošnjačke političare, jer nije teško zaključiti da je to samo početak njihovog angažovanja na destabilizaciji ionako nestabilne BiH. Zato su usledila hapšenja oficira HVO, među kojima je i jedan penzionisani general, koji su počinili ratne zločine nad Srbima. Do sada to Bošnjacima nije smetalo, a teško je poverovati da su o zločinima tek sada saznali. To je za srpski korpus svakako dobra vest iako je deo prepucavanja na relaciji Zagreb – Sarajevo. U do kraja komplikovanoj situaciji čini se da su se Bošnjaci uplašili približavanja zajedničkih interesa Srba i Hrvata u BiH i da je sve to pokušaj da se takva vrsta saradnje pokvari.
ŠTA DOBIJA SRPSKA MANjINA?
Dobro smišljenu prevaru oko novog imidža HDZ prvi su zapazili Srbi u Hrvatskoj. Jedine dve političke strukture srpske manjine čije se političko delovanje uopšte primećuje u Hrvatskoj su SNV i SDSS. Ustvari SNV je institucija Vlade Hrvatske i finansira se iz budžeta, tako da je SDSS jedina politička stranka koja je u stanju da obezbedi ponekog srpskog zastupnika u Saboru. Osvojili su tri poslanička mandata, kojima su prvi put u istoriji nove Hrvatske podržali proustaški HDZ. Može se slobodno reći da u sadašnjem političkom ambijentu Hrvatske i nisu imali koga da podrže – SDP ih je izdao i razočarao, a ostali u Hrvatskoj pojedinačno ništa ne znače. Izbor je bio ili HDZ ili niko, pa su se odlučiti na pragmatizam.
Sada se trojica predstavnika Srba – Milorad Pupovac, Mile Horvat i Boris Milošević – svojski trude da objasne svoj postupak, što nije baš lak posao. Tako Pupovac iznosi neka svoja naknadna razočaranja u Milanovića: „U proteklih pet godina prošli smo neku vrstu političke pustinje, kroz koju smo izgubili najveći deo participacije koja je bila osigurana od 2003. do 2011. godine. Ne samo da nije poštovano vladino pismo namjera nego nisu poštovani ni temeljni funkcionalni razlozi za povećanje participacije predsatvnika srpske zajednice u stvarima koje se tiču same zajednice“. Pupovac hoće da kaže, da su Srbi imali veća prava tokom vladavine HDZ iako su podržavali SDP, nego za vreme vladavine SDP.
Tako Pupovac objašnjava zašto iznenadna i istorijska podrška HDZ. Ono što ne objašnjava jeste kako na osnovu uskraćivanja garantovanih prava srpskoj manjini nije zaključio ko je Milanović, nego je njegove proustaške stavove zapazio tek kada je ovaj počeo otvoreno da istupa u javnosti. Jer nema dileme da je i Milanović sve vreme radio na realizaciji izvornog ustaškog cilja o etničkom čišćenju Hrvatske. Povratka prognanih nije bilo ni u naznakama, i iseljavanje i asimilacija su nastavljeni za vreme njegovog mandata.
Već tokom pregovora sa koalicijom HDZ – Most srpskoj manjini je jasno rečeno da participaciju u budućoj vlasti ne mogu ostvariti na ministarskom nivou, i oni su se sa tim složili. Obećano im je da će participirati na nivou koji je odmah iza ministarskog, a što bi tek trebalo da se realizuje. Srpska manjina za podršku Plenkoviću u Saboru traži četiri mesta pomoćnika ministra u ministarstvu za unutrašnje poslove, pravosuđa, kulture i obrazovanja.
Pošto se radi o trgovini, ne znači da će to i da dobiju. U pismenom zahtevu pozivaju se na Erdutski sporazum i Pismo namera hrvatske Vlade koji im garantuju participaciju u vlasti u tim oblastima još od mirne reintegracije Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku, ali ko više u Hrvatskoj obraća pažnju na ta dokumenta.
Uostalom, šta će se dogoditi sa srpskim pitanjem u Hrvatskoj ako sve to i dobiju? Nekada, za vreme vladavine HDZ, ta prava su već imali, pa to srpskoj manjini nije donelo ništa bolje. Sva prava su im pogažena. Po jedan predstavnik Srba u navedenim ministarstvima nije mogao ni na šta da utiče. Odlučivao je ministar i, naravno, uvek na štetu Srba. Tako bi možda bolje bilo da srpska manjina nije podržala HDZ, jer ovako samo stvara lažnu sliku o tome da će neka prava ostvariti i da će im se status u Hrvatskoj popraviti. Pupovac se sa ovom konstatacijom sigurno ne bi složio, jer on kaže: „Treba dati priliku i vremena vladi Andreja Plenkovića“. Takve prilike i vreme je Pupovac davao i Milanoviću, pa šta je od toga ispalo? Već na početku nekakve saradnje i participacije u vlasti vidi se da će se Pupovac i njegova ekipa ponovo kajati.
PRVI POKAZATELjI VLADAVINE HDZ – MOST
Pupovac je uporan u podršci Plenkoviću i valjda tako mora da nastupa dok zastupnici srpske manjine ne dobiju neka postavljenja u ministarstvima. Padaju i prve pohvale Pupovca: „Nova vlast u Hrvatskoj je promenila ton i u značajnoj meri omogućila da se čuju stvarni problemi Srba u toj zemlji“. Međutim, stvarni događaji i magla koja se razilazi nakon izbora ga demantuju.
Nekako je ispalo, na osnovu izjava neposredno pre formiranja Vlade Hrvatske, da je Pupovac najzaslužniji što u novoj vladi nema proustaškog Zlatka Hasanbegovića. To je Pupovac pominnjao kao uslov podrške Plenkoviću. Međutim, u novu Vladu je ušao Pavo Barišić (na slici ispod), kao ministar znanosti i obrazovanja. Isposatvilo se da on veliča jednog od glavnih ideologa ustaškog pokreta Julija Makanca. Tako je prva podvala HDZ uspela – neke proustaške ministre su izbacili, ali su neke nove ubacili u Vladu.
Da ne bude zabune i neverice, Pavo Barišić je u svom naučnom radu Filozofija povijesti Julija Makanca, objavljenom u časopisu Istraživanje hrvatske baštine 1992. godine, ovog ministra obrazovanja u zločinačkom režiu Ante Pavelića prikazivao kao velikog naučnika i borca za hrvatsku samostalnost. Veličao je lepotu njegove misli i pisanja, a prećutkivao zločinačku ulogu u širenju ustaške ideje na „ustašku mladež“ i zalagao se za njegovu rehabilitaciju. Zbog zločinačkog delovanja, Makanac je osuđen i streljan nakon rata. Slične stavove Barišić iznosi i u nekim drugim naučnim radovima, kao što je Filozofija u NDH, u kojima ne samo da ne kritikuje nego veliča taj zločinački režim i opravdava njihove stavove u cilju ostvaraenja samostalnosti Hrvatske. Tako, odlaskom jednog hrvatska Vlada ima drugog Hasanbegovića. Da li će se i on drsko eksponirati ili će prikriti svoje raspoloženje i stavove, videćemo. Jedno je sigurno, radikali su i dalje u vrhu HDZ.
Neki novinari u Hrvatskoj, kao što je Marinko Čulić iz lista Novosti, već su primetili Plenkovićevu transformaciju nakon izbora. On kaže kako je Plenković pre izbora govorio o važnosti antifašizma, a zatim je kao premijer od toga odustao i sada u svojim izjavama govori o distanciranju od svih totalitarizama.
ISTRAGA ZBOG ĆOPIĆA I NAZORA
Prvi postupci prema srpskoj manjini nakon formiranja vlade ne govore ništa dobro. Ovih dana, preciznije 27. i 28. oktobra, u slavonskom selu Bobota, u kome živi srpsko stanovništvo, izvršena je opsežna istraga. Saslušavani su roditelji dece koja su organizovano učestvovala u obeževanju Dana ustanka naroda Hrvatske, 27. jula, znači davno pre izbora. Saslušavani su jer su deca tom prilikom recitovala pesme Vladimira Nazora i Branka Ćopića. Saslušana je i učiteljica Ljubica Bauković, koja vodi recitatorku grupu, a sve pod opužbom „da su recitovali stihove koji pozivaju na nasilje i veličaju osobe iz totalitarnog režima“.
Nije sada bitno da li će tu neko biti suđen ili osuđen – verovatno neće jer bi to bio pravi skandal. To verovatno i nije cilj, nego nastavak prakse zastrašivanja i uznemiravanja srpskog stanovništva sa krajnjim ciljem iseljavanja pod nekom vrstom pritiska. Jer niko neće ostati ravnodušan zbog istrage kojom su obuhvaćena i deca. Nažalost, ni tu nema ništa čudno i ništa novo. Najača hrvatska bezbednosna agencija, SOA, i zvanično srpsku manjinu prikazuje kao najveću opasnost za Hrvatsku, posebno potencirajući opasnost od mlade populacije Srba. Sve je to već viđeno i tokom vlasti HDZ i tokom vladavina SDP, i mala je verovatnoća da će se nešto promeniti. Već po prvim postupcima nove vlade, vidi se da su sva obećanja data predstavnicima srpske manjine bila lažna. Položaj Srba u Hrvatskoj neće se promeniti.
Da se ništa neće promeniti po pitanju ustaštva i fašizma u Hrvatskoj govori i činjenica da su proustaške snage, pored Blajburga, pronašle drugo mesto hodočašća i slavljenja ideja i dela svojih prethodnika. To je Huda jama u Sloveniji. Radi se o mestu gde je u rudniku Barbara rov pronađeno 778 neidentifikovanih leševa, za koje sada svi bez valjanih dokaza tvrde da su u pitanju pobijene ustaše. U Hrvatskoj ih već prikazuju kao „žrtve revolucionarnog nasilja“, dok se njihova pripadnost zločinačkoj vojsci i zločini ustaša ne pominju.
Stvari se prikazuju tako da bi svaki čovek trebalo da se sažali na one koji su proizveli najveću fabriku smrti na Balkanu – Jasenovac. Zaključak je da je to zločin prema Hrvatima i da su pobijeni samo što su Hrvati. Niko se u Hrvatskoj ne pita zašto nisu ubijani domobrani koji su takođe bili Hrvati, nego su im partizani nakon zarobljavanja uzimali oružje i opremu i puštali ih kući. Jednostavno, ti ljudi nisu okrvavili ruke, a ustaše itekako jesu.
ŠTA SRBIJA MOŽE DA OČEKUJE?
Bez obzira što to sada tako ne izgleda, dublja analiza budućeg nastupa nove hrvatske Vlade po pitanju Srba i Srbije je alarmantna. Nastup Plenkovićeve vlade biće samo perfidniji, gde bi srpska vlast trebalo da bude oprezna jer već ima sličnih iskustava. Kako stvari sada izgledaju, Hrvatska će prihvatiti razgovore za normalizaciju stanja – Plenković tako nešto i najavljuje – ali to sigurno neće biti iskreno i biće privremeno.
Srbija bi trebalo da ima u vidu da bi eventualni dobri odnosi sa Hrvatskom mogli biti deo strategijskog maskiranja pravih namera. Sve to je sasvim verovatno ako se na hrvatskoj strani proceni da bi dobri odnosi mogli uspavati Srbiju po pitanju naoružavanja i vojnih priprema i ograničiti je u podršci Republikci Srpskoj. U pitanju može biti i sama odbrana RS od specijalnih dejstava obaveštajnih službi NATO, među kojima su i hrvatske obaveštajne službe, a sve realnija postaje i neka vrsta oružanog rešenja. Cilj bi mogao biti da se Srbija bar privremeno baci u dilemu zarad očuvanja dobrih odnosa sa Hrvatskom, koji su joj neophodni zbog evrointegracija.
Bitno je da se u Srbiji takva namera predvidi. Nije za očekivati da se radikalno lomljenje Republike Srpske i Srbije planira istovremeno. To jednostavno ne bi bilo dobro sa stanovišta vojne nauke. Redosled jeste u pitanju, jer i jedna i druga varijanta imaju prednosti i nedostatke. Ima logike da se pre lomi RS, jer je to svakako lakše, a tako se bitno slabi veći protivnik Srbija. Ima logike i da prva bude Srbija, jer nakon toga RS više neće predstavljati ozbiljan problem. Šta tu može učiniti Srbija? Popuštati više nema kud, to je jasno, a miroljubiva politika ne može biti miroljubivija. Jedino ostaje da se u svojoj odbrani, koja već pomalo liči na odsudnu, udružimo sa braćom preko Drine i tako predstavljamo respektabilniju snagu, koja može biti faktor odvraćanja. Pojedinačno suprostavljanje taj faktor višestruko smanjuje.
Trebalo bi pravilno shvatiti i proceniti planove Hrvatske, kad Plenković prvu međunarodnu posetu učini baš u BiH, i to zbog „ugroženih Hrvata“. Kada kaže da će BiH biti u težištu angažovanja njegove Vlade i da će njegova prva inicijativa u BiH biti zahtev da se Dejtonski sporazum preuredi oko diskriminirajućeg položaja Hrvata u toj zemlji. Posebno opasna je činjenica da Plenković ne bi smeo pomenuti ni „D“, a kamoli reviziju Dejtonskog sporazuma bez odobrenja ili direktive iz SAD. Po svemu sudeći, njegove namere su već precizno uklopljene u planove i aktivnosti NATO. Tako bi alijansa uspostavila kontrolu nad celom, a Hrvatska nad delovima BiH koji nju interesuju.
POVRATAK PITANjA GRANICE
Možda će BiH kao država i opstati u ovim granicama, jer to deklarativno podržava ceo Zapad. Uostalom, za NATO neke balkanske granične linije i nisu važne, nego da potpuno ovladaju teritorijom koju će u potpunosti kontrolisati i koristiti. Apetiti Hrvatske su porasli kroz otvorenu vojnu podršku SAD, koja se provodi takoreći besplatnim naoružavanjem. Ne smeta im što postepeno postaju NATO pešadija. Ne smeta im što, čuvajući novčanik, ulaze u zonu potpune dominacije i čvrsto veruju da će uz pomoć SAD postepeno ostvariti i treći, poslednji strateški cilj ustaškog pokreta. Zato direkni pregovori sa Hrvatkom o spornim pitanjima bez prisustva SAD i nemaju mnogo smisla.
Dok Hrvatska kvari naše međudržavne odnose izmišljenim problemima – položaj hrvatske manjine u Srbiji i srpski Zakon o univerzalnoj jurisdikciji – to nije veliki problem. Kad Hrvatska, po nagovoru svojih mentora, potegne pitanje granice na Dunavu, to neće biti obično zahlađenje, nego velika mogućnost oružanih čarki i sukoba. Sadašnja granica, koja je jedino realna i moguća, za hrvatsku stranu je neprihvatljiva, jer žele da kontrolišu obe obale Dunava kao neiscrpnog prirodnog, saobraćajnog i privrednog potencijala. Itovremeno, žele mostobran u eventalnom daljem nastupanju prema Vojvodini. Tu je dogovor nemoguć, kao i svako popuštanje Srbije. Jednostavno rečeno, ni po koju cenu Srbija ne sme prepustiti ni delić leve obale Dunava Hrvatskoj jer oni na tome neće stati. Ne bi to shvatili kao neku dobru nameru, nego da je dalje osvajanje delova Vojvodine moguće.
Hrvatsku politiku prema Srbiji, koja često izgleda kao potpuno nerazumna i štetna za obe zemlje, ne bi trebalo gledati kao trenutni hir nesposobnih državnika, nego kao dobro razrađen plan držanja Srbije na distanci. Suština međudržavnih odnosa sa Hrvatskom jeste – na vreme uočiti moguće strategijske obmane i prevare. To neće biti lako jer u takvim potezima novoj hrvatskoj Vladi direkno pomažu najveći stratezi NATO. I ovde će, kao i svugde gde se prave strategijski planovi, prvi pokušaj biti da se ciljevi ostvare bez oružane intervencije – diplomatijom i specijalnim dejstvima obaveštajnih službi. Prepreke ostvarenju cilja se planski uklanjaju. Kao što vidimo, ne preza se ni od fizičkog uklanjanja ključnih ličnosti ako se definišu kao prepreka, a to znači da ulazimo u veoma opasan period destabilizacije i krhkog mira. Ne bi trebalo zavaravati se da Srbija može održati mir ako je interes najveće svetske sile drugačiji. Zato bi ratne pripreme trebalo konkretizovati i intenzivirati.
Ljuban Karan
www.standard.rs
